Šta nam pruža teleautomatika
Nijedna stvar kojoj sam se ikada posvetio nije zahtevala tako veliku koncentraciju i tako opasnu napetost svakog nerva u mozgu, kao što je to bio slučaj sa sistemom čija je osnova visokonaponski predajnik. Uložio sam sav svoj mladalački žar i snagu za usavršavanje otkrića obrtnog polja, ali ti rani radovi bili su drugačiji. Mada su bili krajnje naporni, oni su iziskivali tako jaku i iscrpljujuću moć rasuđivanja, koja je morala da se koristi prilikom rešavanja mnogih zbunjujućih problema u radiju. Uprkos retkoj fizičkoj izdržljivosti u tom periodu, zloupotrebljavani nervi su se konačno pobunili i doživeo sam potpuni kolaps, upravo kada je kraj velikog i teškog zadatka bio na pomolu. Nesumnjivo bih platio veću cenu kasnije i vrlo verovatno da bi moja karijera bila pre vremena okončana, da me proviđenje nije snabdelo odbrambenim mehanizmom koji je postajao savršeniji sa godinama i nepogrešivo ulazio u igru onda kada su moje snage bile na izmaku. Sve dok proviđenje funkcioniše ja sam zaštićen od opasnosti koja dolazi od prekomernog rada, koja preti i drugim izumiteljima, i, uzgred rečeno, meni ne treba odmor koji je neophodan većini ljudi. Kada sam potpuno iscrpljen, ja radim isto ono što i crnci koji ”prirodno zaspe dok se belci brinu”. Usuđujem se da ovu teoriju objasnim sa svoga stanovišta – u telu se verovatno, malo-pomalo nagomilava određena količina nekog otrova i ja tonem u gotovo letargično stanje, koje traje tačno pola sata. Kada se probudim imam osećaj da su se događaji koji su prethodili ovome dogodili vrlo davno i ukoliko pokušam da nastavim prekinuti tok misli, osećam pravu duhovnu mučninu.
Mahinalno se vraćam drugom poslu i iznenadim se krepkošću uma i lakoćom kojim savladavam prepreke koje ranije nisam mogao da savladam. Posle nekoliko nedelja ili meseci, moja strast za privremeno napuštenim izumom se vraća i ja stalno nalazim odgovore na sva teška pitanja, gotovo bez napora. Ispričaću jedno svoje neobično iskustvo u vezi sa ovim koje može da bude interesantno studentima psihologije. Svojim uzemljenim predajnikom sam proizveo iznenađujuću pojavu i trudio sam se da utvrdim njen značaj u vezi sa strujama koje se prostiru kroz zemlju.
Činilo se da je to beznadežan poduhvat i duže od godinu dana radio sam neumorno, ali uzalud. Ovo temeljno proučavanje me je toliko zaokupilo da sam zaboravljao na sve ostalo, čak i na svoje narušeno zdravlje. Konačno, kada sam bio pred nervnim slomom, priroda me je zaštitila dubokim snom. Došavši sebi, shvatio sam užasnut da više nisam u stanju da zamislim prizore iz svoga života, osim onih iz detinjstva, onih prvih kojih sam bio svestan. Začudo, oni su se pojavljivali pred mojim očima i bili zaprepašćujuće jasni, pružajući mi dobrodošlo olakšanje. Iz noći u noć dok sam se odmarao, razmišljao bih o njima i sve više mi se otkrivao moj raniji život.
Slika moje majke je uvek bila glavna figura u povorci koja se polako kretala ispred mojih očiju i žarka želja da je ponovo vidim me je postepeno potpuno obuzela. To osećanje je bilo toliko jako, da sam rešio da ostavim sav posao i da udovoljim toj želji. Ali, shvatio sam da mi je suviše teško da napustim laboratoriju, pa je prošlo nekoliko meseci dok nisam uspeo da oživim sve utiske iz svog života do proleća 1892. U sledećoj slici koja je izronila iz izmaglice zaborava, video sam sebe u hotelu Da la Pe (Notel de Paix) u Parizu kako upravo dolazim k sebi iz jednog od onih mojih stanja polusvesti izazvanog prevelikim naporom mozga. Zamislite bol i jad koji sam osetio kada mi je prošlo kroz glavu da mi je upravo tog trenutka uručen telegram sa tužnom vešću da mi je majka na samrti. Setio sam se svog dugog putovanja kući bez trenutka odmora i kako je ona umrla, pošto je nekoliko nedelja bila u agoniji. Naročito je značajno da sam u toku tog celog perioda kada mi je sećanje bilo delimično oslabljeno, bio potpuno svestan svega što se odnosilo na moje istraživanje. Mogao sam da se setim i najsitnijih detalja i najmanjih nevažnih zapažanja u vezi sa svojim eksperimentima, mogao sam čak da citiram stranice teksta i složene matematičke formule.
Čvrsto verujem u zakon kompenzacije. Istinske nagrade su uvek srazmerne uloženom radu i požrtvovanju. Ovo je jedan od razloga zbog kojeg sam siguran da će se od svih mojih izuma, visokonaponski predajnik pokazati najvažnijim i najdragocenijim za buduće generacije. Da ovo predvidim nije me toliko podstakla misao o komercijalnoj i industrijskoj revoluciji koju će on sigurno prouzrokovati koliko humane posledice mnogih dostignuća koje će on omogućiti. Razmišljanja samo o korisnosti ne mogu da pretegnu veću dobit za civilizaciju. Suočeni smo sa kobnim problemima koji ne mogu da se reše obezbeđivanjem materijalne egzistencije, ma kako ona bila obilna. Naprotiv, napredak u ovom pravcu je krcat rizicima i opasnostima, ne manje pretećim od onih nastalih iz nemaštine i patnje. Ukoliko treba da oslobodimo energiju atoma ili da otkrijemo neki drugi način dobijanja jeftine i neograničene energije na bilo kom mestu Zemljine kugle ovo dostignuće umesto da bude blagoslov moglo bi da bude katastrofalno za čovečanstvo dajući povoda razdoru i anarhiji koji bi na kraju rezultovali ustoličenjem omraženog režima i sile. Najveće dobro dolazi od tehničkog napretka koji teži sjedinjenju i harmoniji i moj bežični predajnik je pre svega takav. Pomoću njega će se reprodukovati ljudski glas i lik na svakom mestu i fabrike udaljene hiljadama milja od vodopada dobijaće energiju, leteće mašine će leteti oko Zemlje bez prestanka i Sunčeva energija će uticati na stvaranje jezera i reka za proizvodnju energije i za pretvaranje pustinja u plodnu zemlju. Njegova upotreba u telegrafiji, telefoniji i u slične svrhe će automatski otkloniti statičke i sve ostale smetnje koje sada nameću ograničenja kod upotrebe radija. Ovo je pravi čas da se o ovoj temi nešto kaže.
U toku poslednjih deset godina veliki broj ljudi je drsko tvrdio da je uspeo da eliminiše tu smetnju. Pažljivo sam proučio sva opisana rešenja i testirao većinu njih, pre nego što su javno objavljena ali rezultat je dosledno bio negativan. Nedavni zvanični izveštaj Američke mornarice možda bi mogao da poduči neke obmanute urednike časopisa kako da procene pravu vrednost ovih obaveštenja. Po pravilu, pokušaji se zasnivaju na teorijama koje su tako pogrešne da kad god ih se setim, ne mogu da ih uzmem ozbiljno. Nedavno, jedno novo otkriće je objavljeno uz zaglušujuću buku ali se pokazalo još jednom “tresla se gora, rodio se miš”. Ovo me je podsetilo na jedan uzbudljiv događaj od pre nekoliko godina, kada sam izvodio svoje eksperimente sa strujama visoke frekvencije. Stiv Brodi (Steve Brodie) je upravo skočio sa Bruklinskog mosta. Ovaj čin su kasnije unizili imitatori ali su prvi izveštaji naelektrisali Njujork. Na mene je to ostavilo snažan utisak i vrlo često sam spominjao odvažnog štampara. Jednog vrelog popodneva osetio sam potrebu da se osvežim i ušao sam u jedan od trideset hiljada narodnih lokala ovog velikog grada gde su služili ukusno 12%-no alkoholno piće koje bi sada čovek mogao da dobije jedino ako otputuje u Evropu u neku siromašnu i opustošenu zemlju. Posetilaca je bilo dosta, ali ne baš odabranih i diskutovalo se o tome događaju, što mi je dalo izvrsnu priliku za nepromišljenu primedbu. “Ovo sam rekao kada sam skočio sa mosta.” Čim sam izgovorio ove reči, osetio sam se kao pratilac Timoteja (Thimoteus) iz Šilerove (Schiller) pesme. Za tren oka izbio je pravi metež i iz desetinu grla se zaorilo: ”To je Brodi.” Bacio sam četvrt dolara na šank i jurnuo prema vratima, ali gomila mi je već bila za petama vičući: “Stani, Stiv”, što su naravno mnogi prolaznici pogrešno razumeli, pokušavajući da me zaustave, dok sam ja mahnito trčao da nađem zaklon. Napokon sam krivudajući, na svoju sreću uspeo da se preko požarnih stepenica dokopam laboratorije, gde sam zbacio svoj kaput i prerušio se u vrednog kovača i počeo da kujem. Ali ove mere predostrožnosti nisu bile potrebne, već sam bio umakao svojim progoniteljima. Još mnogo godina posle toga noću, kada mašta od dnevnih sitnih poteškoća stvori sablasti, često sam razmišljao prevrćući se po krevetu kakva bi me sudbina zadesila da me je rulja uhvatila i otkrila da ja nisam Stiv Brodi.
Inženjer koji je podneo izveštaj na tehničkom skupu o nedavnom čudnovatom leku protiv statičkih smetnji, zasnovanom na ”do sada nepoznatom zakonu prirode“ bio je isto tako lakomislen kao i ja kada je tvrdio da se ove smetnje prostiru gore-dole, dok se ove koje dolaze od predajnika prostiru duž Zemlje. To bi značilo da bi kondenzator, kao i Zemljin globus koji oko sebe ima gasni omotač mogao da se napuni i isprazni na način koji je potpuno suprotan osnovnim učenjima iznetim u osnovnim udžbenicima fizike. Ovakva pretpostavka bila bi osuđena kao pogrešna, čak i u Franklinovo (Benjamin Franklin) vreme, pošto su činjenice koje su ovo potkrepljivale i tada već bile dobro poznate, a znala se i veza između atmosferskog elektriciteta i onog koji proizvode mašine. Očigledno je da se prirodne i veštačke smetnje prostiru kroz zemlju i vazduh na potpuno isti način, i da i jedne i druge mogu da generišu i horizontalne i vertikalne elektromotorne sile.
Interferencija ne može da se suzbije nijednom od predloženih metoda. Istina je sledeća. U vazduhu se potencijal povećava oko 50 volti po stopi u vertikalnom pravcu, zbog čega nastaje naponska razlika od dvadeset ili čak četrdeset hiljada volti između gornjeg i donjeg kraja antene. Mase naelektrisane atmosfere koje su neprestano u pokretu izazivaju struju u provodniku koja nije ujednačena, već prilično haotična, što proizvodi impulsni šum u osetljivoj telefonskoj slušalici. Što je viši terminal i veći prostor ispunjen žicama, efekat je jači, ali treba razumeti da je on čisto lokalnog karaktera i ima malo veze sa pravim problemom. Godine 1900. kada sam usavršavao svoj bežični sistem, model aparata imao je četiri antene. One su pažljivo podešene na istu frekvenciju i povezane u paralelu u cilju povećanja prijema iz bilo kog pravca. Kada sam želeo da utvrdim poziciju izvora prenesenih impulsa, svaki dijagonalno postavljeni par bio je postepeno vezan serijski sa primarnim kalemom za pobuđivanje kola detektora. U prvom slučaju, zvuk je bio jak u telefonu, u drugom je on nestao, kao što se i očekivalo dve antene su neutralizovale jedna drugu ali su se statičke smetnje javljale u oba slučaja i morao sam da razvijem specijalne preventivne mere, bazirane na drugim principima.
Korišćenjem prijemnika koji su uzemljeni na dva mesta, što sam davno predložio, smetnje koje su posledica naelektrisanja vazduha, koje su ozbiljne kod sada korišćenih struktura, poništavaju se i uz to podložnost svim vrstama smetnji se redukuje na polovinu zbog usmeračkih karakteristika kola. Ovo je samo po sebi bilo očigledno ali je izgledalo kao otkriće nekim naivnim radio-stručnjacima, čije je iskustvo ograničeno na takve aparate koji su mogli da budu popravljeni samo sekirom i koji su pravili ražanj dok je zec još bio u šumi. Da je istina da smetnje u radiju izazivaju šumove, bilo bi lako osloboditi ih se, ukoliko je prijem bez antene. Ali, u stvari, žica koja je zakopana u zemlju i koja bi prema ovom gledištu trebalo da bude sasvim imuna na smetnje, osetljivija je na neke spoljnje impulse od žice koja se diže vertikalno u vazduh. Pošteno rečeno, postignut je mali napredak ali ne na osnovu nekog posebnog metoda ili naprave. To je jednostavno postignuto odbacivanjem ogromnih antenskih struktura, koje su loše za emitovanje i potpuno nepodobne za prijem i prihvatanje mnogo pogodnijeg tipa prijemnika. Kao što sam istakao u prethodnom članku, da bismo se zauvek rešili ovih teškoća, moraju se napraviti radikalne promene u sistemu i to što pre — to bolje.
Bila bi zaista propast, ako bi se u ovo vreme kada je veština radija još u povoju i kada velika većina ne izuzimajući čak ni stručnjake, nema predstavu o njegovim krajnjim mogućnostima, požurilo sa zakonodavnim merama i ova veština postala državni monopol. Ovo je predložio pre nekoliko nedelja državni sekretar Daniels i nema sumnje da je ugledni činovnik apelovao na Senat i Kongres sa iskrenim uverenjem. Ali, sveopšti pokazatelji nepogrešivo ukazuju da se najbolji rezultati uvek postižu u zdravoj komercijalnoj konkurenciji. Postoje, međutim, i izuzetni razlozi zbog kojih radiju treba omogućiti potpunu slobodu razvoja. Na prvom mestu on nudi neizmerno veće mogućnosti i mnogo je značajniji za poboljšanje života od bilo kog drugog izuma ili otkrića u istoriji čovečanstva. A uz to, mora biti jasno da se ovaj divni izum u potpunosti razvio ovde i može da se nazove “američkim“ sa mnogo više prava pripadnosti naciji, nego što su to telefon, sijalica ili avion. Preduzimljivi predstavnici štampe i berzanski špekulanti su tako uspešno širili pogrešne informacije da je čak i tako izvrstan časopis kao što je ”Scientific American” odao glavno priznanje za to jednoj stranoj zemlji. Nemci su nam, naravno, podarili Hercove talase, ruski, engleski i italijanski stručnjaci su požurili da ih koriste u prenosu poruka. To je bila očigledna primena novog elementa doteranog na bazi starog, klasičnog i neusavršenog indukcionog kalema — jedva nešto bolje od još jedne vrste heliografije. Domet je bio vrlo ograničen, ostvareni rezultati su bili od male koristi, a Hercovi talasi kao sredstvo prenošenja vesti mogli su da budu sa prednostima zamenjeni zvučnim talasima za koje sam se ja zalagao 1891. Štaviše, svi ovi pokušaji su načinjeni tri godine nakon što su osnovni principi sistema za bežični prenos, koji se danas široko primenjuju, bili jasno opisani i razrađeni u Americi, zajedno sa brojnim mogućnostima primena. Danas nema tragova od tih Hercovih aparata i metoda. Mi smo nastavili razvoj u sasvim suprotnom pravcu i ono što je urađeno rezultat je umova i napora građana ove zemlje. Osnovni patenti su zastareli i mogućnosti su sada pružene svima. Osnovni argument državnog sekretara se zasniva na interferenciji. Prema njegovoj izjavi, koju je dao za ”New York Herald” 29. jula, signali sa snažne stanice mogu da se prime u svakom malom selu na svetu. Sa te tačke gledišta, što sam ja pokazao u svojim eksperimentima 1900. godine, ne bi bilo nikakve koristi nametnuti zabranu u Sjedinjenim Državama.
Da bih ovo razjasnio, mogu da spomenem jednog gospodina, čudnog izgleda, koji me je nedavno posetio da bi me angažovao za izgradnju svetskih predajnika u nekoj dalekoj zemlji. ”Mi nemamo novca”, rekao je, ”već puna kola zlatnih poluga i bićemo velikodušni.“ Rekao sam mu da prvo želim da vidim šta će biti sa mojim izumima u Americi i tako smo završili razgovor. Ali, drago mi je da deluju neke sile iz mraka, pa kako vreme prolazi, održavanje stalne komunikacije biće sve teže. Jedini lek je sistem koji je imun na smetnje. On je usavršen, on postoji i jedino je potrebno da se pusti u rad.
Nikola Tesla
Nastaviće se
