Zen budizam i psihoanaliza – XVII dio
Piše: D.T. Suzuki
Budizam nije izašao gotov iz Budinog uma, kao Minerva iz Jupiterovog. Teorija o budizmu savršenom od samog početka sagledava ga statički i odeljuje ga od njegovog neprekidnog i neprestanog rašćenja. Naše religiozno iskustvo prevazilazi vremenska ograničenja, a njegova sadržina, koja se stalno proširuje, traži jednu životniju formu, koja će rasti a da sebe ne povredi.
Ukoliko je budizam živa religija, a ne istorijska mumija nadevena mrtvim i nefunkcionalnim materijalom, on mora biti kadar da apsorbuje i asimiliše sve što pomaže njegov rast. Za svaki organizam obdaren životom ovo je nešto najprirodnije. A taj život može se uočiti u raznim oblicima i nadogradnjama.
Po učenjacima Paz-budizma i Agama-književnosti, ceo Budin nauk, bar što se tiče sistematske doktrine, izgleda da je sažet u Četvorostrukoj plemenitoj istini, Dvanaestostrukom lancu kauzalnosti, Osmostrukoj stazi pravednog života i u doktrini neega (Anatman) i nirvane.
Ako je tako, onda je ono što nazivamo primitivnim budizmom sasvim jednostavna pojava, uzmu li se u obzir samo njegovi doktrinarni aspekti. Ništa ne nagoveštava da će se od tih doktrina na kraju izgraditi veličanstvena struktura poznata kao budizam, što uključuje i Hinajanu (Hinayana) i Mahajanu (Mahayana).
Ako želimo potpuno da shvatimo budizam, moramo zaroniti duboko, do dna gde počiva njegov živi duh. Oni koji se zadovolje površnim sagledavanjem njegovog dogmatskog aspekta, propuštaju duh koji stvarno objašnjava unutarnji život budizma. Neke Budine neposredne učenike nisu privlačile one dublje stvari u njegovom učenju, ili pak nisu bili svesni stvarnih spiritualnih snaga koje su ih upućivale učitelju.
Moramo zaviriti ispod površine ako želimo da dođemo u dodir sa sve jačom životnom pokretačkom silom budizma. Ma koliko Buda bio velik, nije mogao da preobrati šakala u lava, niti je šakal Budu mogao shvatiti bolje no što mu njegova životinjska priroda dopušta.
Kako vele kasniji budisti, samo buda može razumeti drugog budu; kad naš subjektivni život nije podignut na Budinu razinu, mnoge stvari koje tvore njegov unutarnji život promaknu nam; mi ne možemo živeti ni u jednom drugom svetu osim u svom sopstvenom. Ovo je vrlo dobro shvatio sam Buda kada je prvi put postigao prosvetljenje; znao je da ono što je spoznao u prosvetljenom stanju uma ne može saopštiti drugima, i da oni, čak i kad bi se to moglo saopštiti, ne bi razumeli. To je bio razlog što je u početku svoje religiozne karijere izrazio želju da uđe u Nirvanu ne pokušavajući da obrne Točak darme. U jednoj sutri koja spada u Agama-kategoriju budističke literature, a zove se Sutra o uzroku i posledici u prošlosti i sadašnjosti, čitamo: »Moji prvobitni zaveti su ispunjeni, darma (ili Istina) koju sam postigao suviše je duboka da bi se mogla razumeti. Samo je buda kadar da razume ono što je u umu drugog bude. U ovom vremenu Pet počasti (panca-kashya) sva bića su zapala u pohlepu, gnev, laž, nadmenost i laskanje; malo čime su obdarena, glupa su I nemaju čime da pojme darmu koju sam postigao. Čak i kad bih obrnuo Točak darme, oni bi sigurno bili zbunjeni i nesposobni da to prihvate. Naprotiv, mogli bi se odati opadanju, pa bi, dospevši tako na rđav put, trpeli grdne muke. Najbolje da ćutim i idem u Nirvanu.«
U Sutri o povesti discipline, koja se smatra ranijim prevodom prethodnog teksta (a koju su na kineski preveli indijski budistički učenjak Ta-li (Ta-li) i Tibetanac Mangsiang (Mangsiang) (197. godine n. e.), još se ne pominje Budina odluka da prećuti svoje prosvetljenje, samo se kaže da je on stekao sveznanje koje prevazilazi razumevanje i ne može se objasniti, pošto su mu visine nedostupne, a dubine neizmerne, »u sebi sadrži čitavu vasionu a ipak zalazi u nedostupno« . . .
Međutim, ako su prvobitni budisti toliko izučavali život svog Učitelja, kako je bio zabeležen u njihovim spisima (i ništa osim toga), to ne dokazuje da je time iscrpljeno sve što se odnosi na Budu. Bilo je jamačno drugih budista koji su dublje zašli u njegov život, jer je njihova unutarnja svest imala bogatiju sadržinu.
Istorija religije tako postaje istorija našeg sopstvenog spiritualnog razvitka. Budizam se, da tako kažemo, mora shvatiti biološki, a ne mehanički. Kad usvojimo taj stav, čak i doktrina Četvorostruke plemenite istine postaje bremenita još dubljim istinama.
Buda nije bio metafizičar, te je prirodno izbegavao razmatranje čisto teorijskih tema koje se nisu praktično odnosile na postizanje nirvane. Verovatno je imao svoje mišljenje o onim filozofskim problemima koji su u to vreme zaokupljali umove Indijaca. Ali kao i druge religiozne vođe, njega je prvenstveno interesovao praktični rezultat spekulacije, a ne spekulacija kao takva. Bio je suviše zauzet pokušavajući da odstrani otrovnu strelu što se zabila u meso; uopšte nije želeo da ispituje istoriju, objektivna svojstva i sklop strele, za to je život bio prekratak. On je, dakle, svet prihvatio onakav kakav jeste, to jest, tumačio ga je u skladu sa svojim religioznim shvatanjima i po sopstvenom vrednovanju. Nije smerao da ide dalje. Svoj način poimanja sveta i života nazvao je darmom. Ovo je vrlo širok i rastegljiv pojam; Buda ga nije prvi upotrebio, on je već neko vreme pre njega bio u modi, ali, uglavnom, u značenju rituala i zakona; Buda mu, međutim, dade dublji spiritualni smisao.
Da je Buda bio praktično, a ne metafizički nastrojen, može se videti iz zamerki kojima su ga obasipali njegovi protivnici: »Pošto večito sedi sam u praznoj odaji, Gotama (Gautama) je izgubio svoju mudrost… Čak i Sariputra (Sariputra), njegov najmudriji i najbolji đak, glup je i nemušt kao odojče.«
Tu, međutim, počiva zametak budućeg razvoja. Da je Buda bio sklon teoretisanju, ne bi se moglo očekivati da se njegovo učenje razvije.
Darma je neprestano bivala sve zrelija zato što je tajnovito kreativna. Buda je, očigledno, sasvim pragmatično shvatao intelekt, te je mnoge filosofske probleme ostavio nerešene, pošto nisu bili neophodni za postizanje konačne svrhe života. To je za njega bilo sasvim prirodno. Dok je živeo među svojim učenicima, on je bio živa ilustracija svega što njegova doktrina podrazumeva. Kroz njega se darma ispoljavala u svim svojim bitnim vidovima i nije bilo potrebno odavati se jalovim spekulacijama o konačnom značenju pojmova kao što su darma, nirvana, atman (ego), karma, bodhi (prosvetljenje) itd.
Budina ličnost bila je ključ za rešavanje svega ovog. Učenici nisu bili potpuno svesni značaja ove činjenice. Kad su mislili da shvataju Darmu, nisu znali da je to shvatanje, u stvari, nalaženje pribežišta u Budi. Njegova prisutnost nekako je smirivala i utaživala sve njiliove spiritualne nemire; osećali su se kao u zaštitničkom naručju majke koja voli i teši; za njih je Buda odista to bio.
Zato nisu osećali potrebu da Budu naročito uporno saleću kako bi im razjasnio mnoge filosofske probleme kojih su mogli postati svesni. U tom pogledu, lako su se mirili sa Budinim odbijanjem da ih pripusti u srce metafizike. Ali, u isto vreme, ovo je ostavilo puno prostora kasnijim budistima da razvijaju sopstvene teorije, ne samo o Budinom učenju već uglavnom o vezi između tog učenja i njegove ličnosti.
Budin ulazak u Nirvanu značio je za njegove učenike gubitak Svetlosti sveta« pri kojoj su sve tako jasno sagledavali. Darma je ostala i oni su pokušavali da u njoj vide Budu, onako kako ih je on učio, ali ona više nije delovala onako životvorno kao ranije; moralne zapovesti, koje su se sastojale od mnogih pravila, Bratstvo je redovno izvršavalo, ali je nekako iščilela autolitativnost tih odredaba. Povlačili su se daleko od sveta i meditirali o Učiteljevom učenju, ali ih meditacija nije više onako ispunjavala životom i zadovoljstvom, jer su ih neprestano morile sumnje, te su, što je prirodna posledica, nastavili sa intelektualnom delatnošću.
Sada je sve moralo biti objašnjeno koliko god to umne sposobnosti dopuštaju. Metafizičar počinje da potiskuje prostosrdačno odanog učenika. Ono što je prihvatano kao autoritativna zapovest iz Budinih usta, sada se ispituje kao tema filosofske rasprave. Dve frakcije behu gotove da podele megdan, radikalizam se suprotstavio konzervativizmu, a između dva krila rasporedile su se škole različitih smerova. Staviri (Sthavira) se odmeravaju s Mahasamgikama (Mahasamghika), a dvadeset i više škola predstavljaju različite stepene različnosti.
Prisećanja (smrti), koji neće dati njihovim umovima da lutaju i pomoći će im da ostvare konačni cilj budističkog života. Ovo jasno pokazuje du su, s jedne strane, Budini sledbenici primili njegovo učenje kao darmu, krasnu u početku, krasnu u sredini, krasnu na kraju; dok se, s druge strane, smatralo da njegova ličnost obiluje čudesnim moćima i božanskim vrlinama, te da je samo njegovo prisustvo dovoljno za stvaranje najpovoljnije atmosfere ne samo u spiritualnom već i u materijalnom pogledu.
Kad je Buda ušao u nirvanu, kaluđeri povikaše; »Suviše rano preminu Tatagata, suviše rano preminu onaj kome svet odaje počast, suviše je rano umro Veliki zakon; sve živo zanavek je ojađeno, jer se ugasilo Oko sveta«. Njihova tuga bila je neopisiva, ležali su na zemlji poput golemog drveća čije su žile, stabla i grane polomljene i iskidane; valjali su se i uvijali kao ubijena zmija. Takvo preterano izražavanje žalosti bilo je potpuno prirodno za one budiste čija su srca bila više odana ličnosti njihovog učitelja no njegovom razumnom i racionalističkom učenju.
Ne možemo, međutim, iz tela budizma isključiti sva različita shvatanja Bude i njegovog učenja kao nešto strano, kao da ne spadaju u sačinioce budizma, jer upravo ova shvatanja drže strukturu budizma, bez njih ni sama struktura ne bi postojala. Većina kritičara ma koje postojeće religije (koja za sobom ima dugu istoriju) greši shvatajući je kao dovršen system koji treba primiti kao takav, dok, u stvari, sve što je organsko i spiritualno — a mi religiju smatramo takvom — nema geometrijski oblik koji se može ocrtati na hartiji lenjirom i šestarom. Ona se opire objektivnom definisanju, jer bi ono ograničilo rast njenog duha.
Prema tome, da bi se saznalo šta je budizam treba zaći u život budizma i shvatiti ga iznutra, u njegovom objektivnom istorijskom razvoju. Zato se budizam mora definisati kao životna snaga što pokreće spiritualni pokret nazvan budizmom. Sve ove doktrine, sporovi, konstrukcije i tumačenja nastala posle Budine smrti a koja se tiču njegove ličnosti, života i učenja suštinski su sačinjavali život indijskog budizma, te bez njih ne bi bilo spiritualne aktivnosti poznate kao budizam.
Ukratko rečeno, upravo unutarnji život i duh samog Bude sačinjavaju život i duh budizma; budizam je struktura podignuta oko najdublje svesti njegovog osnivača. Stil i građa spoljašnje strukture mogu se menjati tokom proticanja istorije, ali unutarnje značenje budinstva, koje drži čitavo zdanje, ostaje nepromenjeno i večno živo. Boraveći na zemlji, Buda je pokušao da ga objasni na način dostupan sposobnostima njegovih neposrednih sledbenika; to će reći: ovi su se trudili da što bolje mogu shvate dublji smisao različitih izlaganja svog učitelja u kojima je on ukazivao na put ka konačnom izbavljenju. Kako nam kažu, Buda je govorio »jednim glasom«, ali su to njegovi privrženici tumačili i shvatali na sve moguće načine. Ovo je bilo neizbežno jer svaki od nas ima svoje sopstveno unutarnje iskustvo, koje se mora objasniti pomoću termina što ih sami stvaramo, te će se prirodno razlikovati i po dubini i po zahvatu. U većini slučajeva, međutim, ta takozvana individualna unutarnja iskustva neće biti toliko duboka i snažna da bi iziskivala potpuno originalnu frazeologiju, već će se zadovoljiti novim tumačenjima starih termina — koje je, svojevremeno, uveo u upotrebu neki drevni, prvobitni spiritualni vođ. I tako se svaka velika istorijska religija sadržajno i idejno bogati. U nekim slučajevima, to bogaćenje može dovesti do đikljanja nadgradnji što će se okončati potpunim pokopavanjem prvobitnog duha. Tu je neophodan kritički sud, ali inače ne smemo zaboraviti da prepoznamo živo načelo koje još dejstvuje. Kad je u pitanju budizam, ne smemo propustiti da sagledamo kako se unutarnji život samog Bude ispoljava u istoriji religioznog sistema nazvanog njegovim imenom.
Tvrdnja sledbenika zena da prenose suštinu budizma zasniva se na njihovom verovanju da zen obuhvata životvorni duh Budin, oslobođen svog istorijskog i doktrinarnog ruha.
Nastaviće se
