1.
Nikad ga nisam sreo, ni uživo slušao kako govori, ni video na ulici ili televiziji. Jedino nosim njegovu sliku u novčaniku, plastificirao sam je da ne požuti i da se ne iskrza.
A mogu o njemu da ti pričam do zore. Postao je moja mora i briga.
Kad je umro, imao sam dvanaest godina. Dan njegovog povratka u zemlju, iz egzila, iz emigracije, iz tuđine, moj je rođendan. Zbog toga sam i dobio ime Miloš.
Na sahranu me mama nije vodila, imao sam grip i bio u bunilu. Iz priče znam da je sneg vejao, duvao vetar, a otac se nakostrešio, besneo i vikao, tresla se kuća: „Ti idi, idi… a dete u vrućici ostavi u krevetu! Trči! Jurni! Vidiš da bunca i da mu temperatura ne pada ispod četrdeset. Beži već jednom, zakasnićeš, uzmi taksi…”
I kum moj Vidosav i mama pokojna o drugim piscima nisu hteli ni da slušaju, postojao je jedino on. Zvezda, u beskrajnom, plavom krugu.
Kakav Sremac, Matavulj, Kostić, Stanković, Kočić, Kašanin, Desnica, Raičković, Bulatović, Mihailović, Josić Višnjić, kakav Servantes, Dostojevski, Prust, Man, pa još i Jovanovići, Ćosići ili Petrovići…
Andrić, ko to beše!? Ni Nobelova nagrada nije mogla da ih otrezni.
U kući smo, na zastakljenoj polici od kruške, imali možda i sva izdanja njegovih knjiga. Sedam Seoba, pet Dnevnika, osam Itaka, tri Londona, četiri kompleta Sabranih dela, pa Svetog Savu, Naše plaže, Svetu Vojvodinu, Naša nebesa, Iris Berlina, Kap… A u tri fascikle, koje niko nije smeo ni da dodiruje, bili su uredno složeni listovi istrgnuti iz časopisa, fotografije, pa čak i isečci iz novina.
Na zidu u kujni, gde je mama provodila najviše vremena, spremajući hranu ali i čitajući dok šerpe i lonci podrhtavaju od krčkanja, u ramu pod staklom, visi i danas slika jednog radoznalog dečaka.
Svetle oči, opuštena donja usna i klempave uši pod slamnatim šeširom, ručice na ravnom kormanu gvozdenog tricikla sa gumenom trubom, drvena puška na desnom ramenu, o pojasu na uzici sablja sa limenim balčakom, noge u izviksanim kožnim čizmicama, srozane crne čarape, crne pantalone trofrtaljke, bela košulja zakopčana pod grkljanom, bela jakna sa velikom duplom kragnom i mašlijom na grudima. A u vrhu je neko krupnim ćiriličnim slovima napisao: „Temišvar 1898″, crnim flomasterom.
„Vidi se da će propevati, a ima tek pet godina”, ponovila je bar sto puta i obavezno recitovala njegovu Buru objavljenu u somborskom Golubu:
„Na sinjem moru lađa jedna brodi, da mogu samo znati kuda je sudba vodi… Prešla je bura, more pokoja nađe, a pena talasa grli poslednji deo lađe.”
U školi je organizovala nekoliko takmičenja i knjigama nagradila đake koji su najbolje deklamovali i koji su najviše stihova ili pasusa znali napamet. Jedan njen učenik, danas docent na Matematičkom fakultetu, mogao je, bez prekida, bez kapi vode, da izgovori Dnevnik o Čarnojeviću, od „jesen, i život bez smisla” do „ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se”.
Moja mama jedino nije podnosila čaršijske tračeve, kritičke tekstove i zbornike posvećene njenom jedinom piscu.
„Neće meni niko tumačiti Itaku i komentare, Hiperborejce, Seobe, Čarnojevića, Pariska pisma, Lament… ni biografske podatke”, govorila je ako bi neko u društvu pomenuo išta o delu i liku Miloša Crnjanskog, njenog književnog patrijarha, ako bi citirao ili prepričavao šta pišu Bogdanović, Gligorić, Vinaver, Ristić, Palavestra, Xaxić, Milošević, Petrov, Zorić, Petković, Jeremić, Nedić, Lompar i svi po spisku.
„Šta će knjigama tumači, koji misle da bolje od pisaca znaju šta se krije u tekstu, one same govore, sve u njima piše”, njene su reči.
2.
Listam mamin dnevnik, sačuvane su tri sveske, evo nekoliko fragmenata:
„Moj najsrećniji dan, posle porođaja. Videla sam ga, videla najzad, u velikoj sali Doma omladine. Govorio je, umilno šušketajući, o lirici i životu, mladim pesnicima koji su kroz zavesu izlazili na binu, studirali su sa mnom na grupi. I onda dodao kako su svi oni početnici, priznati i pripoznati, međusobno. Napisao je u moj primerak Cvijanovićevog izdanja Lirike, kupila sam ga još kao gimnazijalka, ispod vijete koja liči na harfu: Najbolje su knjige neobjavljene, a još bolje nenapisane. 20. novembar 68. M. Crnjanski.”
„Jutro je, pada sitna kiša, 29. jun 974. Pijemo prvu kafu u Vltavi: Siniša, Stupovski i ja. Gledam u otvoren prozor njegovog stana. Miloš kupuje novine na kiosku, u šuškavcu, neobrijan, kao čuvar koji se vraća iz noćne smene.”
„13. oktobar 74. Književni matine u Narodnom pozorištu, podne. Gužva kakvu Beograd nije video, galerije, parter i holovi dišu punim plućima. Na bini dvorske stolice. Čitaju nam Andrić, Vučo, Matić, Selimović, Ćopić, Raičković i Popa, ali sam ja došla zbog Miloša koji izgovara čarobne stihove Lamenta. Uključila sam kasetofon, sad mogu svaki dan da čujem njegov glas.”
„Umro je, ne verujem. Odlučio da umre.”
„Zadušnice mitrovske, dan kada Sveti Petar zatvara grobove. I jutros sam bila na oba groblja, ostavila poskurice, upalila sveće i stavila cvet perunike na Milošev delić nadgrobne ploče a ružu na Isidorin krst.”
„Danas sam u velikoj sali Kolarca, posle svečane akademije povodom Miloševe stogodišnjice, prišla bradatom mladiću koji je pročitao pesmu Lament nad Crnjanskim. Kad sam ga upitala zašto ništa ne učini da pisac kojem se i on klanja dobije grob, u kojem će počivati sa ženom koja ga je pratila i u dobru i u nevolji bezmalo šest decenija, odgovorio mi je, preko ramena, mrgodno, da on nije ni rakar ni ministar za testamente. A kad sam isto pitanje, već na stepeništu kod garderobe, postavila i profesoru Miloševiću, doživotnom predsedniku Zadužbine, on je počeo da trepće, sleže ramenima, ukršta prste i cupka. NJegovo mišljenje je da, pošto nije sve blagovremeno, kako treba i na vreme urađeno, sada imamo komplikovanu situaciju. Ko može da otvori taj problem, ima li smisla premetati kosti, kako treba tumačiti poslednju volju, Miloša nije jednostavno izvaditi iz groba, Vidu nije moguće preneti u Aleju, nema ko da plati troškove DNK analize, prenosa posmrtnih ostataka i nov spomenik, kakvi su propisi, a ostaje otvoreno pitanje i gde da budu sahranjeni: na Novom groblju ili u Topčideru, u rodnom mestu ili na Stražilovu…”
Mogao bih još da citiram, mama nije štedela olovku, ali dosta je i ovoliko.
3.
„Šta će njemu u grobu, u rupi pod onom rozetom u Aleji velikana koju su smislili nevernici i đavolovi šegrti, pisci ma kakvi da su: Gligorić, Bulatović, Selimović, Tošović, Jeremić, Marković, Radović… a pogotovo oni ostali zaslužni građani: Plaović, Nanović, Nešković, Vesnić, Ćelić, Čubrilović, Martinović, Tucakov, Mitić, Stanković, Bratić…”, govorila je i pokazivala mi slike grobnice sa pločama položenim na zemlju, zaraslim u travu. A slova su, izmrzla od mrazeva i isprana od kiša, lišajiva i okrnjena. Mama mi je, umrla je kad je inflacija na dinar dopisala deset nula, ostavila u amanet da sve učinim kako bi njen Miloš i Vida dobili svoju grobnicu.
Centralno groblje, Orlovača, Lešće, Ilanča, Čongrad, Stražilovo, Itaka… bilo gde.
Krst da im bude krov, jedan i zajednički. I ja sam pokucao na više vrata.
Idem redom.
4.
Najpre sam otišao u Zadužbinu, osnovanu u leto 1980. godine, tada je još bila u jednoj sobi u Narodnoj biblioteci.
Kad sam se provukao pored mrgodnog obezbeđenja i portira, počeli su da me šetaju. Te nema takve zadužbine u zgradi biblioteke, te u dnu hodnika je koji se pruža prema Svetosavskom hramu, te na prvom spratu je pored naučne čitaonice, te u prizemlju je pored šanka, te na levom krilu, te u sobičku je koji gleda na Skerlićevu ulicu…
Jedna ljubazna gospođa otvorila je prvu sobu sa leve strane hodnika. Pokazala mi je radni sto Crnjanskog, tek za lakat i jedan list papira, njegov mrki autoportret sa šeširom i kameni portret koji je molovao Sava Šumanović, slikar kome su ustaški bojovnici odsekli prste i onda ga ubili kao psa.
— Ona tamo vrata, pored stuba — ispružila je kažiprst, okrenula mi školjku sa minđušom — tamo je kancelarija Zadužbine. Oni imaju jednog službenika, ali niko ne zna kad taj dolazi.
Kucao sam, badava.
Dolazio sam šest puta, jednom sam čekao dva sata, niko da promoli glavu niti da izgovori „slobodno, izvolite, napred”.
Sedmi put sam naišao na odškrinuta vrata, sekund pre mene kroz njih je prošao jedan dugajlija, malčice pogrbljen i glavat.
Na „dobar dan” nije ni mrdnuo brkom, ruke su mu do la kata bile u kutiji iz koje su ispadali papiri i fascikle.
Izvinite, gospodine… — zamucao sam — tražim sekretara Zadužbine Miloša Crnjanskog…
Sad će on, stiže iz Vrčina, samo što nije — odgovorio mi je preko ramena.
Stigao je jedan čupav mladić. Nosio je ranac na ramenu, a u ruci kačicu sa sirom. Klanjao se i na sva rafalna pitanja onog dugajlije odgovarao: „dobro, gospodine Žiko” (ako se ne varam), a meni je rekao da sačekam.
Odmah sam video da ništa nema od moje misije, sekretar je listao neke papire i čitao razne propise i dopise. Dao mi je prvu knjigu zbornika Serbia i komentari, crnu sa šupljim slovima, pripremljenu za kafanskom stolom, sa tekstovima iz istorije i književnosti (Ćopić, Pašić, Samarxić, Jovanović, Rašković, Danojlić, Bećković, Aubin, Palavestra, Stojković i Milošević), sa nekoliko faksimila, sa testamentom udove, bibliografijom, nagrađenim piscima, planom izdavanja Celokupnih dela, Statutom i žiro-računima Zadužbine.
A završili smo u Maloj astronomiji, čitao mi je sa zgužvanih, masnih papirića nove aforizme. Još nije rešio da ih objavi, zapamtio sam tek nekoliko: „Aforizam je dribling duha na malom prostoru”, „Kad kucne sudnji čas, ne pomaže ni stogodišnje iskustvo”, „Koga napusti svetlost, i senke ga se odreknu”, „Radi opšte higijene, država se stara o pranju mozgova”, „Ko se uzda u rode, ne postaje otac”, „Vlast nas prati otkad ne idemo za njom”, „Brašno sličnosti dobija se meljavom ličnosti”, „Pušimo lulu mira na buretu baruta”,
„Trojanski konji jašu se iznutra”, „Država, to sam i ja”,
„Najteže je kad ti umre bajka”, „Ne može svet toliko da nam se približi koliko mi možemo da se udaljimo”…
I da nije žurio na autobus, ne bi me pustio dok mu spomenik ne podignem.
Kući sam stigao peške, glavobolan. Listao sam Itaku, bistrio „komentare”.
Seo sam, zašiljio olovku. Napisao sam kratko pismo, nepune dve strane, i poslao ga u Politiku, završilo je u košu.
Kod gradonačelnika Čovića upao sam u vreme velikog protesta, najbučnije šetnje u istoriji glavnog grada. Kroz odškrinut prozor su dopirali zvuci pištaljki, trumbeta, zvečki, doboša, poklopaca i šerpi. A dok sam govorio, stojeći na pragu, on je gledao na ulicu.
Podigao nos. Lomi prste.
Oči mu na plafonu, grize usnu.
Crnjanski?! Groblje, mladiću… Treba da idete u grobljansku upravu, to je u njihovoj nadležnosti. Meni se ljulja fotelja. Ja sam zadužen da umirim ove mase, ovu rulju na ulici, ne mogu da izađem pred Predsednika dok traje ova maskarada, lokalni izbori još nisu gotovi…
Uveče sam otvorio Embahade i čitao do zore, čitao Miloševe kočoperne reči i mamine komentare na marginama.
Isključio sam telefon.
U radnom kabinetu pokojnog Zorana Đinđića, po preporuci jednog njegovog druga iz vremena studentskih štrajkova, bio sam onog dana kad je skidana petokraka sa Dvora.
Landarao je rukama, komandovao, mobilni nije skidao sa ušne školjke.
Dizao obrve.
Nisam siguran da je čuo šta govorim.
Obavićemo i to, sve ćemo vratiti u normalu, idemo redom… — govorio je preko ramena.
A onda je prošao pored mene, kao da je upao u vihor ili vir, nestao. Niko nije znao ni kuda je otišao ni kada će se vratiti.
Čekao sam na klupi u parku da se alpinisti spuste sa dvorskog tornja, u holu sam video orlove koji će raširiti krila do oblaka.
Prolazio je pored mene nekoliko puta, nisam stizao ni za rukav da ga povučem a kamoli reč da izgovorim.
Hteo sam da odem kod njega i kad je postao predsednik vlade, hteo sam da mu emajliram pismo iz mog računara, hteo sam da mu pošaljem poruku na mobilni, hteo sam da ga sačekam negde iza ćoška, ali je metak stigao pre mene.
Otišao sam na mamin grob i ćutao. Upalio sveću.
Krst na grobnici porodice Ružić ležao je u korovu, polomljen i zaprljan. Cveće uvelo, iz crne kese ispalo smeće.
Na jedan krak rozete u Aleji velikana, konha XII, grobnica 1a, uvek sam se pitao kome je tako šta palo na pamet, uklesana su još dva imena.
Ponovo sam čitao Kod Hiperborejaca, mama nije bila baš zaljubljena u tu knjigu, a za mene je to prvo srpsko delo za dvadeset i prvi vek. Ni roman, ni putopis, ni pamflet, ni uspomene, ni poezija, a sve to u svakom redu.
Treći gradonačelnik sa kojim sam ukrstio reči, odmah posle oktobarskog prevrata, bio je istoričar Milan St. Protić. Krupan momak, visok, a ima sitnu glavu, kratko čelo i čkiljave oči.
Sedim, on cupka, sa slušalicom. Gricka olovku.
Čekam da završi razgovor, prvi, pa drugi, pa treći…
Crnjanski?! Gromada… a šta ste mu vi?
Moja mama ga je obožavala.
Jeste li mu kakav rod?
Ne, gospodine.
Šta vi, mladiću, hoćete? Ako se ne varam, Crnjanski je umro pre dve decenije.
Hoću da Miloša izvade iz groba, da Vidu iznesu iz porodične grobnice, da im kosti budu položene u jednu raku, pod isti krst.
Znate šta, gospodine, mene su ovde postavili privremeno. Čekam samo potvrdu od američke administracije, Stejt department, poslužiću bolje ovoj mučeničkoj zemlji kao ambasador. Proverite kako te stvari stoje u Udruženju književnika, šta piše u testamentu, ima li kakvu ulogu u tome Zadužbina, pokrenite debatu u novinama… a kad Srbija ponovo postane nezavisna država…
Izašao sam na prstima, nije ni primetio.
Dugo sam gledao reprodukcije Mikelanđelovih skulptura i scene iz Sikstinske kapele, čitao o materi njegovoj, o ocu.
U zoru, uz gorku kafu i dimove, pročitao sam Finistère, po Bog zna koji put: „Bio sam na kraju sveta; mesto života, videh jednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost.”
Pre nego što sam stigao i do mog četvrtog gradonačelni ka, a prohujaće tri tumarave godine, ljudi su umirali kao muve, pozvao sam upravnika Novog groblja.
Zvao sam pet dana: ujutro, u podne, oko deset, pred kraj radnog vremena…
Promukla mu sekretarica.
On stalno obilazi parcele: raskopava, okopava, prekopava, premerava, proverava i razbraja, visi negde u gradu na sastancima, u krematorijumu, ne drži ga fotelja.
Odlazio sam sa cvećem i svećama na Milošev, na Vidin grob, do naše porodične grobnice, na kumov i na grobove poznanika i slavnih pokojnika, lovio sam upravnika.
Sudarili smo se na pragu crkve, poznao sam ga po brkovima.
Šanta, vuče levu nogu.
Gospodine upravniče, imate li minut za mene? Prota mu je nešto drobio.
Samo čas… — okrenuo mi je desni dlan. Počela je kiša, ušao sam za njima u hram.
I kad smo se pogledali u oči, kad smo sudarili stomake, kad sam mu istresao ono glavno što sam znao o Crnjanskom, kad se i prota uključio, održao nam je kratko predavanje:
Sahranjivanje je sveti čin, a prekopavanje grobova je svetogrđe. Treba mrtve ostaviti da počivaju u miru, dosta im je bilo trke i zbrke za života. A to što ovaj gospodin hoće (okrenuo je lice proti koji je klimao glavom i mrsio prste oko krsta), nije on prvi, dolazila je i jedna gospođa, gotovo je nemoguće. Kosti Miloša Crnjanskog su u zajedničkoj grobnici sa još četiri, a zapravo dvadesetak pokojnika. Sve je to pod onom kamenom pločom trulo i pomešano. Ko će se usuditi da podigne u vazduh kost i kaže: „ovo je Miloševa vilica, karlica ili natkolenica”?! Po pozitivnim propisima njegova žena ne može u Aleju, a za prenos bi trebalo pokupiti sve kosti njegove. Trebalo bi prah poslati u belosvetske laboratorije, tamo gde utvrđuju starost kostiju i od hiljadu godina, ispitati De-en-ka, a svi dobro znamo da pokojni Miloš i blaženopočivša Vida nisu imali potomaka od kojih bi naučnici mogli da uzmu uzorak za analizu.
Prekrstio sam se, triput, kucnuo se sa protom u Božuru (mislim da se zove Sava), a ne znam da li sam seo u taksi ili tramvaj.
Kod kuće sam popio pola litre kafe, istuširao se i čuo sirenu.
Te noći je počelo bombardovanje. Buljio sam u ekran.
Gađani su mostovi, vozovi, kasarne, televizija, kolone izbeglica, dalekovodi, šupe, toplane, škole, hangari, tenkovi, kafane, aerodromi, zatvori, privatne kuće, brda, putevi… a suze su mi potekle kad je srušen toranj na Avali.
Sedeo sam u kući i čitao.
Roman o Londonu mi stoji otvoren na 212. strani, podvučen je poslednji red (mamina ruka). Vesela replika engleske bolničarke: Seks je koren svega. Neko mi je rekao da je u reči
„rooth” poslednje slovo višak ili korektorska greška, ali ta erata se kočoperi i na 340. strani.
Od gospodina Tešića sam čuo da Crnjanski, zbog grešaka u prvom izdanju Dnevnika o Čarnojeviću (biblioteka „Albatros” Sveslovenske knjižarnice, 1921. godina: verna a treba derna, proku a treba mraku, grome a treba grme, žao a treba znao, zvana a treba zvona, gumena a treba rumena… itd.), nije divanio sa Tošom Manojlovićem, sve do povratka u zemlju i do svečanog ručka u hotelu Ekscelzior, koji je platio Aleksandar Ranković, dve ili tri noći uoči Brionskog plenuma.
„Todoše, došao je kraj našim emigracijama”, rekao mu je Miloš preko tanjira. „Mojoj u zemlji anđela, tvojoj u blatu Bečkereka. Sanjao sam te u Londonu dvadeset i jedan put.”
Kod gradonačelnice Hrustanovićke išao sam sa novim sekretarom Zadužbine, urednikom Mitom Tasićem. Našli smo se u sobičku u Francuskoj ulici, pojeli smo po šaku leskovačke sprže, zalili grla i dogovorili nastup.
Zadužbina je siromašna, vidiš u kakvom sam ćumezu ili kavezu zatvoren. Nema para za papir, nemamo telefon, nema gde ni da sednu tri čoveka. Tražićemo da grad pokrije troškove iskopavanja, prenosa i mesta za novu grobnicu, a onda ćemo žive pisce uključiti u akciju skupljanja priloga za spomenik.
Zaslužio je da mu braća po peru — složio sam se odmah — podignu obelisk, ali sa krstom.
U meni već poznatom kabinetu dobili smo guste sokove i hladne kafe.
Stalno je neko ulazio, prolazio, zvonili su telefoni, neko izlazio.
Prava promaja.
Sve će gradonačelnica učiniti što je u njenoj moći. Gradska vlada doneće uredbu i odluku. Sekretar je to već notirao.
Ona će animirati privrednike da odreše kesu, spava sa Seobama pod uzglavljem, Sekretarijat za kulturu i Zadužbina će oformiti odbor, koliko ona voli Itaku, prošetala je po tom ostrvu uzduž i popreko, daće saopštenje za novine…
A ja dobro znam da ni prstom ni guzicom nije mrdnula do danas. Niti će! Ističe joj mandat, kao i svima ovima što su u vlast jurnuli kao žedni preko potoka…
„Ništa od groba, mama”, zuji mi, bruji, škripi, brboće, šobonji, kljuca nešto u glavi.
Ređam Isakoviče: jego blagorodije Pavel, pa čestnjejši Vuk, pa Aranđel, Trifun, Petar, Đurađ, Isak, Jurat, pa zjelo bogata Varvara, pa Dafina, Ana, Katinka, Kumrija…
Ne mogu da zaspim, brojim ovce.
Gledam u sliku na zidu, nakrivila se ulevo, mali biciklista kreće prema meni.
Trubi li, trubi.
U liftu sam se zaglavio sa komšijom Stankom i gospođom Miđović (ako sam dobro čuo). Žure nekud, ohladiće im se pasulj, prelamaju mušku i žensku stranu, ne vide prst ispred nosa. Dok nisu stigli majstori, siti smo se napričali.
Komšija, sad sam ja urednik u Novom ekspresu, napiši ti nama pismo o tome.
Zanimljiva je tema — oglasila se i gospođa Miđović.
— Sve ćemo slikati i tražiti izjave od nadležnih i javnih ličnosti.
Isto veče sam seo i pisao do zore. Precrtavao, dopisivao, brisao, žvrljao, gužvao, a onda uneo sve u računar. Na pet stranica opisao sam glavne mamine i moje poteze, sve do pat pozicije, poneo u redakciju a ostavio na portirnici.
Prošla su tri dana, ništa. A u petak, cela strana.
Koža mi se naježila.
Prepričali su sve moje i potpisali. Pustili tri izjave za i tri protiv. Slikali grobove. Objavili deo faksimila gospođinog testamenta. Dali kratak razgovor sa predsednikom Zadužbine. U uglu mala karikatura, njokalica kakvu ima i drveni lutak. A glavni naslov „Grob za Vidu i Miloša” pustili slovima od pet santimetara.
U rukama mi Garamondovo izdanje Lamenta nad Beogradom, broj 48, grafičko remek-delo štampara i bibliofila Aćimovića (Johanesburg, god. mcmlxij, štampano u 75 numerisanih primeraka), 120 stihova u dvanaest strofa, svaka na posebnoj strani, levo u vrhu i desno u dnu. Gledam u mamine ljubičaste kružiće uz kurzivne redove:
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje… A kad mi klone glava i budu stali sati…
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša… A kad umorno srce moje ućuti, da spi…
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu… A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj.
5.
Ne znam, vrtim se, preslišavam, mogu li išta još da uradim?!
Stalno se pitam, odgovora nema, šta su stvarno hteli gospođa i gospodin Crnjanski?! Zašto u njenom testamentu piše nemušto i stidljivo: „moja je želja da počivam u Miloševom grobu”, a on nije izdiktirao ni potpisao zaveštanje?!
Sedam poslednjih dana proveo je u bolnici, mokar u krevetu. Govorio čas srpski, čas engleski, čas nemački, čas mađarski, čas ruski… Odbijao da primi hranu i piće, žmurio. I pre nego što je izdahnuo, prošaputao je, u jastuk: „Ja uopšte nemam nameru još da živim…”
Mora da je u glavi premetao misao da oni koji su ga uhodili, špijunirali i pratili, sad mogu da nastave posao jedino ako krenu za njim.
Šta bi rekla moja mama kad bi do nje stiglo sve što sam pokrenuo?!
Znam da me čeka, imaću šta da joj pričam dan i noć. A ona će gledati sa utešnih nebesa i smešiti se, rumena, rumena…
Miroslav Josić Višnjić
