Nikada nisam izgubio utisak koji nosim u sebi iz doba kada je Zagreb bio naš brat i kada je, usred rata i tuđinskog haosa, osećao slovenski i bio za Srbiju. Nikakvi događaji ne mogu da iščupaju iz mene osećaj da nema razlike među našim krajevima koji su nekad odolevali Turcima i zanosili se idejom jedinstva ne samo celokupnog našeg naroda nego i velikog mora Slovenstva.
Posle jednog puta, ovih kobnih i teških dana, ja sam u Zagrebu osetio sve to još jednom, zanet njegovom prošlošću i njegovom sadašnjom, jesenjom lepotom. Pred kovčegom Blaženopočivšeg Kralja Zagreb je manifestovao, onaj pravi naš Zagreb, kome ne pripadaju samo nekoliko izdajica i šačica bednih plaćenika. Zagorje, sa svojim seoskim mirisom i tišinom, u seljačkom ruhu, plakalo je nad odrom najvišeg oličenja naše državne ideje kao i Šumadija.
Na bregu, kao tvrđava, iznad modernog Zagreba, stojao je natušten i posle suncem obasjan Zagreb prošlosti, naš Zagreb, narodne istorije. Iznad krovova trgovačke varoši, u kojoj je bilo mnogo tuđinskog duha i tuđinaca, sunčale su se stare zgrade, stare nekoliko vekova, dvorovi, banski dvori, palate hrvatskih starih porodica, prvo hrvatsko pozorište, čitaonice ilirskog pokreta, trg svetoga Marka gde je spaljen Gubec. Trg na kojem su godine 1845. izginuli oduševljeni srbofili od austrijskih pušaka. Cela ta slika kao da se još jednom nadnela nad odar Kralja koji je voleo tu sliku i kome je pripadala.
Oronuo i star, taj deo varoši bio je tih dana naročito miran i u njemu je bilo samo golubova. Nekada tu su stanovali nemački i talijanski naseljenici, zanatlije, a prava masa naša i velmože hrvatske u Primorju. Tek od XVIII veka slavenski elemenat uzeo je i ovu uzvišicu, ali narod to i danas ne zna i tvrdo veruje da je u njemu oduvek bila stara slava i moć narodna. Tišina je sada pod starim tvrđavama, gde su nekad bila Surova Dverce i Kamenita Vrata, pod svodom svetli oltar i slika Marije matere božije pred kojom kleče seljanke. Šapat o Blaženopočivšem Kralju ide i tu od usta do usta. Pred jednim velikim srcem Bogorodice, izbodenim mačevima, trepere male, mnogobrojne sveće, među cvećem.
Pod crnim zastavama i kućama zavijenim u crno, tu gore, u starom, istorijskom Zagrebu, tražim ono mesto gde je ban Hrvatske baron Josip Jelačić god. 1848. položio zakletvu pred srpskim patrijarhom Josifom Rajačićem. U jesenjem predvečerju ceo taj deo varoši još se jednom pojavljuje kao meni draga slika. Sad je taj istorijski deo grada dignut visoko i ispred njegovog požutelog drveća ukazuje se dole sva nova varoš i polja i Sava. U tišini gore nema tramvaja, ni kola, ni huke. Kao na groblju, pri sahrani koja kao da traje već nekoliko dana, voćnjaci su uvenuli i lišće opalo.
Sa utiscima one beskrajne, crne mase koja je oplakala i ispratila kovčeg Kralja, povukao sam se tu gore pred staru kuću Franje Markovića koji je pevao staroslavenski ep. Na mirnom velikom trgu, sa fontanom, osećao sam da isto srce koje je kucalo duž ličkih, željezničkih pruga, uvijenih u crno, kuca i ovde. Iz dubine dopirali su mirni vrhovi jela i borova i kruna drveća. Odmah do kuće pesnikove je dom u kojem je stanovao nekada Petar Zrinjski. Među njima vodi stara ulica sa crnim opuštenim zastavama.
Pognute glave išao sam do stare gradske Većnice, gde je kuća prvog hrvatskog pozorišta. Tu je, posle tolikih godina nemačkih predstava 1840. juna 10. prvi put igrana hrvatska drama. Pred tom kućom palo je najviše žrtava 1845. kada je „hrvatsko-vuterska“ (mađaronska) stranka vodila poslednju bitku protiv Slavjana, Iliraca. Tu je puk pukovnika Sartorija pucao na oduševljene narodnjake. Puk austrijskih vojnika sastavljen od samih Talijana.
Moje misli bile su ostale kod onih masa koje su satima stojale i nisu se razilazile iz varoši, posle odlaska voza sa posmrtnim ostatcima Viteškog Kralja Ujedinitelja.
Sad je reč o atentatorima, i kod nas, i u inostranstvu. Ali kad je već reč o njima, ne treba prevideti ono što je očevidno.
Očevidno je da je u tuđini ogromnim novcem učinjeno sve da se iskoristi opšta besposlica. Beda radničkih masa koje su godinama van svojih zemalja, u stranim državama, ili u američkom iseljeništvu. Na taj način želelo se da se u atentatorske logore odmami bar nekoliko desetina ljudi, rasno naših, pa da se od njih načine „ustaše” i zlikovci, uz pripomoć batina. To nekoliko imena, bednih plaćenika, u marseljskoj tragediji, u spisku islednika uopšte, igra vrlo sporednu ulogu.
Većina, velika većina, krivaca ima tipična imena i tipičan lik onog tuđinskog, varoškog elementa koji je i pre rata mrzeo Srbiju gore nego vraga i koji je i sada mrzi kao da je srce koje još kuca u Jugoslaviji.
To je onaj elemenat nižeg sveta koji je svoju „kulturu“ stekao po pivarama i tuđinskim kasarnama, u kojima se psovalo i vređalo sve što je srpsko odvajkada. Ne treba zaboraviti da je najveći živi istorik hrvatski g. Ferdo Šišić jasno ocrtao mržnju koju je taj elemenat imao i protiv svega što je bilo hrvatsko i narodno sve do XVIII veka. U toj sredini iz koje su nikli tipovi koji nose ime Bžik, Pospišil, Erih Lisak, Herenčić, Zinger, Kremzil i ostala, koja zaista nisu naša.
Ali ono što čini srž te bande, ono što čini mozak njen i srce to je austrijanština, stara austrijanština, duša crno-žuta.
Kvaternik, Perčec, Perčević, Dujić, Seletković, i drugi sve su to bivši aktivni austromađarski oficiri, crno-žuti, ili njihov porod.
Mržnja njihova na Srbiju, kao i na rodoljubivu Hrvatsku, bila je ne samo fanatična, plaćenička, nego i niska, oduvek podmukla mržnja renegata. Za njih je u logoru atentatora nastavak rata u tuđoj službi i za tuđinski zalogaj koji ližu pokorno kao pseta.
Ono što oni duboko mrze to je bila uvek ruka rođenoga brata, ono čega se oni stide to je naša seljačka masa, ono što ih je činilo drskima, to je skromnost i paćenička trpeljivost našeg sveta.
Iz njihovog kruga bili su ne samo najgori krvoloci za vreme okupacije, nego odatle potiče i fama naše ,,nekulturnosti’‘, zaostalosti, i svih drugih epiteta kojima su oni u tuđoj službi, rešavali lako probleme našeg jedinstva.
Ta plaćenička banda nije nikad bila čak ni izmet Hrvatske, ona je oduvek izmet tuđinskog, crno-žutog najamništva, od raznih cuksfirera sve do gospodina Sarkotića.
Viteški Kralj naš Ujedinitelj pao je od njinih plaćenih metaka isto onako mučenički, jer je bio svetao, kao i prva žrtva, pre dvadeset godina kod Šapca.
Miloš Crnjanski
