„Ajmo ća, storin puten ka Komiži pa ćemo usput zaustaviti koji autobus da nas prebaci – predložio je Jole, Niki i meni, kada je čuo da kroz jutro nema više prevoza iz Visa ka Komiži.
A kako je stari put daleko blaži po usponima i zgodniji za pešake, mada i on ima nesigurnih deonica, rado prihvatismo taj predlog. Jedino postoji tu jedna „sitnica“. Naime, stariji put dvostruko je duži, njim se ide dvadeset kilometara, a novim dvostruko manje.
Sunce je bilo još nisko, osećala se jutarnja svežina, mada su se već čuli cvrčci iza borova, pa i nije bila tako loša ideja. Iznenađujuće brzo smo se dokopali brda Hum. Čitava viška Luku i Kut kao na dlanu… Odlučismo, peške do kraja.
Pored kuća u Marinin zemljama, ispod Žene Glave i kroz Podšpilje izađosmo na asfalt iznad beličastih stena okrenutih prema Palagruži i dalje preko morskih izmaglica ka Italiji. Bilo je toplo, usta su se sušila kada smo ugledali prve kuće na ulazu u Komižu. Srce mi je zaigralo, u glavi se zamutilo, a bljeskovi sunčevog vatrometa vrcali su u zenicama. Od umora i prizora koji se tako nameće da tamo, na vrelom, osvetljenom putu nisam video ništa drugo.
A kada smo se dokopali rive nismo znali šta ćemo pre. Mišići na nogama su poigravali, a kada sam ušao u senu glavne gradske kafane prođoše me srsi od hladnoće, naježi mi se koža i zakucah se za stolicu. Kada je na sto stigla orošena flaša belog vina vugave i hladna voda, stvari su se izmenile. Tek mi je ta čaša moćnog vina vratila krv u udove i životnu silu koja se negde bila povukla.
Za stolom preko puta nekoliko je ribara vodilo raspravu, a jedan je citirao zakon:
– Nemoj ti meni, nemoj da te neko pravi ludim, lipo piše da su jednostruke mriže stajaćice oližnica, gavunara, girara, vojga, menulara, bukvara, prostica, polandara, psara, jastogara, sklatara, rakovica, a od trostrukih su ti poklopnica, poponica, listarica, salpara i sipara…
Bo je to neki znalac zakona koji je savetovao prijatelje, sve profesionalne ribare, a imena mreža su bila izvedena od imena riba koje se njima love.
Za stolom iza, koncentrisana četvorica igrača, sa napetim izrazim lica, igrali su trešetu, igru tokom koje se ništa ne govori. Tek kada se završi „jedna ruka“ nastaje eksplozija komentara:
– Nisi me pratija, nisi broja karte, falila su nan samo dva punta, a tim in daješ fanta! Ma, evo recite je li se to tako radi? – žestio se jedan igrač obraćajući se grozdu gledalaca, koji su pomno pratili igru.
– Odma san zna, kada je bacija fanta da ste izgorili, a sad lipo platite piće, ali i za me, neću van ja mukte učit i sudit van.
Ču se grohotan smeh, koji se kroz širom otvorena vrata razlio do rive, sa čijih se kamenih kocki osvrtala grupa, kao sir belih i glasnih, Amerikanaca u širokim bermudama i još širim havajskim košuljama.
Autor: Boro Soleša
(preuzeto: dnevnik Danas, rubrika Dopisnica)
