Kad god nešto postane tako duboko da ne treba da budete svesni o tome, to pada u nesvesno. A jednom kada stvar padne u nesvesno, to će započeti da menja vaše biće, vaš život, vaš karakter. I promena će biti sada nenaporna; ne treba da se brinete o tome.
Jednostavno ćete se kretati u pravcu gde vas nesvesno vodi.
Joga je radila vrlo mnogo na abhyasi, na konstantnom ponavljanju. Ovo konstantno ponavljanje je potrebno samo da bi dovelo vaše nesvesno u rad. A kada nesvesno počne da funkcioniše, vi ste spokojni. Nikakav napor nije potreban; stvari postaju prirodne. Kaže se u starim spisima da mudrac nije onaj koji ima dobar karakter, jer čak i ta svesnost pokazuje da “protiv” još postoji, suprotnost još postoji. Mudrac je čovek koji ne može činiti loše, ne može misliti o tome. Dobrota je postala nesvesna; postala je kao disanje. Šta god da on uradi to će biti dobro. To je postalo tako duboko u njegovom biću da nikakav napor nije potreban. To je postalo njegov život. Tako da ne možete reći mudracu da je on dobar čovek. On ne zna šta je dobro, šta je loše. Sada ne postoji konflikt. Dobro je prodrlo tako duboko da ne postoji potreba da se bude svestan toga.
Ako ste svesni o vašoj dobroti, rđavost još postoji uporedo. I postoji stalna borba. I svaki put kada morate da se pokrenete u akciju, morate izabrati: “Moram činiti dobro; ne smem činiti rđavo.” I ovaj izbor će biti veliki nemir, konstantno unutrašnje nasilje, unutrašnji rat. Ako konflikt postoji, ne možete se osećati opušteno, kao kod kuće. Sada ćemo ući u sutru. Prestajanje uma jeste joga, ali kako može um, i njegove modifikacije, da prestanu?
Njihov prekid nastaje pomoću trajne unutarnje prakse i nevezivanja.
Dve stvari – kako um može da prestane sa svim svojim modifikacijama: jedna – abhyasa, istrajna unutarnja praksa, a druga – nevezivanje. Nevezivanje će stvoriti situaciju, uporna praksa je tehnika koja se koristi u toj situaciji. Pokušajte da razumete oboje.
Šta god da radite, vi radite jer imate određene želje. A ove želje mogu biti ispunjene samo činjenjem određenih stvari. Dok ove želje ne budu odbačene, vaše aktivnosti ne mogu biti odbačene. Vi imate neko ulaganje u ovim aktivnostima, u ovim akcijama. Ovo je jedna od nedoumica ljudskog karaktera i uma, da možete želeti da zaustavite određene akcije jer vas
one vode u nevolju.
Ali zašto ih činite? Vi ih činite jer imate određene želje, a ove želje ne mogu biti ispunjene bez njihovog izvođenja. Dakle ovo su dve stvari. Jedna, vi morate činiti određene stvari. Na primer, ljutnja. Zašto postajete ljuti? Vi postajete ljuti samo kada negde, na neki način, neko stvara prepreku. Nameravate postići nešto, a neko stvori prepreku. Vaša želja je ometena. Vi postajete ljuti.
Možete postati ljuti čak i na stvari. Ako se krećete, i pokušavate da stignete negde odmah, a stolica vam se nađe na putu, vi se naljutite na stolicu. Pokušavate da otključate vrata, a ključ ne radi, postanete ljuti na vrata. To je apsurdno, jer ljutiti se na stvar jeste besmislica. Sve što stvara bilo koju vrstu prepreke stvara ljutnju.
Imate želju da dosegnete, da uradite, da postignete nešto. Ko god se ispreči na putu do vaše želje izgleda da je vaš neprijatelj. Želite da ga uništite. To je ono što znači ljutnja: želite da uništite prepreke. Inače ljutnja vodi do nevolje; ljutnja postaje jedno oboljenje. Stoga ne želite da budete ljuti.
Ali kako možete odbaciti ljutnju ako imate željene ciljeve? Ako imate želje i ciljeve, onda ljutnja je obavezna da bude tu, jer život je složen, vi niste sami ovde na ovoj zemlji.
Milioni i milioni se bore za svoje vlastite želje, oni se ukrštaju jedni s drugima, dolaze jedni drugima na stazu. Ako imate želje, onda je nužno da ljutnja bude tu, frustracija će obavezno biti tu, nasilje će nužno biti tu. I sve što dođe na vašu stazu, vaš um će misliti da uništi.
Ovaj odnos prema uništenju prepreka jeste ljutnja. Zato što ljutnja stvara nevolju, želite da ne budete ljuti. Ali samo želeti da ne budete ljuti neće biti od velike pomoći jer ljutnja je deo većeg obrasca – od uma koji želi, uma koji ima ciljeve, uma koji želi da stigne negde. Ne možete odbaciti ljutnju.
Dakle, problem je u želji. S njom je odbačeno pola mogućnosti ljutnje; osnova je odbačena. Ali onda takođe nije nužno da će sva ljutnja da iščezne, jer ste bili ljuti milionima godina. Ona je postala duboko ukorenjena navika.
Možete odbaciti želje, ali ljutnja će još odoleti. Ona neće biti tako snažna, ali će istrajati jer sada je navika. Postala je nesvesna navika. Tokom mnogo, mnogo života vi ste je nosili. Ona je postala vaše nasledstvo. Ona je u vašim ćelijama; telo ju je preuzelo. Ona je sada hemijska i fiziološka. Samo vašim odbacivanjem svojih želja vaše telo neće promeniti svoj obrazac. Obrazac je vrlo star. Moraćete da promenite i ovaj obrazac.
Za tu promenu biće potrebna ponavljajuća praksa. Da se promeni unutrašnji mehanizam, ponavljajuća praksa će biti potrebna – preuslovljavanje čitavog obrasca telo-um.
Ali ovo je moguće samo ako ste odbacili željenje. Pogledajte to s druge tačke gledišta. Jedan čovek je došao kod mene i rekao: “Ne želim da budem žalostan, ali sam uvek tužan i snužden. Ponekad ne mogu čak ni da osetim razlog zašto sam tužan, ali jesam tužan. Nema vidljivog uzroka, ništa na šta mogu tačno pokazati da je razlog. Izgleda da je da je to postalo moj stil da budem tužan. Ne sećam se”, rekao je, “da li sam ikada bio srećan. Ne želim da budem tužan, to je teret. Sad sam najnesrećnija osoba. Zaista, kako mogu to odbaciti?”
Tako sam ga pitao: “Jesi li nešto uložio u svoju ožalošćenost?” On je rekao: “Zašto bih imao bilo kakvo ulaganje?” Ali jeste. Znao sam dobro tu osobu. Znao sam ga mnogo godina, ali on nije bio svestan da postoji neko stečeno interesovanje u tome. Tako, želeo je da odbaci žalost, ali nije bio svestan zašto tuga postoji. On je smatrao da su to neki drugi razlozi koje nije mogao da poveže.
Njemu treba ljubav, ali da bi bio voljen… Ako vam treba ljubav treba da budete zaljubljeni. Ako tražite ljubav, treba da date ljubav, i treba da date više nego što možete tražiti. Ali on je tvrdica, on ne može dati ljubav. Davanje je nemoguće, on ne može dati ništa. Samo od reči “davanje”, on će se stegnuti u sebi. On može samo da uzima; on ne može da daje. On je zatvoren kada je davanje u pitanju.
Ali bez ljubavi ne možete cvetati. Bez ljubavi ne možete postići nikakvu radost; ne možete biti srećni. A on ne može voleti jer ljubav izgleda kao davanje nečega. To je davanje, davanje svega što imate, i vašeg bića, takođe. On ne može dati ljubav, on ne može primiti ljubav. Onda šta da radi? Inače on žarko žudi, kao što svako žarko žudi za ljubavlju. To je osnovna potreba baš kao hrana. Bez hrane telo će umreti, a bez ljubavi vaša duša će se stegnuti. To je neminovno.
Onda je on stvorio zamenu, a ta zamena je saosećanje. On ne može dobiti ljubav jer ne može dati ljubav, ali može dobiti saučešće. Saučešće je siromašna zamena za ljubav. Stoga je on žalostan. Kada je on tužan ljudi mu daju saučešće. Ko god mu dođe ima saosećanje jer on uvek plače i zapomaže. Njegovo raspoloženje je uvek kao kod vrlo nesrećnog čoveka. Ali on uživa! Kada god mu pružite saosećanje on uživa u tome. On postaje više nesrećan, jer što je više nesrećan, više može dobiti saosećanja.
Stoga sam mu ja rekao: “Vi imate određeno ulaganje u vašu žalost. Ovaj ceo obrazac, samo žalost ne može se odbaciti. Ona je ukorenjena negde drugde. Prestanite da tražite saosećanje. Možete prestati da tražite saosećanje samo kada započnete da dajete ljubav, jer to je zamena. A jednom kada započnete da dajete ljubav, ljubav će vam se dogoditi. Onda ćete biti srećni. Onda je stvoren različit obrazac.”
Osho
