Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom
Veoma je korisno s vremena na vreme malo prodrmati (mada s krajnjim poštovanjem) vredne, priznate pojmove i poštovane, svete istine i videti da li su za nas još uvek važeći. Na primer, znamo da umetnost uzvisuje, oplemenjuje, oduhovljuje čoveka; znamo to tako dobro da je došlo vreme da proverimo da li umetnost slučajno ne ponižava ili ne obeshrabruje ljudsko biće. Kada mi se dogodi da odem u muzej, mnogo više me interesuju lica posetilaca nego ona naslikana. Naslikana lica nas posmatraju s uzvišenim mirom, dok se na živim i stvarnim licima vidi nešto grčevito i desperatno, lažno i izveštačeno, nešto što čak može da užasne nekog manje upućenog u to. Ah, ti pobožni ili puni razumevanja pogledi, taj napor da se „izađe s nečim na kraj”, ona pseudodubina povezana s okeanom pseudoutisaka, pseudoosećanja, pseudosudova! Đokonda je lepa slika, ali da li je Leonardo da Vinči mogao da predoseti grčeve koje će ona izazivati, u tom slučaju možda bi uništio to naslikano lice, da bi sačuvao realno lice.
Kako, na primer, objasniti da se ispred slike s Rafaelovim potpisom onesvešćujemo od oduševljenja, a ostajemo potpuno hladni pred kopijom iste slike, čak savršenom?
Isto se događa u muzici. Dobar koncert je stvar koja zaslužuje poštovanje, međutim često prisustvujemo koncertima ispunjenim psihičkim i duhovnim disonancama koje se jedino mogu podneti po cenu ogromnog napora. Ah, onaj pretenciozan jezik „poznavalaca”, one elegantne pohvale elegantnih dama, onaj egzaltiran jezik egzaltiranih, onaj iskren jezik iskrenih, onaj inteligentan jezik inteligentnih i svi ostali jezici svih ostalih lica! Zbog čega je čovek koji pije kafu sa šlagom uvek u svojoj koži, dok u obličju Riharda Štrausa smesta gubi svu svoju ravnotežu i pretvara se u umišljenika ili naivčinu? Stvar je ozbiljna, kada se dovodi u sumnju naš odnos prema umetnosti. Kada sam se našao u Buenos Ajresu sa svojim zemljakom, poznatim pijanistom, rekao sam mu, bez ikakve ironične namere, da njegov nastup smatram istovremeno štetnim i korisnim, jer na svom klaviru u ljudima pobuđuje pre disharmoniju nego harmoniju, da je u svemu tome više snobizma nego umetnosti, kao i više padova nego uzleta. Jasno je da taj čestiti i iskreni umetnik ne snosi ni najmanju krivicu zbog tužnog konačnog ishoda svoje muzike već jedino što mu se može zameriti jeste to da se kao i svi umetnici previše angažuje u toj nezdravoj i ponižavajućoj igri, umesto da joj se najkategoričnije i najenergičnije suprotstavi.
Ako se normalni i inteligentni ljudi po svim ostalim pitanjima žalosno gube u određenim stvarima, to znači da postoji nešto lažno i rđavo u samom odnosu prema tim pojavama. I, stvarno – na prostoru umetnosti nagomilao se veliki broj apsurda, paradoksa, laži, da bi se to moglo tumačiti samo kao neka fundamentalna greška u našem pristupu toj stvari. Jer kako, na primer, objasniti da se ispred slike s Rafaelovim potpisom onesvešćujemo od oduševljenja, a ostajemo potpuno hladni pred kopijom iste slike, čak savršenom? (Isto stoji stvar s dijamantima: imitacija ne vredi ništa, iako je optički efekat isti.) Kako je moguće da se oduševljavamo simfonijskom poemom, gutajući u stvarnosti to delo u tako maloj meri, da dirigent šaljivdžija može mirno da promeni redosled delova i u njega da unese strane elemente, a da niko – osim najboljih poznavalaca – to ne primeti? Kako pomiriti tu činjenicu s uzvišenošću naših osećanja, ogromnošću našeg zadovoljstva i preciznošću koju zahteva umetničko delo? Zbog čega niko, gotovo niko stvarno ne poznaje najveće pesnike, o kojima toliko i s takvim divljenjem govorimo? Uostalom, zbog čega se na umetničkom terenu na svakom koraku srećemo sa sramnom suprotnošću čudesnih iluzija i sa mnogo manje čudesne stvarnosti? Zbog čega je ton kojim piše kritika i veći deo onoga što se piše o umetnosti tako beznadno izveštačen? Smatram da je u redu da pomenem da ta pitanja ne postavlja neki hipohondar, neprijatelj umetnosti već „modernistički” i „avangardni” pisac, kako me u najmanju ruku klasifikuje kritika.
Na kraju krajeva, šta se događa? U svojoj belešci objavljenoj u La Naciónu imao sam priliku da istaknem ogromnu štetu koju, po mom mišljenju, umetnicima nanosi preterano posvećivanje „čistoj” estetskoj vrednosti, kultu „lepog u sebi” i „umetnosti samoj po sebi”. Iz istog izvora potiče i talas laži i mistifikacija u kome se potrošač umetnosti davi. Događa se da smo veoma suptilni i duboki u oblasti umetnosti, a veoma naivni i detinjasti van nje, tj. kada je reč o reakciji čoveka na muziku, poeziju ili slikarstvo. Ne vidimo i uporno se trudimo da ne vidimo da se u tim reakcijama javljaju različiti činioci antiestetske i aestetske prirode i da sve to nije jednostavno, kao što se na prvi pogled čini. Smatramo da ako ljudi idu na koncert da to čine zbog toga što ih delo ushićuje i da ako neko provodi sate pred Đokondom da to čini zbog toga što je Đokonda lepa. One koji se prave oduševljeni nazivamo „snobovima”, ubijamo ih tom okrutnom reči, dok celo pitanje dobija neobično jednostavno rešenje na osnovu maksime: „pesnik svojim nadahnutim pevanjem dovodi slušaoca do ushićenja i ushićeni slušalac sluša”. Uz dopuštenje… Takva pojednostavljenja su anahrona, zbog toga treba se udubiti u stanje duše slušaoca na koncertu u pozorištu Kolon.
Očigledno je da ako slušalac raspolaže nekakvom prosečnom muzičkom kulturom, može s vremena na vreme da oseća estetsko zadovoljstvo, čak duhovne emocije, pogotovu kad umetnik izvodi njemu, slušaocu, poznato delo. Međutim, njegove emocije uglavnom proističu iz drugih, manje muzičkih izvora. Prvo, ne treba zaboravljati da se koncert odvija u okviru određenog kolektiva i da masa vrši pritisak na pojedinca. U biti samo malobrojni ljudi tokom koncerta osećaju zadovoljstvo na spontan i individualan način, dok se većina malčice dosađuje. Mada, svaki je uveren da svi uživaju u muzici i da se, prema tome, i on povinuje opštem uživanju. Na taj način svi uživaju, iako individualno niko ne uživa, iako se sala prolama od aplauza to ne znači da su svi oduševljeni već čovek aplaudira zato što drugi aplaudiraju i jedni druge primoravaju na oduševljavanje i, primoravajući jedni druge, počinju da osećaju oduševljenje. To osećanje dolazi spolja, nameće ga kolektivni mehanizam; to osećanje po prirodi stvari niko ne oseća već nasTaje između svih. Takva osećanja, međutim, ne smemo uopšte da omalovažavamo; jer, ako uzmemo u obzir činjenicu da se svaka umetnost ostvaruje u kolektivnoj sredini, ta činjenica se ne sme prećutkivati, s obzirom na to da potpuno menja naše opštenje s Muzama.
Naš umetnički život odvija se u atmosferi večne laži i upravo zbog toga obrazovan sloj nema gotovo nikakav istinski kontakt s kulturom, a svi naši potezi u sferi kulture mnogo pre podsećaju na nekakav svečan obred nego na autentičan duhovni suživot
Drugi, veoma važan činilac može se nazvati „religijskim”. Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom. Treći činilac je čisto individualne i lične prirode. Svi znaju ili u najmanju ruku osećaju da umetnik u izvesnim stvarima dominira nad ostalim ljudima: zbog toga što je obdaren višom svešću, senzibilnošću i maštom, što bolje razume i oseća. Prema tome, kada slušamo Šopena, slušamo nešto više, mada, iako nas se ta muzika u biti malo dotiče, privlači nas i interesuje kao jezik najrazvijenijeg bića. To interesovanje se još više povećava kada vidimo kako mu drugi, od nas razvijeniji ljudi posvećuju pažnju. Međutim, nisko u vidu visokog počinje da trpi; i, zbog toga je teško donositi sudove o umetničkom delu, kao i da se u to smesta mogu uključiti sve naše ambicije.
Zbog sažetosti izraza mogu samo letimično da signaliziram te činioce, ne pominjući mnoge druge koji imaju malo šta zajedničko sa čistotom estetikom. Jer, veoma smo daleko od one nepristrasne maksime, u skladu s kojom „pesnik svojim pevanjem ushićuje slušaoca i ushićen slušalac sluša”. Na taj način umetnost koju smatramo tako reći isključivo estetskim i duhovnim uživanjem, u stvarnosti postaje nešto mnogo nejasnije i složenije. Ona je borba ambicija, gotovo religiozan obred, kolektivna autosugestija, mitologizacija, sportsko takmičenje, katkad čak mentalna manija. I, svi ti činioci rukovode se podjednako reakcijama široke publike i najistančanijih poznavalaca, kao i samih umetnika, jer niko ne može potpuno da ih izbegne. Ni tu ništa nije čisto; sve je nečisto, sve je mešavina najrazličitijih elemenata i upravo ta sjajna nečistost umetnosti mora da očarava one koji joj se posvećuju. Može li se sve to svoditi na „čistu” estetiku i na jalovu, praznu retoriku na temu „velike umetnosti” itd? Kako se na takav način mogu u školama deca učiti književnosti i umetnosti, ako ih od malena privikavamo na „čistu” fikciju? Naš umetnički život odvija se u atmosferi večne laži i upravo zbog toga obrazovan sloj nema gotovo nikakav istinski kontakt s kulturom, a svi naši potezi u sferi kulture mnogo pre podsećaju na nekakav svečan obred nego na autentičan duhovni suživot. Dok se konačno ne odlučimo na odbacivanje iluzija, dok ne postanemo svesniji sila koje vladaju nama, dok naslikano Đokondino lice ne postane naše vlastito lice koje se pretvara u nešto… u nešto, na kraju krajeva, pomalo sumnjivo.
Vitold Gombrovič
*Iz: La Nación (Buenos Aires), 13. avgust 1944, prevela s poljskog Biserka Rajčić
https://www.xxzmagazin.com/dosta-je-bilo-klecanja-pred-poezijom
