Muškarac i žena
Od jedne predrasude do druge, i to iz istih razloga
Karl Manhajm je pokazao da društvenim životom vladaju ideološke fantazije koje se smatraju za objektivne istine. To je slučaj sa mnogim „idejama“ u vezi sa ženskim rodom. Velike promene u položaju žene, njeno sve aktivnije učešće u gotovo svim vrstama poslova u okviru zajednice, otkrili su koliko je pukih predrasuda ili glupe muške arogancije bilo u najvećem delu „ideja“ koje su podrazumevale podređenost žene.
Ali zbog neke čudne dijalektike procesa, i kao posledica tog istog muškobanjastog mentaliteta, raširila se i obrnuta fantazija da je žena istovetna muškarcu. Pre dvadesetak godina sam objavio moguće temelje te čudne (i zastrašujuće) pretpostavke.
Jedna čuvena francuska poslovica, izrečena u obliku veselog usklika, podseća nas – mora nas podsećati svako malo, kako sada stoje stvari – da među polovima postoji izvesna razlika. Protiv te propagande mogao bi poslužiti argument da ljudsko biće nije puka biologija, nego je ono i biće kulture, Ali moralo bi se odgovoriti da izuzetno složene transformacije koje su uzastopne kulture izvele na toj infrastrukturi biologiju nisu poništile: deca se i dalje rađaju onako kako nam je od vajkada poznato. I, na sreću, nastaju onim istim tradicionalističkim postupkom. Ovo prosto iskazivanje neslaganja smesta stavlja u pogon radarski sistem koji ženski rod ima duž svojih granica, i koji se lančano uspostavlja čim mušica uđe na neprijateljsku teritoriju. Ta uzbuna u mom slučaju je neosnovana: ja ne govorim o nadmoćima, samo mirno nabrajam vidne razlike… Videćemo potom kakve duhovne posledice ove osnovne biološke razlike mogu izazvati. U međuvremenu, ne bih li umirio, između ostalih, i Viktoriju Okampo, koja me je već jedanput spopala kao prava furija, žurno dodajem kako se sećam da sam u više navrata, suočen sa izvesnom vrstom nadobudnih muškarčina, bio primoran da ih podsetim na postojanje Emili Bronte, Sonje Kovalevske, Edit Štajn, Simone Vejl ili Virdžinije Vulf.
Društvo koje su stvorili, instrumentalizovali, i o kojem sude muškarci, kakvo je ovo naše, otkriva svoj prezir ne samo u teorijama, nego (polusvesno) i u jeziku.
Ako imamo u vidu da je leva strana vezana za nesvesno i za žensko (up., na primer, Jungove teorije), zanimljivo da je sve ono što u našoj kulturi predstavlja nešto manje vredno vezano za levu stranu. Ne samo da u kastiljanskom „derecho“ ima veze sa ispravnim i pravičnim – tako je u svim indoevropskim jezicima koji su nastali u patrijarhalnim zajednicama, još od Arijevaca: orthos, rectum, regere, regimen, rectitudo, regula, dirigere, corrigere, erigere, recht, right, itd. Da i ne govorimo o svakodnevnijim običajima: „prava“, odnosno, „desna“ strana neke tkanine jeste ona koja treba da se pokaže, a „leva“ ona koja se mora sakriti; „sinister“ je uvek u vezi sa nesrećom, izopačenošću i zlom kobi; kunemo se desnom rukom, rogove pravimo levom, itd., itd. Da je to svojstveno patrijarhalnim zajednicama vidi se vrlo lako kada se posmatra šta se dešava u matrijarhatu: dobro je levo, ne broje se dani nego noći, molitveni točak na Tibetu okreće se sleva nadesno, itd. U zavisnosti od toga ko je gazda, dakle, ustanovljava se zakon i utvrđuje se šta je dobro. Nije to ništa novo, razume se.
Ali Moderno doba pojačalo je pritisak na ženu jer se na osnovi jednog patrijarhalnog društva razvilo tehničko i apstraktno društvo koje je prevlašću muškog mentaliteta dovedeno do katastrofalnih posledica. U Ljudima i zupčanicima sam pokušao, pre mnogo godina, da postavim teoriju o dehumanizaciji i otuđenju koje je izazvala čitava naša civilizacija, a ne samo kapitalizam, združenim delovanjem hiperracionalizma i pozitivne nauke. Neću ovde ponavljati osnove te teorije. Samo ću se osvrnuti na neke vidove istog problema ukoliko se oni odnose na telo, jer, razume se, oni su presudni kada je u pitanju odnos muškarac-žena.
Ako nas ne uništi atomska homba…
Prihvatiti život znači prihvatiti postojanje Zla.
Romantizam, kao filozofija života, nije to mogao zanemariti kao nezaobilaznu i pozitivnu manifestaciju konkretnog bića. Viljem Blejk, koji u mnogo čemu predskazuje Ničea i Junga, mislio je da će čovek dosegnuti veličinu kada bude uspeo da sjedini svoje nebo sa svojim paklom.
Pošto je đavo gospodar zemlje, to kolebanje postoji između tela i duha. Kolebanje koje tehnološki racionalizam nije mogao prebroditi: jednostavno ga je odbacio, zabranjujući i zaboravljajući jedan od njegovih članova. Ali ono što su nauka i čista misao bili nevešti i nesposobni da prihvate, umetnost nikada nije izostavila iz svojih temelja, jer se umetnost pre svega stvara zahvaljujući razmeni sa svemoćnim „nižim“ silama, silama koje izbijaju iz zemlje i iz nesvesnog, večnim stvaraocima čarolije i mita. Ženskim silama, da i to jednom kažemo.
U Ljudima i zupčanicima, pre više od dvadeset godina, pokušao sam da dokažem kako je ova apstraktna civilizacija stvorila tragičan rascep u čoveku. Apstrahovati znači razdvojiti, a sve je u ovoj mehaničkoj kulturi bilo razdvojeno od svega ostalog: telo od duše, intuicija od poimanja, čovek od kosmosa. U tom širokom i čudovišnom postupku raspadanja, umetnost je jedina koja je ostala verna prvobitnom jedinstvu. Prema Jungu, u podsvesti nosimo manje ili više potisnut suprotni pol. Ako prihvatimo da je iracionalno naš ženski deo, umetnost bi bila izraz ženskosti koju je preoblikovala muška svest, i predstavljala bi možda jedino potpuno ispoljavanje čoveka u ovom apstraktnom univerzumu. Ideal koji smo izgubili jeste ideal koji Kinezi simbolički izražavaju kao Tai-Gi-Tu, čija dva dela sačinjavaju skladnu celinu, imaju isti oblik i površinu, međusobno se dopunjavaju i traže – žensko i muško. Duh se nadahnjuje i samooplođuje uzajamnim dejstvom dva pola, i bez te saradnje nema ni rođenja, ni prosvetlenja. Ni telesnog, ni duhovnog. Ovaj nezgrapni scijentistički mentalitet precenio je racionalno mišljenje, ali danas znamo da nijedna spoznaja ne proističe iz razumevanja: razum samo nadograđuje ono što već postoji kao klica u najdubljim intuicijama.
Vreme je da magijsko mišljenje ponovo stane rame uz rame sa logičkim mišljenjem, i treba da imamo na umu kako ovo drugo ne može postojati bez onoga prvog.
Savlađivanje krize tako mora pretpostaviti povratak magijskom i ženskom. Prevrednovanje mita, priznavanje takozvanih primitivnih kultura, prihvatanje alogičnih elemenata, sve nam to ukazuje na način na koji treba da se savlada ta kriza, najveća, najdubija i najopasnija sa kojom se ljudska rasa ikada suočila.
Ako generali Sjedinjenih Država i Sovjetske Rusije (sve same muškarčine, kao što se zna) ne pritisnu neko dugme koje bi započelo atomski rat, sa svojom tipično muškom pameću.
Gamocentrizam
Shemu savremene krize i mogućeg načina da se ona razreši, dakle, vidim na sledeći način:
Srednjevekovno društvo (MI) – Merkantilistički individualizam renesanse (JA) – Nauka i kapitalizam (TO) – Romantičarska i egzistencijalistička, konkretna i ženska pobuna (JA) – Fenomenološka sinteza, ka novoj ženskomuškoj zajednici (MI).
Naprednjaci ili nazadnjaci?
Zbog vrste razmišljanja koju gajim u vezi sa polom i okultnim silama – a da nikoga uopšte ne zanima moja odbrana društvene pravde – izašao sam na glas kao nazadnjak među duhovima koji su u prošlom veku napuštali hramove kako bi se poklonili Voltinoj bateriji.
Sada se klanjaju pred ciklotronom, čime njihov pozitivizam postaje spektakularniji, ali ne manje naivan.
On je isto onako bedan kao i onaj negdašnji, ali se mnogo teže može braniti, zbog razornih argumenata koje je na njega primenila najnovija filozofija.
Molim vas, neka žene ne dozvole da ih savladaju takve elektromagnetske papazjanije, i neka pomisle da, ako čovečanstvo treba da se spase, to neće biti zahvaljujući razvoju japanske elektronike, nego zahvljajujući povratku Majci Zemlji koju smo zaboravili. A one su njena istinska manifestacija.
Ernesto Sabato
(Molitveni točak – Mani, ili molitveni točak ili mlin je valjak, postavljen na kraj vretena, na čijoj spoljašnjoj strani je ispisana mantra, i koji sadrži svitak papira na kojem je mantra napisana. Kada se valjak okreće, pojavljuju se molitve. Vernik taj valjak okreće dok izriče mantre. Specifičan je za Tibet. Pravac okretanja molitvenog točka morao je da bude uvek u smeru okretanja kazaljke na satu, da bi se oslobodile blagonaklone sile sadržane u mantri koja je na njemu ispisana. Veruje se da okretanje točka u suprotnom smeru oslobađa zle duševne sile. Sledbenici paganske ben religije na Tibetu, međutim, molitveni točak okreću u smeru suprotnom od smera kazaljke na satu. – Prim. prev.)
Prevela sa španskog
Aleksandra Mančić
