“Mit u svojoj živoj formi nije samo priča koja se priča, već stvarnost koja se doživljava … Ove priče su … opis iskonske, veće i značajnije stvarnosti koja određuje sadašnji život, sudbine i aktivnosti ljudskog roda …” (B. Malinowski: Magic, Science & Religion)
U izdanju JP Službeni glasnik izlazi knjiga Borislava Pekića “U traganju za Zlatnim runom” 1-2″ (priređivači Ljiljana i Aleksandra Pekić). U dogovoru sa izdavačem Danas ekskluzivno objavljuje odlomak iz druge knjige, u kojoj Pekić, na svoj originalni način, govori o mitu i njegovom transponovanju u književnost. Oprema teksta redakcijska.
Piše: Borislav Pekić
Moj prvi susret s Argonautima i pričom o njihovoj plovidbi u Kolhidu po Zlatno runo zbio se vrlo davno, već u prvom razredu osnovne škole, na stranicama Priča iz starina Gustava Schwaba. Nešto kasnije, ne mnogo, došla mi je do ruke nemačka ilustrovana istorija antičkih mitova, gde su, sada to vidim, samo neki od njih bili autentični crteži s vaza ili fotografije bareljefa, a ostale su slike bile ili kopije kasnijih radova na mitske teme, još umetničkih, ili, sve se bojim, doprinos nekog jeftinog a priručnog mazala s ateljeom preko puta štamparije.
Zaključujem to po tome što je umetnik s kraja XIX veka – knjiga je štampana oko 1880 – Argonautiku predstavio u nizu hronološki poređanih scena, počev od dve odvojene povesti, koje će se tek kasnije sresti u motivu za plovidbu (priče o Jasonu i priče o Heli i Friksu), pa preko svih glavnih epizoda putovanja, uzimanja Runa i povratka u Grčku, sve do epiloga u sudbini Medeje i Jasona. A da je ovakva ilustracija, podobna i povezana, postojala u ranoj antici, nema svedočanstva. Likovno su opisane pojedine sekvence mita, ali ne i mit u celini.
“Lađa Argo prikazana je već na metopi riznice Sikionac u Delfima (posle 560. g. stare ere). Iz sredine V veka najpoznatija je predstava Herakla koji kori Argonaute (na jednom crvenofiguralnom atičkom krateru), a iz IV veka stare ere – prikaz Argonauta u zemlji Bebrika (na Fikoronskoj cisti(?)) i uspavljivanje Tala (na jednoj vazi iz Runa)”
Ne tvrdim da rad nije kopija mnogo starijeg, iz vremena obnove interesovanja za klasiku, jer je metod antičkih majstora podražavan, ali su ofarbani crteži imali upadljivu nezgrapnost, kao da pripadaju nekome ko o mitu ne zna mnogo, a i ono što zna, iz treće je ruke.
U svakom slučaju, ovaj crtež nikad nisam zaboravio i sada je živ preda mnom.
U jesen prošle godine, međutim, dogodilo se nešto čudno. Televizija BBC davala je od 17. oktobra do 7. novembra četvorodelnu seriju pod naslovom Voyage of the Heroes, u kojoj je izvršen pokušaj rekonstrukcije plovidbe Argonauta u Kolhidu, na lađi koja je izrađena po uzoru na Argo. Da bi se gledaocima objasnila priča, odnosno povodi pustolovini, na ekranu je, uz prigodne komentare, prikazan niz hronološki poređanih crteža u maniru vremena, kažem u maniru jer verujem da je reč o savremenoj slikovnici urađenoj za filmske potrebe, a ne o nečem iz starine. Ono što me je zapanjilo je sličnost tih crteža – ne istovetnost – ali velika sličnost sa crtežima iz nemačke slikovnice od godine 1880: kako u crtežu i boji, tako i u izboru epizoda. Da li je moguće da je rad, meni nepoznat, u oba slučaja poslužio kao uzor?
Ko je ikada zavoleo neku bajku toliko da je ni u jednom času nije smatrao izmišljotinom nego suštom realnošću – najpre kao priču kojoj neverovatnosti ne smetaju, potom kao slikovitu alegoriju na stvarnu povest, a najposle kao izraz dublje i nepromenljive suštine – razumeće šta je za mene značilo videti ono što se do tada tek zamišljalo, ili, ako se videlo, beše u nepovezanim slikama pojedinih učesnika Argonautike, heroja i polubogova, razbacanih i usamljenih po njihovim vlastitim mitovima, videti, dakle, sve to, sređeno po događajima, u logičkom nizu koji je u dahu pričao celu priču …
Od svih epizoda, prikazanih u nijansama crvene, žute i smeđe boje, s nešto plave za iluziju oblaka i mora, crne za kljun Arga, s koga se otvaralo golemo oko, mene, za čudo, nisu opčarale ni ona u kojoj se Jason borio s višeglavim zmajem, čuvarem Zlatnog runa u Arejevoj pećini, ni ona gde je Medeja ubijala decu, već jedna u kojoj se ništa nije događalo. Video se Argo, po svoj prilici još u Pagasu kraj Jolka. Nekoliko glava veslača, smeštenih na drvenim klupama, virilo je iznad ograde, a među njima se veličinom i kosurinom isticala Heraklova. Sa strane, s kopljem u ruci o tle naslonjenim, stajao je Jason, bez sandale, izgubljene na jednom potoku, a na lađu se peo mladić u beloj tračkoj haljini s vencem oko glave i lirom u ruci, pesnik Orfej nema sumnje…
Crtež sa nemačke slikovnice iz detinjstva, izmenjen i prilagođen mojim potrebama, a pretvoren u sliku na jednom krčagu, uneo sam u povest o Njegovanima. Godine 1769, uoči ulaska turske kaznene ekspedicije i spaljivanja Moskopolja, kerameus Simeon Moshopolit završava bardak na čijem se trbuhu prikazuje ukrcavanje Argonauta na Argo u luci Pagasa. I dalje: “Vraća se do tronošca i produžuje četkicom da nanosi premaz firnisa duž tananog ispupčenja doka, s kojeg su se, dostojanstveno marširajući oko prečnika krčaga, slavni Argonauti na Argo peli …”. Ovaj krčag, koji je u bežaniju odneo sin mu Simeon, u Srbiji nazvan Grkom, s imanjem i simeonskim troposom predavan uvek prvorođenom sinu – Simeonu, naravno – našao se na hronološkom početku prve vremenske dimenzije romana koju zovem njegovom “horizontalom”, za razliku od “vertikale”, spuštene kao visak u dubinu prošlosti, sve tamo do mita, na Badnje veče, dakle, godine 1941. na kaminu lovačkog salona, u kome je umirao poslednji Simeon Gazda. Bio sam ubeđen da sam ga u opisu tog salona već u Prologu-Računu prvom pomenuo. Kad sam te strane prelistao, video sam da ga nema. U više se navrata pominje Argo, Argonautika i Argonauti, ali se u toj “horizontalnoj vremenskoj ravni” romana sam krčag pominje posredno tek u dijalogu između Martina i dr Mihajla u IV tomu. Dr Mihajlo: “(…) iste je noći napravio četiri glinena krčaga za krijumčarenje dukata u medu, četiri aristurgeme, remek-dela dostojna antičke škole, od kojih dva sačuvana, s Argonautima i Ikarom, vidiš tamo iznad Gazdine glave …” U onoj “vertikalnoj”, dubinskoj ravni vremena pominje se on; međutim, već u II tomu (“Ishod su bila četiri veličanstvena krčaga, od kojih najlepši, onaj s moskopoljskim Argonautima, krasi njihov skromni andeon…”), u jednom komičnom kontekstu, koji, sad vidim, usled meni nesvojstvene ekonomičnosti, uopšte nije došao do izražaja. Veliki majstor bankrota i umetnik u pronalaženju propalih špekulacija, Simeon Grk, bio se odlučio da Srbima podari prvu domaću šminku i da ih bar u tom pogledu izravna sa drevnim poznavaocima veštine – Egipćanima. Kao pristalica prirodnih tvari, a i cincarski štedljiv, za sirovinu je koristio svoje fekalije, za koje se, još iz starine zna, da pored magijskih svojstava poseduju i kozmetička. Iz jedne beleške vidim da je, usled nedostatka sasuda, za izmetnu pomadu imao da upotrebi – zarada iznad svega! – i svetinju Doma, krčag s Argonautima. U tekstu, međutim, nema od toga ništa. Ovaj se krčag poslednji put javlja u epilogu romana, ispoljavajući u jednom neobjašnjivom faktu svoja magijska svojstva. Š”Tako Ti, Arione, srećni posedniče Zlatnog runa, ne znaš da je, prilikom propasti Gradščine, argonautički krčag Simeona Moshopolita preživeo požar (…) i da je plamen istopio (…) samo siluetu Heroja kome kerameus lik nije dao, a koji se, sad znamo, zvao Noemis, sin Hironov (…)Ć”.
Prošlo je trideset pet godina pre nego što sam, započevši fantazmagoriju Zlatno runo, dobio priliku da sećanje ugradim u nov život, a i da shvatim zašto me se, uprkos dramatičnim prizorima, iz nemačke mitske slikovnice dojmio baš onaj u kome se ništa nije događalo, a kroz to da razumem prirodu mita i nužnost da ceo roman na njemu zasnujem.
Ne, ništa se na slici nije događalo. Nekoliko heroja sedelo je na veslačkim klupama. Zapovednik broda je stajao na kopnu. Jedan muzičar, član posade, na lađu se peo. Argo je zatečen pre nego što će sidro dići i put istoka otploviti.
Ništa se nije događalo, a sve se već dogodilo.
U trenutku stupanja na Argo, Orfej, božanstveni pesnik i Apolonov sin, već je bio mrtav, i glava mu je, otkinuta rukama Dionisovih sluškinja i družica, divljačnih menada, kružila vodama Lezbosa, pesmom opčaravajući ljude, životinje, kamenje; Jason je prividno u ruci držao koplje, bilo je to Zlatno runo, do koga je došao pre nego što je po njega pošao…
U primitivnoj slici nemačkog anonimnog slikara vreme je uništeno, vremena više nije bilo, prošlost (Jasonov život među Kentaurima na gori Pelionu), sadašnjost (njegovo nadgledanje ukrcavanja heroja na Argo) i budućnost (njegovo otimanje runa od Ejeta, povratak kući i sve što će mu se, kao priča, do kraja života dogoditi) bilo je na toj slici – jedno i jednovremeno.
Jednovremeno i – neizbežno.
Ja sam osećao da ključ mog romana nije u priči, niti u načinu pripovedanja, nije u raznolikim i izukrštanim idejama (pogotovo ne u “ideji prolaznosti”, naprotiv), da ga ne treba tražiti u istorijskim realnostima opisanih dobi ili u njihovim junacima (Simeonima), nego da je taj ključ u vremenu (shvatanju vremena), a da je ključ vremena – u mitu.
Protumačivši sliku, ja sam sad to i znao.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/mit_ili_stvarnost_ili_cemu_argonautika.26.html?news_id=308202
