Izgleda da se zbilja po celom svetu dižu generacije onih koji su ratovali. Čitam, polako, njine stihove, koji ostavljaju ilustracije života i odlaze u zrak, u brda, u večne kolutove. […] Ovo su oni koji su mesecima ležali, zakopani po šumama jesenjim; koji su noću, klecajući, prolazili kraj prolećnih reka i postali zanavek mirni. […] njine reči su, katkad, teške i hladne, bez latinske čulnosti i boje, ali ovaj je nemački jezik neizrecivo nov, gibak i sjajan, kao, nekad, njina pozajmljena gotika. Istina, tome ih je naučio Stefan George, učenik Francuza, ali je njihova najnovija lirika, na žalost, verujte, daleko nad najnovijom francuskom, ubijenom Apolinerovim kaprisima. Osobito dva imena voleo bih da zabeležim za nas: jedan je Georg Trakl, a drugo Franc Verfel. (Crnjanski, 1959, 189— 190)
Miloš Crnjanski o Georgu Traklu i Francu Verfelu piše u „Pismu iz Pariza”, dakle, 1921. godine, no jasno je da je i pre toga bio upoznat sa ekspresionizmom na nemačkom govornom području i sa njegovim osnovnim postavkama. Zahvaljujući istraživanju Olge Elermajer-Životić, uobličenom u tekstu „Crnjanski i jedna zaboravljena antologija austrijskih ekspresionista”, traganje za srodnostima poezije ovog srpskog autora sa stvaralaštvom Georga Trakla, Franca Verfela ili Gotfrida Bena konačno može da krene korak dalje. Ako je polazišna tačka podrazumevala uočavanje određenih tipoloških veza, omogućeno je da se uporednom analizom neki od osnovnih Crnjanskovih stvaralačkih postupaka ili motiva postave u širi kontekst i na taj način celovitije protumače. Iako u ovom tekstu nastojimo da razjasnimo poetičke bliskosti Crnjanskog i Trakla, treba istaći da je reč o suštinski različitim pesnicima. Dominirajući stav i raspoloženje lirskog subjekta Crnjanskove poezije mnogo su bliži drugom austrijskom ekspresionisti, Francu Verfelu, budući da u Verfelovom pesništvu dolazi do izražaja naglašena socijalna nota, osećaj bratstva sa uniženim čovečanstvom lišenim nade i iluzija, a prisutna je i određena doza retoričnosti i patetike, kao i kod našeg autora. Traklova poezija je, pak, u većoj meri okrenuta ka oniričkom, halucinantnom, hermetičnija je, a glas koji saopštava svoje apokaliptičke vizije prigušen je i dopire iz senke. Dakle, mnoge motivske veze Crnjanskove i Traklove poezije posledica su opštih ekspresionističkih težnji i odnosa prema pevanju i življenju. Topos smrti, kosmosa, tela, sna, estetika ružnog, ekspresionističko mizoginstvo ili vitalizam i ostale ključne smernice ovog pokreta svakako nalaze svoje specifične modifikacije u delima ovih pesnika, kao i nekih drugih ekspresionista, ali za nas su važnije one osobine koje ukazuju na konkretni stvaralački dijalog srpskog pesnika sa pesničkim svetom Georga Trakla.
Pišući o uticaju koji su iskustvo na galicijskom frontu i spoznaja o rasipanju i razaranju stvarnosti izvršili na život i delo ovih dvaju autora, Tanja Kragujević nalazi da „Galicija 1914. i Galicija 1914—15. jesu, naime, za Trakla i za Crnjanskog prelomne tačke koje, u različitim kontekstima odlučujuće formiraju semantička polja koja stvara par život—stvaranje” (Kragujević, 805). Mladost u korenu sasečena, mladići tako neveseli i umorni, opterećeni sveprisutnošću smrti i bremenom ubijanja, tragaju za specifičnim izrazom koji će njihovo razočarenje i zgađenost svetom spregnuti sa čežnjom za onostranim, sa metafizičkim vizijama i ekstazama. Rasplitanje čvrstih formi pevanja tek je preduslov na tom putu, sledi usvajanje sopstvenog, karakterističnog korpusa dominantnih leksema, koje će usloviti i često ponavljanje i variranje osnovnih, gotovo opsesivnih motiva. Poezija zalaska, kako bismo je mogli nazvati, oslanja se na slike jeseni, večeri, sutona, slutnje smrti, na usamljenička, nevesela, melanholična raspoloženja, a čezne za slobodom i smirajem zvezda i meseca.
Simbolika jeseni kao godišnjeg doba koje dolazi nakon vrhunca, nakon leta, interesantna je za shvatanje pesničkih svetova u koje nas uvode Trakl i Crnjanski. Upravo jesen, u kojoj se još oseti trag siline i žara leta, a da je, istovremeno, slutnja zamiranja prirode sve jača (Traklovo „zasumračeno leto”), najupečatljivije predočava osećaj prolaznosti i iščezavanja, rastakanja sveta, pa i svest mladosti, koja je svela na vrhuncu životnog puta. Obilje jesenjih plodova i boja, zaostavština leta, čini se kao pokušaj da se odgodi i zamaskira smrt, koja je zatamnila mladost i zdravlje. No, doživljaj leta i mladosti kao protraćenih, neobeleženih veselošću i smehom, naglašava melanholičnu i sumornu jesen, kao u ovim Traklovim stihovima:
Zaludna nada života. Na put se već
oprema lasta u domu
i sunce tone niz breg; već noć
na zvezdano putovanje maše. („Izmak leta”)1
Čitav ciklus Traklove zbirke Sebastijan u snu nosi naziv „Jesen usamljenika”; jesen pronalazimo i u naslovima mnogih pesama („Ozarena jesen”, „Jesenje veče”, „Jesenja duša”, „Jesen usamljenika”), dok je u samim stihovima gotovo nezaobilazan lajtmotiv. Lirski subjekt najčešće, u okviru jedne pesme, stoji na granici jeseni obilja i jeseni truljenja, čime se nastoji pokazati da je i to obilje samo privid, jer ono u sebi već nosi svoju smrt. Na taj način se svako kružno kretanje — godine, dana, čovekovog života — oslikava kao besmisleno, budući da se sve etape tog kretanja unapred potiru smrću. Dominira doba kada se dan gasi i boje dobijaju sve tamnije nijanse. Duša jeste jesenja („Herbstseele”), ali je ona i noćna („Nachtseele”), izatkana od tamnih senki. Sluteći da „možda čas ovaj stoji” („ljudska beda”), lirski subjekt pokušava da svakom predmetu, svakoj pojavi, sagleda sve emanacije sažete u opipljivom i očiglednom. česta upotreba prezenta u Traklovoj poeziji, koju je Valter Kili uočio,2 odgovara potrebi prikazivanja naporednosti svih stanja jednog već prošlog sveta.
S tim u vezi, Teodor Špoeri (Theodor Spoerri) naglašava da u Traklovim stihovima imenice i pridevi preovlađuju nad glagolima, te ostavljaju utisak statičnosti i bezvremenog prisustva (Spoerri, 59—60). Pet najčešćih Traklovih imenica — senku, veče, noć, zvezdu i šumu — ovaj autor pronalazi čak na 385 mesta u sabranim delima.
Uz dominirajuće imenice vezuju se pridevi, a među njima izuzetnu ulogu imaju boje. Osnovne Traklove boje su crna, plava, crvena, bela, braon, žuta, kao i zlatna i srebrna. njihovo značenje bilo je predmet tumačenja mnogih naučnih radova i studija na nemačkom govornom području. Dakako, ta istraživanja imaju uglavnom interdisciplinarni karakter, kako bi se uloga i frekventnost određene boje u književnosti povezala sa njenom pojavom u slikarstvu ekspresionizma. Dočaravajući jesenji spektar, Trakl često uvodi braon, žutu ili zlatnu boju. I kod Crnjanskog, u poeziji, kao i u romanu Dnevnik o čarnojeviću, nailazimo na žuto, svelo, jesenje lišće kao noseću metaforu bolesne i gorke mladosti. Međutim, jasno je da Traklove boje nose mnogo kompleksniji semantički naboj nego Crnjanskove,3 budući da su se oslobodile svoje „opisne” uloge i delimično se osamostalile, u tom smislu da više ne služe mimetičkoj predstavi sveta. Upravo u takvom odnosu prema boji, pa čak i prema samom pridevu, a ne u pogledu semantike pojedinih boja, uočava se bliskost Trakla i Crnjanskog.4 Najčešće izražena u obliku prideva, dakle zavisna od imenice sa kojom sačinjava sintagmu u gramatičkom i svakom drugom pogledu, boja počinje da stiče „oblik” i samostalnost predmetnog izraženog imenicom. Pridev u ekspresionizmu prestaje da biva ukras, on se, po Kazimiru Edšmidu, „stapa sa nosiocem misli u reči. Ali on ne sme da opisuje. On jedino mora da u najsažetijoj formi da bit, i samo bit” (Bogosavljević, 1995, 231). Na taj način „žuto” u Crnjanskovom delu postaje stalni simbol, kompleksniji, bogatiji od simbola jeseni ili lišća, tako da i u sintagmama dominira nad imenicom. Ta istaknuta uloga boje, i prideva uopšte, često se naglašava i postavljanjem u postpoziciju.
Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.
Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog. („Serenata”)
U Traklovom delu taj inovativni odnos prema boji najlakše je sagledati na primeru plave boje. Teodor Špoeri nalazi da plava boja kod Trakla ima nedvosmisleno pozitivno značenje, te da se ona suprotstavlja negativnoj crnoj, kao i ambivalentnoj crvenoj, žutoj ili braon boji (Spoerri, 61—62). Plava boja, kao epitet, vezuje se uz mnogo raznorodnih pojmova, kao što su senka, makovi, hrizanteme, vazduh, slike, ljubavnici, kladenac, vrelo, golubi, oči, plašt, tihost, duša, cvetovi, lice, zver, pogled, žalopojka, osmeh, a javlja se i kao imenica plavet i plavetnilo i kao glagol — plaveti se. Zbog učestalosti ove reči, ali posebno usled otklona od njene mimetičke uloge i uvođenja sinestezije kao jedne od ključnih stilskih figura, ona ima povlašćen položaj u sintagmi i izuzetan značaj za smisao stiha i čitave pesme.
Plava boja i kod Crnjanskog, kao i u ekspresionizmu u celini, odražava čežnju za duhovnim, onostranim i eteričnim, koja nastoji da nadvlada očaj u spoznaji haosa sveta bez Boga. Kao što plava zver kod Trakla ili Markov plavi konj upućuju na produhovljenost životinje, na njenu dušu čistiju od ljudske,5 i naš pesnik traži plavet koja će čoveku vratiti dostojanstvo, lepotu i Boga. Modrina i plavet figuriraju kao boje neba, mora i duhovnih spona sveta u rasipanju. Umesto životinje, kod Crnjanskog se uglavnom biljni svet javlja kao nosilac te čistije i istinitije duše, kakvu čovek treba da teži da stekne. U pesmi „Vetri”, na primer, priroda se antropomorfizuje, pa čak i divinizuje, i postaje uzor posrnulom, bezbožnom čoveku:
Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je majko drago da si poštena.
Svet bez Boga je od ekspresionista zahtevao da svojom umetnošću iskrče nov put ka nebu. „Srodnosti su svuda, začetak, istovetna pojava da neka stravična moć nagoni dušu da bude moćna, da traga za beskonačnim i da izrazi ono poslednje što čoveka stvaralački povezuje sa univerzumom”
(Bogosavljević, 1995, 232), tako Kazimir Edšmid izražava relaciju kosmičkog i ljudskog, stanje pesnika „upletenog u kosmos”. I kod Trakla i kod Crnjanskog, u srastanju čoveka sa kosmosom, Mesec i zvezde postaju bliski, opipljivi, prisutni u svakodnevnom životu. Interesantno je kako naš „muški” pesnik dočarava niti kojima Mesec, kao marionetom, upravlja čovekom, očigledno fasciniran vezom koja postoji između ovog nebeskog tela i tela i duha žene.6 Personifikacijom pesnik omogućava da se odsjaj bledog Meseca prepozna na licima svih bledih prilika njegovih stihova, kao što u Traklovoj poeziji nailazimo na tananu vezu između bledila ljudskih prilika i bledila zvezda, koje ih priprema za smrt. Kada je reč o tom belasanju, srebrenju, koje sjedinjuje ono što je beskrajno udaljeno, kod Trakla nailazimo na prah zvezda, na blede anđele, bele obraze sestara, srebrn glas vetra i zvezda, srebrni anđelov glas, korake meseca opčinjenoga, srebrno lice, kapke, šake, ribe, gubu, mesečinasti glas, blede kapke, mesečaste staze, i slično.
U dvorištu, opčarani od sutonskih mlečnih svetlina,
Kroz jesenju smeđost klize bolesnici meki.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zvezde posvuda belu tugu liju. („Suton”)
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,
poslednje zlato strošenih zvezda. („Dečaku Elisu”)
U plavom kristalu
boravi bledi čovek, nasloniv obraz o svoje zvezde;
(„Mir i ćutanje”)
Crnkast u jesenjoj bašti korak
prati blistavi mesec, („čas ucveljenosti”)
Bolno, neveselo osmehnut lirski subjekt Crnjanskog takođe traga za smislom svoga postojanja prateći ples zvezda i meseca:
Sedeo sam poguren i crn,
pust,
kao Mesečeva senka. („Rastanak kod Kalemegdana”)
U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde, („Vetri”)
A da me vide svi u nebo idu,
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra. („Na ulici”)
Da li je
to ista moć, koja se rasipa i razlije?
Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svet svoj žut?
(„Serbia”)
Čovek je zavitlan u kosmos i, mesto božanstva, sam je razapet. Proboden Mesečevim srpom, zaražen je beskrajem i ne nalazi više radosti na zemlji, ne ume da voli („Tek uveče, slobodan ko u travi cvet, / ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.” — „Ja, ti, i svi savremeni parovi”).
U poemi „Stražilovo”, odnos prema imaginativnom, idealnom, naglašen je upravo srebrnim lukom u rukama lirskog subjekta, koji ga vodi među umrle. Tumačeći Traklovu pesmu „Mlada služavka”, Srdan Bogosavljević dovodi u vezu pojavu srebrnog lica služavke, i srebrne boje uopšte, sa njenom „predsamrtnom” otuđenošću i čistotom (Bogosavljević, 1998, 123). U Crnjanskovoj slici — „Lutam, još vitak, sa šapatom strasnim / I otresam članke, smehom prelivene”, aliteracijom kao da se dočarava srebrenje uskovitlanih duhova koji se bude pod korakom među zvezdama. Tako srpski pesnik, na putu iskušavanja komunikacije sa onostranim, sustiče „srebrne tabane”, „srebrni korak” iz poezije Georga Trakla, a svoje stihove priziva iz one sfere iz koje su došli i ovi Traklovi — „Na srebrnim petama klize raniji životi / i senke prokletnika silaze u vode što uzdišu.” („Psalm”).
„I tako je povezivanje vremenski i prostorno odvojenih događaja uz pomoć asocijativnog nizanja slika, prefiguracija, prelamanja i zbunjujućih preklapanja postalo poželjna strategija razaranja kauzalnih i logičkih odnosa u osnovi one iste stvarnosti koja je isprva iritirala sanolikom nepovezanošću svojih disparatnih elemenata” (Bogosavljević, 1995, 209). Simultanost heterogenih sadržaja, disocijativno nizanje slika, kao jedan od ključnih stvaralačkih postupaka ekspresionista, dolazi do izražaja u Crnjanskovoj sumatraističkoj fazi i u njegovim poemama. Programska pesma „Sumatra” upravo se i zasniva na uskrsavanju nepovezanih slika, koje, združene, daju novu stvarnost, produhovljenu, smislom oplemenjenu sliku sveta. Ne slučajno, te kosmičke „correspondances” ostvaruju se u kontrapunktu boja. Tu se zaista pokazuje da je crvenilo korala i trešanja njihovo suštinsko obeležje, duhovna kategorija koja prevazilazi pojedinačne pojmove. Vizija spajanja udaljenog postaje toliko jasna da se čini da je gotovo fizički ostvarljiva, a velik udeo u postizanju takvog efekta ima specifičnost središnjeg pojma preko kojeg se ostvaruje relacija. I baš kao što Bogosavljević utvrđuje da se kod Trakla umesto metafore javlja „iščašena metonimija”, uočava se da Crnjanski ne poredi korale i trešnje, oni nisu simboli, niti metafore, nego upravo metonimije svekolikog „crvenila”, superiorne apstrakcije. „U holističkom doživljaju sveta, sve je simbol; u atomiziranom, sve je metonimija nepostojeće celine” (Bogosavljević, 1995, 213). Treba opet istaći da nije ključno semantičko određenje pojedinih boja, jer se ono uglavnom pokazuje kao uprošćavanje (posebno kod Trakla), odnos prema fenomenu boje kao inherentnom obeležju sveta, pa i onog sveta koji ekspresionista stvara iz sebe.
Na sličan način i Trakl smisaono povezuje crvenilo i purpur usta i rane. U pesmi „Mlada služavka” ova veza se izražava eksplicitno — „Teško diše na jastuku, / Na ranu joj usta liče.” (Bogosavljević, 1998, 119). Crvenilo usana upućuje na njihov drugi pojavni oblik i rana se nameće kao drugačije otelotvorenje istog principa. česta Traklova sintagma, „krvava usta” ili „purpurna usta”,7 ukazuje na doživljaj krvi kao čisto telesne, nagonske i, čak, agresivne snage, koja se pokazuje jednako u ljubavnoj strasti, u požudi, kao i u ranjavanju ili ubijanju.
Ovakvim izjednačavanjem disparatnih pojmova putem pojma-medijuma u potpunosti se potire etička, vrednosna ili emocionalna dimenzija. Krv je krv, začinjala ona ili zatirala život („O, sladostrašće smrti.” — „San i pomračenje”), samo je obeležje „prokletstva telesnosti”. U pesmi apokaliptičke atmosfere proistekle iz gorkog ratnog iskustva, „Grodek”, koja je gotovo natopljena krvlju, opet se usta pričinjavaju kao rana, ona su smrvljena i pevaju „divlju žalopojku” opraštajući se od života, kao što se u pesmi „Jednom prerano umrlom” javlja „krv što teče iz njegovog grla razbrujalog”. Tanja Kragujević je upravo sa pesmom „Grodek” poredila Crnjanskovu „Himnu”, u kojoj lirskog junaka isti „jarosni bog” navodi da klikne: „Naš Bog je krv.”
Postupak zbližavanja disparatnih sadržaja pod okriljem određene apstrakcije omogućava ovim pesnicima da realizuju različite težnje svojih poetika. Trakl, koji je ovaj postupak načinio imanentnim obeležjem svoje poezije i njime ovladao do savršenstva, nastoji da potre sve distinkcije, koje se tako u njegovom pesničkom svetu pokazuju kao nebitne. Protivteža lepog i ružnog samo je prividna, jer među njima uistinu nema suštinskih razlika, pošto je sve podređeno vrhovnom apstraktnom. Tako se ružno često „nameće kao skrivena teleologija lepog i uzvišenog” (Bogosavljević, 1998, 25). Kod Crnjanskog se ovaj postupak javlja tek u svom začetku, nešto razvijenije u poemama „Serbia” i „Lament nad Beogradom” i, sa interesantnim inovacijama, u romanu Kod Hiperborejaca, a obeležen je snažnom potrebom za uspostavljanjem veza sa transcendentnim, za dokazivanjem punoće transcendencije koja prožima smislom svako biće i tvar na zemlji koji se svojim duhovnim vezama do nje uzdignu.
U Traklovom poetskom univerzumu došlo je do brisanja granica ne samo između ružnog i lepog ili moralnog i nemoralnog, nego je uzdrmana i ugrožena svaka kategorija koja sačinjava predstavu „stvarnog”. Sfere jave i sna, života i smrti, rastaču se kao i druge instance sveta u rasapu. Zato ovu novu stvarnost karakteriše i odsustvo međa između zemaljskog i metafizičkog. Neprozirnost Traklovog izraza onemogućuje čitaocu da razluči njegove mrtve od njegovih živih lirskih subjekata, oni se poravnavaju u neutaživoj žudnji za suštinom, za duhovnim preporodom.
Tanja Kragujević nalazi da je „u Trakla toj sili onespokojavajućih i razdirućih snaga bilo suđeno da nekom svojom drugom stranom crpe vitalnu energiju samog pesničkog govora, koji vaspostavlja sliku raspadnutog sveta, ne menjajući ga i ne preinačavajući, prevodeći ga samo iz jedne realnosti, doživljaja, u poredak pesničkog jezika.” (Kragujević, 787).
Ukoliko se svet u pesmi vraća nekakvoj iskonskoj celovitosti, iznova se združuje ono što je smrću bilo podeljeno. Naši pesnici, putem sopstvene mladosti, ma kako ona bolesna i jalova bila, osećaju neuništivu prisnost sa „mladim mrtvacima”, rano pokopanom omladinom sveta. Snažna duhovna veza sa njima nadvladava odnose sa živima, koji se često doživljavaju kao nedovoljno sazreli, nedovoljno svesni. Sigurno je da se to očituje i u odnosu prema ženi, posebno u pogledu čulnosti i požude, koje naglašavaju degradaciju ljudske egzistencije na čistu telesnost. Traklove pesme „Dečaku Elisu”, „Elis”, „Helijan”, „Sebastijan u snu”, „Jednom prerano umrlom”, „Pesma uminuloga”, u celini su posvećene komunikaciji i identifikaciji sa mrtvima. Sintagme kakve su „mrtva siročad”, „mrtvačko kolo dece neme”, „umrli dečak”, „nežan leš”, „duh prerano umrlog”, „detinjski kostur”, „mrtvo dete”, „smrskane muške kosti”, „uzdišu duhovi pobijenih”, „uskrsla senka dečaka”, „plava dečakova senka”, razne varijacije na motiv „nerođenosti” ili stihovi:8
Dajte da pesma pomene i dečaka,
njegovo ludilo, bele veđe, i kako odlazi,
istruleo, plavičasto dižući oči. („Helijan”)
Trnovit zvuči žbun
Onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro. („Dečaku Elisu”)
O! kako su pravedni, Elise, svi tvoji dani. („Elis”)
Za tamnim žbunjem se igraju deca plavim i crvenim kuglama;
Neka menjaju čela i ruke trunu u smeđem lišću. („Uveče”)
Kao dečak smrskanih grudi
Zamire pesma u noći. („Zapad (Druga verzija)”)
Pišući o Crnjanskovom stvaralaštvu u knjizi Srpski ekspresionizam, Bojana Stojanović-Pantović kod ovog pesnika uočava težnju za suprotstavljanjem „konstruktivnog principa sna” i „destruktivnog principa osipanja materije” (žuto lišće) (Stojanović-Pantović, 111). Takav izvrnuti odnos stvarnost—san svoj vrhunac dobija u specifičnom odnosu života i smrti. S obzirom na to da je san semantički blizak pojmu smrti, čini se da i na nju prenosi pozitivno značenje, protivstavljajući je životu. Naspram jalovog, besmislenog i poništenog sveta javlja se slika smrti u kojoj borave mladost i snaga. Pesnik često uzvišene snove izginule omladine poredi sa raspojasanim svetom koji je nezasluženo preživeo rat. U kojoj meri se ratno iskustvo javlja kao opsesivna tema i kod Crnjanskog i kod Trakla pokazuje se time što je mrtva mladost uglavnom, a kod našeg pesnika isključivo, muška. čak se i sestrin lik kod Trakla javlja kao duh mladića, čime se signalizira njihova neraskidiva bliskost ostvarena u „višoj stvarnosti” i zamagljuje polna, incestuozna privlačnost („Skamenjen potonu u prazninu, kad se u razbijenom ogledalu, kao mladić na umoru, pojavi sestra; i noć proguta prokleti rod.” — „San i pomračenje”).
Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.
(Crnjanski, „Jadranu”)
Vezano za motiv rane smrti, oba pesnika u svojim stihovima uvode figuru ubice i često se upravo lirski subjekt sa njom poistovećuje. Ubistvo kao neminovnost, kao sudbinska predodređenost, dobija ambivalentno značenje, uočava se neobična vezanost ubice i ubijenoga, u odnosu na druge. U Traklovoj „Pesmi o Kasparu Hauzeru” ubica koji Kaspara traži nije ma koji, nego njegov sopstveni ubica koji mu postaje toliko blizak i neophodan da više ne može da ga razluči od sebe. Čini se, ponegde, da se motiv ubistva javlja upravo kao simbolično obračunavanje sa samim sobom, sa sopstvenim detinjstvom, mladošću i nevinošću.
Iz srca curi samoprolivena krv, a u crnoj obrvi gnezdi se
neizreciv trenutak; tamno susretanje. (Trakl, „Preobraženje zla”)
I beli glas mi reče: Ubij se! („Otkrivenje i propast”)
Kod Crnjanskog je ovaj motiv negde spregnut sa slikama požude, pa dobija naglašeno grotesknu notu: „Pružim li ruke, raspašu se žene, / padaju na kolena, i plačem porodilja / klanjaju se meni pune tužnog milja / i kliču, da ih ja zagrlim prvi, prvi: / jer moje su ruke mokre / od krvi, krvi.” („Pesma”).
Neminovnost ubijanja koja se postavlja pred čoveka, predodređenost za smrt, potiskuje etičku dimenziju tog čina. Posebno je za Crnjanskog, koji je ratovao za tuđe interese, bila jasno iskristalisana jedina motivacija za ubijanje — kako sam ne bi bio ubijen. Upravo zbog toga se ostvaruje tako čvrsta veza lirskog subjekta sa onima čiji je život rano ugašen, on u njima prepoznaje dvostruko lice sopstvene žrtve. U smrti su ubica i ubijeni zagrljeni, kao bezgrešno združeni, u njima bivstvuje mladost koja se može ovaplotiti u duhovima potomaka. Na koji način — opisao je Crnjanski u eseju „O stogodišnjici Vase živkovića”: Stoletna razdraganost ljudskog duha i života, oko Bolonje i Padove, možda je samo izmaglica i emanacija mlađanih telesa koja su se sa svih strana sveta sakupila, u lakoj đačkoj odeći, da proigraju i propevaju mladost, a sad leže, sahranjena, u grobljima tih prastarih universiteta. Ko zna koliko je boja i veselih platna prešlo preko sinjeg, našeg Jadranskog mora, jer je pred njima veselo skakutao đak, mladi đak iz dubrovačke porodice Zlatarića, koji je okupao svoj duh u providnom i bistrom vazduhu, punom lasta, grada Siene! Ko zna koliko je mladosti i uzaludnog oduševljenja utrošeno u onim, visokim kao gnezda, đačkim stanovima, pod nebom, starih, oronulih nemačkih gradova duž Rajne, da se sumorni i užasni nemački duh povrati veselosti i smehu! […] Nemojte da ne verujete da i duh tih, davno umrlih fruškogorskih đaka, neće možda izmeniti dušu cele jedne pokrajine. (Crnjanski, 1972, 409—410)
I poema „Stražilovo” svedoči o neuništivom duhu mladosti koji polaže pravo na svoj opstanak u svetu. Ravnopravno je prisustvo onostranog i ovostranog, baš kao što se u Traklovim stihovima nesmetano susreću živi, mrtvi, duhovi i vaskrsli.
A, mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.
Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova i mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.
Da bi se iz „tuge radost rodila”, Crnjanski sanja da srpsku kulturu oplemeni ljubavlju, smehom i radošću, kao što su to činili Vasa živković i Branko Radičević, koje kao Dionisa doziva vinom i pastirskom frulom („Prvo mi se u bludi nešto javi, / belo i mirno, kao daleko stado. / Posle se susretoh sa trešnjom, / i, kao u frulu, svirah, / u jedan potok plavi.” — „Povorka”). U putopisu ljubav u Toskani, o tome piše:
Naučiti, izučiti ljubav i blagost, jer, eto, život nam se uputio, nag i umoran, sav izmučen i strašan, kao gubavi sa kojim leže, iz milosrđa, sve mlado, špansko plemstvo, u ime Hrista. Trebaće ga pomilovati i pokriti mu naga rebra. Pitaće nas o blagosti i rađanju, mirnoći svemoćnoj, koja hrani. […] Zato siđoh vozom kroz Alpe, sa bednim i strašnim, bivšim vremenom u naručju, tako krvavim i kužnim da se i sam zgrozih i uplašeno šaputah putem na sve strane: Grobovi, putevi, gradovi, putujem za dobro sveta ovog, u kome tice poje i gušterovi sevaju, zvezde kaplju, a vojske prolaze, kao uvelo lišće. Ponegde već zasvirah, kao u frulu, u potoke plave. Narod hoću da sagradim. (Crnjanski, 1972, 316)
Motiv povratka duhovnom zdravlju antike, koji u pesništvo ekspresionizma dolazi iz poezije Fridriha Helderlina i Novalisa, priziva figure Dionisa, Pana, Satira i sliku dobrog pastira u bukoličkom ambijentu.9 Vinograd i vino, kao simboli plodnosti odsutni iz pesnikovog vremena, javljaju se često u poeziji Georga Trakla. U pesmi „Psalm”, jalovi svet je predočen kao „vinograd, spaljen i crn, s rupama punim paukova”. Lirski subjekt „Psalma” tuži za izgubljenim rajem koji se očituje kao „ostrvo u Južnom moru / koje dočekuje boga sunca”, gde „muškarci igraju ratničke igre. / žene njišu kukovima pod puzavicama i ognjenim cvećem / kad se raspeva more”. Mogućnost spasenja se naslućuje u dionizijskoj opijenosti životom, ali je jasno da su nimfe napustile zlatne šume, a „Panov sin se javlja u liku radnika-kubikaša /što preko podneva spava na ražarenom asfaltu” („Psalm”) ili „spava u sivom mermeru” („Helijan”).10 Olga Elermajer-životić dovodi u vezu ovo Traklovo rajsko ostrvo sa onim Crnjanskovim koje se zvalo Itakom, Cejlonom, Celebesom, Hiosom i, konačno, Sumatrom (Ellermeyer-životić, 338). Oduševljenje snagom i zdravljem Juga bilo je prisutno i kod Helderlina; uostalom, i on je opevao jedno južno ostrvo, a biće izraženo i kod Crnjanskovog savremenika, Gotfrida Bena. Jedna od novela iz njegove zbirke Mozgovi (Die Gehirne, 1916) nosi naziv „Ostrvo” („Die Insel”) i svedoči o predstavi ostrva kao izdvojenog sveta koji može da funkcioniše po drugačijim pravilima i čiji izolovani položaj omogućava da se na njemu očuva iskonsko, antičko duševno zdravlje čoveka.
Glavni lik ove novele, lekar Rene, ovako zamišlja svoje ostrvo: Also, eine Insel und etnjas südliches Meer. Es sind nicht da, aber es könnten da sein: Zimtnjälder. Jetzt ist Juni, und es begönne die Entborkung, und ein Znjeiglein bräche dabei njohl ab. Ein überaus lieblicher Geruch njürde sich verbreiten, auch beim Abreißen eines Blattes ein aromatisches Geschehen. (…) Ja, das njar eine Insel, die in einem Meer vor Indien lag. Es nahte sich ein Schiff, plötzlich trat es in den njind, der das Land umfaßt hatte und nun stand es im Atem des bräunlichen njalds. (Benn, 54)
Nešto docnije, u tekstu pod nazivom „Itaka” („Ithaka”, 1919), u kojem se takođe pojavljuje lik Renea (u spisku likova koji prethodi dijalogu, navedeni su — Albrecht, Professor der Pathologie, Dr. Rönne, sein Assistent, Kautski, ein Student, Lutz, ein Student), slika omladine koja traga
za svojim rajskim prostorom se konkretizuje. Lutz:
(ihn mit der Stirn hin und her schlagend): Ignorabimus! Das für Ignorabimus! Du hast nicht tief genug geforscht. Forsche tiefer, njenn Du uns lehren njillst! njir sind die Jugend. Unser Blut schreit nach Himmel und Erde und nicht nach Zellen und Genjürm. Ja, njir treten den Norden ein. Schon schnjillt der Süden die Hügel hoch. Seele, klaftere die Flügel njeit; ja, Seele! Seele! njir njollen den Traum. njir njollen den Rausch. njir rufen Dionysos und
Ithaka!11
Iste te, 1919. godine začuće se još jedan vapijući glas i u svojoj Lirici Itake pretočiće u stihove snove „zamorene omladine”, koja je, očigledno, ista kao i ona Benova.
Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
đavo nosi. („Prolog”)
Nakon istraživanja ove literarne veze, dolazimo do zaključka da su neke inovacije koje Miloš Crnjanski uvodi u srpsku književnost srodne sa stvaralačkim postupcima austrijskog ekspresioniste Georga Trakla. To je, pre svega, specifičan odnos prema pridevu u sintagmi, budući da se potiskuje njegov naturalistički, mimetički karakter. Dakle, umesto da bliže određuje imenicu, pridev služi da zamagli njeno konkretno označavanje i imenovanje, te da tako ukaže na relativnost u poimanju svake određene i naoko jasno omeđene pojave i predmeta; rečju, njegova uloga je da proširi značenje date imenice neophodnom dozom apstraktnog. U tom smislu se i u apstraktnosti boje javlja mogućnost da povezuje naizgled disparatne elemente sveta i upravo se u takvoj funkciji ona pokazuje kao prepoznatljivi adut Crnjanskovog pesničkog izraza.
Traklov krajnji zanos onostranim, koji se manifestuje u potiranju razlika između lepog i ružnog, moralnog i nemoralnog, živog i mrtvog, budući da je sve samo emanacija neke više stvarnosti, dolazi do izražaja, dakako u skromnijoj varijanti, i kod sumatraiste Crnjanskog.
San da se bolesna, preživela mladost i ona mladost sa druge strane mogu, sjedinjene, izlečiti čistom dušom životinja i biljaka na nekom udaljenom ostrvu, još opstaje i obnavlja se svaki put kada izgovorimo „Itaka” ili „Sumatra”, prepoznaje se to po nemogućnosti da se ova imena spuste na neka realna, postojeća ostrva među ostrvima. Tako je Crnjanskom, na nekom južnom ostrvu, ono „Serbia” zvučalo kao da se prostire i rasipa u smrti, da to nije zemlja otaca i majki, nego glas, zenica i zora. Izdaleka, setiće se još jednog utočišta svojih lutanja:
„Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. / A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, / to ime će biti poslednji šapat moj” („Lament nad Beogradom”). Jer ime, ono koje stoji na sredokraći između tvari i ideje, između ne-više-postojanja i ne-još-postojanja, u sebi čuva najlepše od imenovanoga.
Sonja Veselinović
1 Svi stihovi Georga Trakla, ako nije drugačije naznačeno, dati su u prevodu Branimira Živojinovića.
2 Prvo, istoimeno poglavlje knjige Über Georg Trakl Valtera Kilija (njalter Killy), objavljeno je u okviru knjige Izabranih pesama Georga Trakla pod nazivom „O Georgu Traklu”, u prevodu Olge Bekić.
3 Nasuprot shvatanjima Vasilija Kandinskog, koji žutu boju određuje kao toplu, povezuje je sa telesnim i propadljivim, Franc Mark je doživljava kao dečju boju. O relacijama Markovog slikarstva i Traklove poezije up. Roland Mönig, Franz Marc und Georg Trakl — Ein Beitrag zum Vergleich von Malerei und Dichtung des Expressionismus.
4 Pišući, u knjizi O duhovnom u umetnosti, o tome da bi, kada je reč o duševnim stanjima, žuta boja mogla biti koloristička predstava ludila, Vasilij Kandinski pronalazi izuzetno zanimljivo poređenje: „To je kao ludo rasipanje poslednjih sila leta u blistavom jesenjem lišću od koga se oduzima umirujuća plava i penje na nebo. Nastaju boje lude snage, kod kojih potpuno izostaje dar produbljivanja.” (Kandinski, 98). žuta boja kao izraz zemaljskog, efemernog i konačnog kod Crnjanskog se upravo na takav način suprotstavlja duhovnoj plavoj, dok se kod Trakla semantika odnosa ovih dveju boja ni izbliza ne iscrpljuje tim aspektom.
5 Up. Mönig, 60.
6 Up. Stojanović-Pantović, 68.
7 „Iz plavetnila što je trulilo iziđe bleda prilika sestre, i ovako su govorila njena krvava usta: ubadaj, crni trne.” („Otkrivenje i propast”)
8 stalno se vraćaju temi rane smrti, koja će docnije biti obrađena i u delu Rajnera Marije Rilkea. Mladost opstaje u smrti i njome biva očuvana, te se likovi mrtvih javljaju duhovno pročišćeni, oslobođeni mrskog tela.
9 O ovom motivu kod Trakla detaljnije u navedenoj Menigovoj studiji.
10 Tako i Crnjanski uvodi figuru Satira:
„Znate li priču Anatola Fransa o svetome Satiru? Kad je Evropa ogrezla u krvi i kad su se narodi vijali, kao besni psi, i na svakom trgu gorela po jedna nesrećna mlada žena, proglašena vešticom, ili po jedan mlad sveštenik, proglašen jeretikom, zidali su oni koji su se grozili života i ljudi, duboko u planinama, hramove i domove patnji, postu i smrti, noseći na ožuljenim plećima balvane i stabla, u znoju lica svoga. Tad se pojaviše neznano otkuda, iz noći, iz daljine, neki čudni starci, koji su večerom tako blago svirali u frulu i učili ljude vinogradarstvu, igri po žitu, i smehu, a na dnu zenica nosili neku čudnu, šumsku, bogovsku moć; ali su i oni sagli glavu pod vodu krštenja, i pomagali, sa osmehom, zidanje tih hramova […] Ko zna, možda je jedan od tih begunaca iz zemlja igre, smeha, i jurenja po šumama i vinogradima, stigao i u naše krajeve i živeo tamo negde, nad Karlovcima, u Sremu, otkud se o zemljama našim, u pesme kukanja i jadikovanja, raširiše pesme radovanja i berbe.” (Crnjanski, 1972, 412)
11 Gottfried Benn: „Ithaka”. In: „Szenen und Schriften in der Fassung der Erstdrucke”. Hg. v. Bruno Hillebrand. Frankfurt (Main) 1990, S. 21—28. „Gesammelte njerke in der Fassung der Erstarucke”, Bd. 4. Izvor: http://njnjnj.dhm.de/lemo/html/dokumente/ithaka/index.html (8. juna
2006).
LITERATURA
Antologija ekspresionističke lirike, priredio Srdan Bogosavljević, Svetovi, Novi Sad 1998 (u tekstu — Bogosavljević, 1998a).
Antologija ekspresionističke pripovetke, priredio Srdan Bogosavljević, Svetovi, Novi Sad 1995.
Benn, Gottfried, Prosa und Autobiographie: in der Fassung der Erstdrucke, Fischer Taschenbuch, Frankfurt am Main 1984.
Bogosavljević, Srdan, Ekspresionistička lirika, Svetovi, Novi Sad 1998 (u tekstu — Bogosavljević, 1998).
Verfel, Franz, Gedichte: aus den Jahren 1908—1945, Fischer Taschenbuch, Frankfurt am Main 1996.
Edschmid, Kasimir, Über den Expressionismus in der Literatur und die neue Dichtung, E. Reiß, Berlin 1921.
Ellermeyer-Životić, Olga, Crnjanski i jedna zaboravljena antologija austrijskih ekspresionista, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 34/2, Međunarodni slavistički centar na Filološkom fakultetu, Beograd 2004, str. 327—340.
Kandinski, Vasilij, O duhovnom u umetnosti: Posebno u slikarstvu: sa osam slika i deset originalnih drvoreza, Esotheria, Beograd 1996.
Killy, njalter, Über Georg Trakl, Vanderhoeck und Ruprecht, Göttingen 1960.
Konstantinović, Zoran, Ekspresionizam, Obod, Cetinje 1967.
Kragujević, Tanja, Grodek i komentari, Letopis Matice srpske, 168, 449, 5. maja 1992), str. 787—807.
Mönig, Roland, Franz Marc und Georg Trakl — Ein Beitrag zum Vergleich von Malerei und Dichtung des Expressionismus, LIT, Münster 1996.
Miloš Crnjanski: teorijsko-estetički pristup književnom delu, zbornik uredio: Miloslav Šutić, Institut za književnost i umetnost, 1996. (Posebno:
Bojan Jović, „Poetika Miloša Crnjanskog — dva strana uticaja”, str. 77—87).
Raičević, Gorana, Eseji Miloša Crnjanskog, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci — Novi Sad 2005.
Spoerri, Theodor, „Sprachbestand und Symbolik der Dichtungen” in: Strukturen in Persönlichkeit
und njerk, Francke Verlag, Bern 1954.
Stojanović-Pantović, Bojana, Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad 1998.
Trakl, Georg, Gedichte, Kösel-Verlag, München 1957.
Trakl, Georg, Izabrane pesme, izbor i prevod: Branimir živojinović, Srpska književna zadruga, Beograd 1990.
Crnjanski, Miloš, Itaka i komentari, Prosveta, Beograd 1959.
Crnjanski, Miloš, Lirika. Proza. Eseji, Matica srpska — Srpska književna zadruga, Novi Sad — Beograd 1972.
