Pour le Mistral (1965) – Pjesnički portret nevidljive sile
Pour le Mistral (Francuska, 1965). Režija: Joris Ivens. Scenario: René Guyonnet i Joris Ivens. Kamera: Gilbert Duhalde, André Dumaître i Pierre Lhomme. Muzika: Antoine Duhamel i Luc Ferrari.
Kratki dokumentarac u kome Ivens na poetski način istražuje efekte Mistrala, čuvenog vetra koji duva dolinom Rone ka Mediteranu, na ljude, biljke i životinje. Iako se, u određenom kratkom trenutku, film nešto bliže zainteresuje za društveni opis najugroženijih u regionu, koji očigledno i najviše pate od dejstva vetra, film je ipak bliži panoramskom vidu prisutnom u Ivensovom najpoznatijem filmu Kiša (1929). S tom razlikom što se ovde, za razliku od njega, ne teži da se prikaže efekat kiše na jedan dan u gradu, a stil je takođe znatno ukroćeniji. Uopšteno gledano, čini se da Ivens ostaje nepromenjen u odnosu na nove tendencije modernog dokumentarca.
Posebno je zanimljiva upotreba fiksne fotografije sa šaljivim efektima – kako bi se prikazalo dejstvo vetra na niz prolaznika, pri čemu fiksna slika služi da se „zamrznu“ pokreti koji su u toku – čini se opasno bliskom manirizmu Novog talasa, nečemu što je možda još više naglašeno zbog muzičke podloge koju je potpisao Duhamel (odgovoran za muziku filmova Trifoa, Godara i Tonija Ričardsona, između ostalih, u tom periodu).
Snimljen u crno-beloj i kolor tehnici (od polovine pa do kraja), poseduje trenutke velike lepote, poput onog sa jedrilicom kako preleće preko planina u regionu. Zanimljivo je pratiti kroz stvaralaštvo ovog reditelja filmove „pastoralnijeg“ karaktera poput ovog, zajedno sa onima koji su više usredsređeni na političke teme.
Nagrada za najbolji dokumentarac u Veneciji.
