III. Moji kasniji poduhvati
Kad mi je bilo deset godina, pošao sam u Realnu gimnaziju, novu i sasvim pristojno opremljenu. U kabinetu za fiziku nalazili su se razni modeli klasičnih naučnih aparata, električnih i mehaničkih. Demonstracije i eksperimenti koje su povremeno vršili naši nastavnici su me očarali i nesumnjivo su bili snažan podstrek mom izumiteljstvu. Isto tako, strasno sam voleo matematiku i često sam od profesora dobijao pohvale za brzo računanje. A tu brzinu pripisujem odgovarajućoj lakoći da vizuelno zamišljam brojke i računske radnje, ali ne na uobičajen intuitivni način, već kao i u stvarnom životu. Do izvesnog stepena složenosti bilo mi je savršeno svejedno da li sam ih napisao na tabli ili sam ih zamislio u mašti. Ali, slobodno crtanje kome je bilo posvećeno dosta časova bilo mi je dosadno i teško sam ga podnosio. Bilo je to prilično neobično, jer se većina članova moje porodice isticala u crtanju. Možda je moja odbojnost jednostavno dolazila od sklonosti da slobodno razmišljam. Da nije bilo nekoliko izuzetno glupih dečaka, koji zaista nisu znali ništa da rade, moje ocene iz tog predmeta bi bile najgore. Pošto je prema tada važećem obrazovnom programu crtanje bilo obavezno, bila je to ozbiljna poteškoća. Ovaj nedostatak je pretio da ugrozi celu moju karijeru i moj otac je imao ozbiljne teškoće da me progura iz razreda u razred.
U drugom razredu iste škole bio sam opsednut idejom da pomoću stalnog vazdušnog pritiska stvorim kretanje. Događaj s pumpom koji sam ranije opisao raspalio je moju mladalačku maštu i izazvao u meni utisak o neograničenim mogućnostima bezvazdušnog prostora. Želja da ovladam ovom neiscrpnom energijom dovela me je u grozničavo stanje, ali sam dugo lutao u mraku. Ipak su se, konačno, moja nastojanja iskazala u vidu jednog pronalaska koji je trebalo da mi omogući da izvedem ono što se nijedan drugi smrtnik nije usudio da pokuša. Zamislite cilindar koji se slobodno okreće, oslanjajući se na dva ležišta i koji je delimično oklopljen preciznim paralelopipednim sudom. Nepokrivenu stranu suda zatvara pregrada, tako da cilindrični segment u zatvorenom prostoru deli tu šupljinu na dva odeljka koja međusobno potpuno razdvajaju klizni spojevi koji ne propuštaju vazduh. Ako se jedan od pomenutih odeljaka zapečati i jednom zauvek iz njega izvuče vazduh, a drugi ostavi otvoren, uslediće stalna rotacija cilindra, bar sam ja tako pretpostavljao.
Zatim sam konstruisao takav model od drveta, sastavio ga veoma pažljivo i kada sam pumpom izvukao vazduh iz jednog njegovog dela i sopstvenim očima opazio da postoji tendencija ka okretanju, pomahnitao sam od radosti. Mehaničko letenje je bilo jedno od stvari koje sam želeo da izvedem, mada sam još bio obeshrabren sećanjem na jedan nezgodan pad, kada sam sa otvorenim kišobranom skočio sa krova kuće. Svakoga dana sam se u mislima prebacivao kroz vazduh do udaljenih mesta, ali mi nije bilo jasno kako mi to polazi za rukom. Sada sam imao nešto konkretno – leteću mašinu koja je imala samo rotirajuću osovinu, pokretna krila i – vakuum neiscrpne snage. Od tada sam svakog dana izvodio svoje vazdušne uzlete u udobnom i raskošnom vozilu kakvo bi dolikovalo caru Solomonu (Solomon). Prošlo je mnogo godina dok sam shvatio da atmosferski pritisak deluje na površinu cilindra pod pravim uglom i da je slabi rotacioni efekat koji sam opazio posledica upuštanja vazduha.
Mada sam do tog saznanja došao postepeno, doživeo sam ga kao bolan udarac. Samo što sam završio školovanje u Realnoj gimnaziji savladala me je opasna bolest ili – bolje reći – više njih i moje zdravstveno stanje je postalo tako kritično da su i sami lekari digli ruke od mene. U tom periodu sam mogao neprekidno da čitam, nabavljao sam knjige iz Javne biblioteke, koja je bila zapuštena i meni je povereno da razvrstavam knjige i izrađujem kataloge. Jednoga dana uručeno mi je nekoliko tomova savremene književnosti, koja se razlikovala od svega onoga što sam do tada pročitao i toliko me je zanela da sam sasvim zaboravio svoje beznadežno stanje. Bila su to prva dela Marka Tvena (Mark Twain) kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina docnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa (Clements) i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepašćenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače.
Školovanje sam nastavio u Višoj realnoj gimnaziji u Karlovcu u Hrvatskoj, gde je živela jedna od mojih tetaka. Ona je bila otmena dama, Žena jednog pukovnika, veterana, učesnika mnogih bitaka. Nikad neću zaboraviti tri godine provedene u njihovom domu. Nijedna tvrđava u toku rata nije imala strožu disciplinu. Hranili su me kao kanarinca. Svi obroci su bili veoma kvalitetni i izvrsno pripremljeni ali količinski nedovoljni hiljadu posto. Režnjevi šunke, koje je sekla moja tetka, bili su kao flis papir. Čim bi pukovnik stavio na moj tanjir neki poveći komad, tetka bi ga zgrabila i uzrujano se obratila mužu: ”Pazi šta radiš. Niko je veoma nežnog zdravlja.“ Bio sam proždrljiv i patio sam kao Tantal, ali sam živeo u atmosferi prefinjenog i umetničkog ukusa, što je svakako bilo neuobičajeno za ono doba i prilike. Zemlja je bila ravničarska i močvarna, malarijska groznica me nikako nije napuštala i pored ogromnih količina kinina koje sam uzimao.
Povremeno bi se reka izlivala i u kuće dovodila vojsku pacova koji su proždirali sve, čak i vence ljutih paprika. Meni su ove štetočine bile dobrodošla zabava. Na razne načine sam proređivao njihove redove, što mi je donelo nezavidan ugled pacolovca. Najzad se ipak i moje školovanje završilo i nevolje okončale. Dobio sam matursko svedočanstvo koje me je dovelo do životne raskrsnice.
U toku svih tih godina moji roditelji su ostali nepokolebivi u svojoj odluci da me nateraju da se prihvatim svešteničkog poziva, a sama me je pomisao na to užasavala. Bio sam veoma zainteresovan za elektricitet pod velikim uticajem svoga profesora fizike, umnog čoveka, koji je često demonstrirao osnovne zakone na aparatima koje je sam izumeo. Od njegovih izuma sećam se jednog u obliku slobodno rotirajuće sijalice obmotane aluminijumskom folijom, koja se brzo okretala kada je bila povezana sa elektrostatičkom mašinom. Nemoguće mi je da potpuno objasnim silinu osećanja koje me je obuzimalo dok sam prisustvovao izvođenju ovih tajanstvenih pojava. Svaki utisak je stvarao na hiljade odjeka u mojoj svesti. Želeo sam da saznam što više o toj čudesnoj sili. Žudeo sam za eksperimentima, za istraživanjima, i predao sam se sudbini teška srca.
Upravo kada sam se pripremao za dugo putovanje kući primio sam vest da otac želi da idem u lov. Bio je to čudan zahtev, s obzirom na to da je on uvek bio protiv ove vrste sporta. Ali nekoliko dana kasnije doznao sam da u našem kraju hara kolera i iskoristivši priliku, vratio sam se u Gospić, ne obazirući se na želje svojih roditelja. Neverovatno je koliko su ljudi malo znali o uzrocima ovog zla koje se pojavljivalo u zemlji svakih petnaest do dvadeset godina. Verovali su da se smrtonosni uzročnici prenose vazduhom i ispunjavaju ga oštrim mirisima i dimom. U međuvremenu su ljudi pili zagađenu vodu i masovno umirali. Razboleo sam se od te strašne bolesti prvog dana po povratku i mada sam preživljavao krize, devet meseci sam bio vezan za postelju, gotovo nepokretan. Sva moja životna energija je bila potpuno iscrpena i po drugi put sam se našao na samrti. U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom.
Rekoh mu: ”Možda bih mogao da se oporavim, ako mi dopustiš da studiram tehniku.”
”Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu”, odgovorio mi je svečano, a znao sam da tako i misli. Veliki teret mi je pao sa srca, ali olakšanje bi stiglo prekasno da ne beše jednog čudotvornog leka, koji se dobijao dugim kuvanjem jedne posebne vrste pasulja. Na ogromno zaprepašćenje svih, vratio sam se u život, kao drugi Lazar. Otac je uporno zahtevao da provedem godinu dana u kretanju na čistom vazduhu što sam nerado prihvatio. Najveći deo vremena sam lutao planinama natovaren lovačkom opremom i zavežljajem knjiga. Ovaj dodir sa prirodom mi je osvežio i dušu i telo.
Razmišljao sam, planirao i započeo mnoge ideje koje su po pravilu bile varljive. Moja vizija je bila jasna, ali sam principe poznavao vrlo ograničeno. U jednom od svojih izuma nameravao sam da pošaljem pisma i pakete preko mora kroz cevi položene na dno u sfernim posudama koje bi mogle da izdrže hidraulički pritisak. Pumpna stanica koja je trebalo da potiskuje vodu kroz cev bila je tačno proračunata i nacrtana i sve ostale pojedinosti su bile detaljno razrađene. Propust je samo bio u jednom beznačajnom detalju, koji nije imao uticaja, a kojim nisam hteo da se bavim.
Pretpostavio sam proizvoljnu brzinu vode, i to veliku, i na svoje zadovoljstvo došao do zapanjujuće uspešne naprave dokazane nepogrešivim proračunima. Dalja razmišljanja o otporu proticanju vode kroz cev ipak su me navela da ovaj izum obelodanim.
Moj drugi projekat je bio da konstruišem prsten oko ekvatora, koji bi naravno slobodno plutao, a njegovo okretanje kočile bi sile reakcije i time omogućavale putovanje brzinom od hiljadu milja na sat, što je železnicom bilo neizvodivo.
Čitalac će se nasmejati. Plan je bio teško izvodiv, priznaću, ali ni blizu tako loš kao što je bio plan poznatog njujorškog profesora koji je želeo da upumpava vazduh iz vrućih zona u umerene zone, potpuno zaboravljajući na činjenicu da je Bog već stvorio gigantsku mašinu u tu svrhu.
Prema jednom drugom projektu, mnogo važnijem i privlačnijem, trebalo bi da se dobije snaga iz rotacione energije zemaljskih tela. Otkrio sam da su predmeti na površini Zemlje zahvaljujući dnevnoj rotaciji Zemljine kugle naizmenično nošeni translatorno u smeru Zemljinog kretanja i suprotno njemu. Zbog ovoga se javlja promena, koja bi mogla da se iskoristi na najjednostavniji način da se dobije pokretačka snaga u svakom naseljenom delu sveta. Ne mogu da pronađem reči kojima bih iskazao svoje razočaranje kada sam kasnije shvatio da sam u škripcu kao i Arhimed, koji je uzaludno tražio tačku oslonca u svemiru.
Nikola Tesla
Nastaviće se
