Nameštaljka
Nek se nose u majčinu. Platiće mi svi zajedno. Ne mari što mi se baš sad, kad hoću da potpišem osamnaesti nalog za hapšenje, slomila olovka. Serem se na kurveštinu. I ova budala što pita: »Da vam donesem drugu, gospodine pukovniče?« Za danas je dosta i sedamnaest. Juče je oslobođen Veles, pretvoren je u krasnu olupinu: bubrezi su mu se rastočili, jedna ruka slomljena, natečeno oko, napuklo rame. Već sam, naravno, naredio istragu, da se utvrde netačnosti koje su objavili neki organi nacionalne štampe. Moraće da shvate da pukovnik Korales nije peder kao njegovi prethodnici, nego sposoban šef policije.
Opčinjena, pred televizorom, Hulita se ne usuđuje ni da trepne.
Nije to tek tako. Lito Suares, sa njegovim anđeoskim licem i stisnutim ručicama, otpevao je Svetlosnu Žetvu i odmah zatim Na Mom je Srcu Senka. Uzvici slični uzvicima mlade televizijske publike izlaze iz Hulitinih usta, koja radi boljeg izgovora premešta mentol bombonu u kraj usta. Ali Lito se sada uozbiljio: »Danas imam novost za vas, a zove se Nameštaljka. To je pesma, ali je istovremeno i igra. Igra koju ćemo igrati na nivou mase, na nivou naroda, na nivou omladine. Kako vam se čini? Otpevaću vam Nameštaljku. Ima samo četiri stiha. Ove sedmice, što znači već od sutra, pevaćemo je svuda: pod tušem, u učionicama, na ulici, u krevetu, u autobusu, na plaži, u kafani. Važi? Zatim ćemo, sledeće nedelje, u ovo isto vreme, promeniti prvi od četiri stiha. Taj stih ćete vi predložiti pismeno, a ja ću izabrati jedan. Dopada vam se?« Daaaaaaaaaa, vrišti odana, zanesena, složna mladež. »I tako ćemo nastaviti i sledećih nedelja, sve dok potpuno ne promenimo kvartet. Ali imajte na umu da će ta strofa morati dvostruko da ispunjava uslov: da promeni stih ali da, smisao ostane isti. Sasvim je jasno da kvartet koji na kraju nastane neće imati isto značenje kao onaj na početku; ali baš u tome i jeste čar igre. Dogovoreno?« Daaaaaaaaa. »A sada ću vam otpevati početni tekst«.
Hulita Korales naposletku guta bombonu, da joj ne bi smetala i da bi se usredsredila na pamćenje Jevanđelja po svetom Litu. »Danikona puuuuuuuuut, nestane, daljubav tvoja procveeeeeeta komaj, za tebeda srce mooooooooje, plane, za meeeeeeene ljubavi tvojeraj«. Hulita se proteže do stolice na kojoj je ostavila olovku i blok, nestrpljivo zapisuje prvo što joj pada na pamet i pre nego što je čedno lice pevača nestalo između natpisa i odjavne špice programa »Lito i njegovi momci«, već je bila kadra da promrmlja: »Da ulepšaaaaaaš svemoje dane, daljubav tvoja procveeeeeeta komaj, za tebeda srce mooooooooooje plane, za meeeeeeeene ljubavi tvoeraj.«
Kaži mi, pokvarenjače, je l’ ti misliš da ja još sisam palac? Vi ste hteli da izazovete prekid struje, je l’ tako? Naravno, onom dobričini Ibaru to biste i učinili. Ali ja sam šef policije, a ne peder. Trebalo bi to da znaš. Plašiš se, a? Ne osuđujem te. Ja ne samo da bih se plašio nego bih premro od straha pred pukovnikom Koralesom. Ali slučajno sam ja pukovnik Korales, a veliki revolucionar Menendes si ti. I onaj koji se usrao od straha si takođe ti. A onaj koji se upišao od smeha je opet pukovnik Korales. Da li ti se to dopada? Reci mi iskreno, jer ako ti se ne dopada, vratićemo se na struju. Ali meni se ne dopadaju prekidi struje. Meni se dopadaju strujni udarčići. Čini mi se da su ti jaja još tu. Naravno, malo smanjena, zar ne? Ko bi rekao da nojeva jaja mogu da se pretvore u golubija? Tako znači, prekid struje. Momak i po. Pretpostavljam da kad smišljate te divne filmove u kojima se tako kurčite, imate u vidu i opasnosti. E, ti si sada u tom opasnom delu. Pitanje broj jedan: ko je bio veza za prekid struje? Pitanje broj dva: gde si bio prošlog petka, od šest do sedam i dvadeset pet? Pitanje broj tri: dokle misliš da će trajati tvoje ćutanje? Pitanje broj četiri: je li ti maca pojela jezik, zlato?
Gricka nokte, ali to čini na sasvim poseban način. Započinje sa strane, da ne bi sasvim uništila privlačni polumesec, stvoren pažljivim radom manikirke. U svakom slučaju, gricka nokte i ima razloga za to. Lito Suares će objaviti kako izgleda Nameštaljka posle prve promene. »Ove sedmice pevali smo pesmu koju sam vas naučio prošle nedelje. Čuo sam da je pevaju čak i na stadionu. I u zubarskoj čekaonici. Vrlo dobro. Upravo to sam i želeo. Primio sam pet hiljada četiri stotine sedamdeset tri predloga za promenu prvog stiha. Na kraju sam odabrao ovaj: »Dase zaleeeeee čerane«. Aaaaaaaaaaa kaže grupica na programu. »Tako, budite dobri i od sada, pa do sledeće nedelje pevajte Nameštaljku ovako kako ću je ja sada otpevati: »Dase zaleeeeee čerane, daljubav tvoja procveeeeeeeeta komaj, zatebe da srce moooooooje plane, za meeeeeeeene ljubavi tvoje raj«.
Razočarana, Hulita prestaje da gricka nokte. Njen sjajni predlog bio je među pet hiljada četiri stotine sedamdeset dva odbačena. »Kroz nedelju dana zamenićemo drugi stih. Važi?« Daaaaaaaaaa, vrišti omladina.
Pukovnik se kezi. »Da, Fresnedo, slažem se s Vama. Nove pesme su prava glupost. Ali šta ima loše u tome? U stvari, dečurlija se zabavlja, postaje mladalački histerična, traži autograme, ljubi fotografije, a istovremeno ne razmišlja. Pretpostavljam da ste i Vi čuli onu budalaštinu od ove nedelje. Kako ide? Čekajte, čekajte. Čak i ja je znam napamet. »Dase zaleeeeeee čerane, daljubav tvoja procveeeeeeta komaj, za tebeda srce moooooooje plane, za meeeeeeene ljubavi tvoje raj. U svakom slučaju bolje je da pevaju to, nego Internacionalu«. »Oprostite, gospodine pukovniče, ali niste u toku. Od prošle nedelje promenjen je drugi stih. Sad glasi ovako: Dase zaleeeeeeeeče rane, danama siiiiiiiine životasjaj, za tebeda srce moooooooje plane, za meeeeeeene ljubavi tvojeraj.«
Konačno je dobila Litovu sliku. Pravi anđeo, eto šta je. Ljubi sliku, strasno, nežno, ali pazi da je suviše ne ovlaži. Tata se podsmeva, naravno. Tata je star, ništa ne razume. Jadni tata je vojnik, brine se o zatvorenicima, o politici brine kako da popravi zemlju. Tata nema osećaj za ritam, u najboljem slučaju pevuši neki grozno ofucan tango. Tata ne razume mlade, a ni tetka Ester. Samo što tetka Ester ne razume čak ni stare. Lito je božanstven, božanstven, i kako nas samo razume. Hiiiiiiiiiii. Kako li je tata izgledao sa šesnaest godina? Je li imao iste bore i bubice kao sad? Ma šta to mene briga. Najvažnije je da se smisli treći stih. Treba da se završava na ane. Na primer: zatebe mooooooje lane, ili: zanaše noooooove dane, ili možda: date tuga mooooooja gane. Ne, nejasno je. A i ne slaže se s četvrtim stihom, a Lito je rekao da treba uvek da bude povezano. A kako bi bilo: da mine stvaaaaaaa rašrane? Kako sam glupa. Pa prvi stih se već završava na rane. Trebalo bi da se završava, recimo na grane. Tako je. Dase razliiiiiiiiistaju grane. Izvrsno je, izvrsno.
Sve se topi od vrućine. Čak i epolete, opasač, jakna, vizir. Samo su odlikovanja i dalje čvrsta, neizobličena. Vrućina prodire kroz zastore i zaustavlja se na pukovnikovom čelu. Pukovnik dahće kao običan narednik, kao ona crnkinja, kako se zvaše, Alberta, koju je davno (kad je još bio samo poručnik Korales) svojski zajašio u bednoj javnoj kući tamo prema Tukuarembu. Sve u svemu bedan život. Kad ga je stari strpao u vojsku, obrazložio je to, između ostalog, i zapaljivim patriotskim parolama. Stari je bio ateista, ali samo kad je u pitanju bila jedna crkva; u ostalim stvarima bio je pobožan. Otadžbina je za njega bila isto što i Devica Marija. Samo je još trebalo da se prekrsti kad je pevao himnu. Izgarao je od uzvišenog zanosa. A na kraju je ispalo da biti vojnik otadžbine, ne znači braniti rodnu grudu, granice, čuveno nacionalno dostojanstvo, štititi pravedni zakon, cvet građanskih prava, ne, biti vojnik otadžbine, bolje rečeno, pukovnik otadžbine, znači jebati momke, posećivati ambasadora, jebati radnike, primati posete i smotre podsekretara sekretara ambasadora, jebati ovog ili onog buntovnika, pustiti da poštovani saradnici ove prefekture daju na volju svom sadizmu u cilju razvoja, vređati, pritiskati, jebati, stalno jebati i na kraju zajebati i samog sebe. Da, mora biti da se od vrućine sve topi, čak i ponos, čak i čar vlasti, čak i čar jebanja. Pukovnik Korales, preznojen, istopljen, mlitav, misli na Hulitu, kao što bi mislio na štene ih mačku, ili ždrebe koje je imao kao kapetan na granici. Hulita, ćerka jedinica, ćerka udovca, jer je Marija Hulija umrla na vreme, pre ove zbrke, pre ove pometnje, kad su mladi oficiri još imali prilike i volje da posećuju pozorište Solis, naročito za vreme stranih gostovanja; na ulazu bi pokazivali dopadljivu pravougaonu medaljicu i sedali u ložu, u kojoj bi već bio neki oprezni i tačni kapetan fregate, koji bi uvek zauzeo najbolje mesto; kao na primer one večeri s onim kijanjem, one večeri kada je Ruggiero Ruggieri igrao Pirandela, u tišini i napetosti, a njega je počelo da grebucka u nosu i bio je svestan da je kijanje neizbežno, pa se setio Marije Hulije, koja bi se uvek uzdržavala zapušavajući nos palcem i kažiprstom, tako da bi samo malo dunula, meko i jedva čujno; hteo je da učini to isto i stvarno je tačno obavio čitav taj spoljni obred, zapušio nos palcem i kažiprstom, ali kada je konačno kinuo, baš u najuzbudljivijem trenutku, kada je Ruggiero pravio najdirljiviju pauzu u drugom činu, u sali je odjeknulo, a akustičnost Solisa je zaista izuzetna, kako kažu neki, može da se poredi jedino sa Milanskom Skalom; u sali je odjeknulo, kao neki zvižduk ili truba ili prodorno i oštro pijukanje; ceo parter, čak i Ruggiero Ruggieri, osvrnuo se prema vojnoj loži, u kojoj je kapetan fregate činio sve što je bilo u njegovoj moći da bi publici dao na znanje da on nije vlasnik te trube. Da, Hulita kćerka udovca, odnosno, Hulita ili cela njegova porodica, ali kako da razume šta se dešava s Hulitom. Niti uči, niti šije, niti svira klavir, čak ne skuplja ni marke, ni kutije šibica ili flašice, nego od jutra do mraka sluša ploče one besramne bitange, onog Lita Suaresa, s njegovim bestidnim uvijanjem i bestidnim nožicama, i bestidnim prstićima i očicama koje šaraju unaokolo, sa uskim pantalonama i zavereničkim namigivanjem; i kao da sve to nije dovoljno nego mora još da ga podnosi svake nedelje u četvorosatnom šou »Lito i njegovi momci«, kao da je novi član porodice, smešten u televizijski ekran; nagoni decu da pevaju tu budalaštinu, tu Nameštaljku, i onda još sva ta lišca, manje-više histerična i ono oduševljeno hiiiiiiiii, i isto tako besramni Hulitin uzdah, dok se znoji kao i on, ali srećna; zaboravlja da je i njen treći predlog odbačen kao i prethodni, peva s Litom i ostalima novu verziju Nameštaljke: Dase zaleeeeeeeeče rane, danama siiiiiiiiiine životasjaj, namada zoooooora svane, za meeeeeeeene ljubavi tvojeraj.
Gasi svetlo. Pokušala je da čita i nije mogla. Uprkos neuspesima, ne može da odoli da ne smisli i četvrti, odlučujući stih. Ali prisustvo Lita, anđela, sada je nešto više od jedne strofe. Vrućina više ne pritiska i ona leži među prekrivačima, širom otvorenih očiju, pokušavajući da ubedi sebe kako samo želi da smisli četvrti stih, na primer: toplumi ruuuuuuku svojudaj, ali u stvari, to je nešto mnogo više, nešto što je pre povezano s vrućinom koja ne jenjava, koja sve raspaljuje. Hulita se izvlači iz prekrivača i tako, po mraku, ne paleći svetlo, odlazi do vrata, okreće ključ, i pre nego što će se vratiti u krevet, skida pidžamu, povlači prekrivač i baca se potrbuške, plačući i ljubeći sliku, ne obazirući se na to što će je ovlažiti.
Srećom da je zahladnelo. Fresnedo stoji u stavu mirno. »Hajde, zaboravite danas na disciplinu«, kaže pukovnik. Srećom da je zahladnelo. Kad zahladi, pukovnik Korales je optimista, siguran u sebe, gospodar svoje budućnosti. »Od kada smo zabranili javne nastupe, živimo mirnije, zar ne?« »Međutim, danas je bio jedan nastup, i to odobren«. »Koji?« »Onog pevača.« »Ma hajde«. »Dolazim s Trga. Bilo je na hiljade dečurlije, naročito devojčica. Zaista upečatljivo. Pričalo se da će tu da dovrši onu pesmu, da će tu da izabere četvrti stih. Vi ćete reći da sam suviše oprezan, gospodine pukovniče, ali zar ne mislite da bi trebalo malo više pripaziti na njih?«
»Verujte mi Fresnedo, to su mali blesavci. Znam ih dobro, znate, jer na žalost i moja kćerka Hulita je jedna od njih. Bezopasni su, sve su to budale, počevši od tog Lita. Zar Vi ne mislite da je on umno zaostao?« Fresnedo širom otvara oči, kao da će mu to odjednom pomoći da bolje čuje. U stvari, graja je započela kao udaljeno mumlanje. Zatim je počela polako da se uvlači u nepristupačnu kancelariju. Pukovnik ustaje i pokušava da razazna šta to viču. Ali jedino što se jasno čuje jeste glas nekoga s ulice, pored vrata. To je verovatno oficir, možda stražar na ulazu: »Ne pucajte, to su deca.«
Prvi pucanj odjekuje iz neočekivane blizine. Pukovnik otvara usta da nešto kaže, možda neku naredbu. Prozorsko staklo se rasprslo. Treći metak pogađa pukovnika u vrat. Fresnedo uspeva da se skloni iza stola koji je pretrpan dokumentima, i tek u tom trenutku može da razazna šta viču oni napolju, šta viču ti balavci, čija bezazlena i nemilosrdna, odlučna i nevina lica već nadiru u kancelariju: »Dase zaleeeeeeeče rane, danama siiiiiiiine životasjaj, namada zooooooooora svane, nekakora leeeeeeesu budekraj.«
Mario Benedeti
