Naša nebesa
Iz prošlosti, mutnog bezdana, poneki oblici viđenog vraćaju se tako neodređeno, tako beznačajni, tako iskrivljeni, slabi i bedni. Drugi međutim, vraćaju se jasni, oštri i svetli.
Neko neznano sunčanje, koje nije od ovoga sveta, obasjava ih. Obasjava ih po svojoj volji, te nam se ukazuju sjajni oni koje smo videli u tami, a tamni oni koje smo ostavili u svetlosti.
Neka neizmerna i čudna dolina je prošlost i ništa u njoj ne možemo izmeniti, pomilovati, ni dodirnuti rukom. U svojoj svetlosti, i tami, ona nam propušta ruku, kroz svoje oblake, mekše od praha, a koji nisu više onakvi kakve smo ih videli i ostavili.
Tako se putniku javlja i zemlja kojom je prošao, čudna i promenjena. Ne ona koju je gledao očima svojim.
Dok neka milovana, blaga glava, i neko ljubljeno, vitko telo, sa pravim stasom i vanrednim kolenima, prolazi bez lepote i moći, dotle neko drugo biće, uzeto olako, brzo ispijeno, prilazi sad drhtanjem munja, telesnom lepotom ružičastih kameja i snagom, pod kojom se u sećanju cvili.
Tako se putniku neka sumorna mesta u Češkoj javljaju iz prošlosti, u smehu i opadanju cvetova, sa voćaka što dišu. A neka ognjem opržena i nasmejana sela u Provansi, uvijena bedom, uzaludnošću i dosadom koja guši.
Poneka ogromna varoš, u kojoj besmo, u kojoj je grmljavinom i topotom jurilo nekoliko hiljada točkova, nikako se i ne ukazuje više. A samo se, kao da lebdi nad njom, javlja, iz nje, taman miris jednog drveta, pod našim prozorom.
Tako nam se javlja i ona zemlja koja nam je najprisnija, kad sve što više nema značaja u njoj potone.
Naša zemlja sa svojim nebesima.
Zaboraviv njenu površinu, njene gradove i selendre, njena brda i ritove, čim sklopim oči, ja vidim sad jasno, tako da je to viđenje bolno, njena nebesa. Prelivaju se preda mnom, sa Istoka i Severa, kao more.
Sivo, kao pesak beskrajno nebo Bačke, mutno more, u kom gomilaju oblaci, kao pena i dim, neprekidnih bezdana, u jutru. Bezgranična pustinja, pred kišom, kad čun na reci, kola drumom, mile, kroz jezovitu tišinu i dosadu što se nadnela nad zemlju. To isto nebo, žuto produženje polja kukuruza, u nedogled, u jesenja poslepodneva, mešavina boja peska i slatine. Konjanik pod njim ima tup osećaj da mu vetar jaše za vratom, a pešak, da su mu svi udovi od sasušene gline.
Zeleno nebo Baranje, kao razbijeno staklo, vlažno od kiša. U zoru sivo, kao koža pokislih srna i košuta. Nebo, što zaplavi utopljeno u rukavac neke reke, zelenih, otrovnih, zamršenih bilja i crvenog mulja, punog nanetih puževa. Providno u zori, svetlo i žuto, kao okno pred bezmernom čistotom pustinja nadzemaljskih, što su kao i voda.
Vetrovito i talasasto nebo Banata, što drhti, uvek, sa mutnim izdancima modrih planina u nedostižnoj daljini.
To gorko nebo jutarnjih jeza, boje divljih golubova što izleću iz dugog sna. Nebo sa igrom buktinja uveče i nepomičnom, smrtonosnom, hladnoćom zvezda, noću, čistih kao krupne pahulje snega. Nebo, što usred dana, kao bilje sa druge strane sveta, nanosi na svojim talasima priviđenja, igru stabala rujnih, kula u vazduhu.
To nebo, na kom sve počiva i nestaje, kao na snu.
Nebesa Srema.
Vrtovi boje zapupelih trešanja, puna potoka belih i plavih, nebesa mirisna, što ostaju na duši kao rascvetana grana. Pod njima se stoji, kao drvo na brdu, pun nevidljivog i nečujnog, nasmešeno od bola i slasti, što se menjaju i mešaju u zori i sumraku.
Nebo slavonsko.
Spušteno pod brda, u žita i šumarke, sa toplotom luga i plavetnilom šljivika. Nebo, što se pojavljuje iza šuma, kao voda. Nebo, ujesen bez glasa, sa dugim, srebrnim prugama iznad sasušenog granja i šipraga. Nebo kao svilena zavesa pred brdima, sa laganim, tamnim dolaskom zime, u bojama jastreba.
Nebo hrvatskog Zagorja.
Vedro i tiho polje, što lebdi u visini, puno ševa.
Plavo na danu, kao cvet u žitu, vidno i noću, sa dugim svetlim putevima. Mirno, sa kišovitom maglom što dođe i prođe, među igrom lasta. Zimi meko, bez hladnoće, sa pitomošću jednog zavejanog zeca što leži ispod bukve, na rasutom, opalom lišću. Nebo što diše u visoke, daleke topole. To isto nebo u proleću, nadneseno nad mali život mrava i buba. Kao jedno blago, materinsko oko.
Nebesa Slovenije.
Visoki plast vazduha, iznad senokosa, što se noću spušta sa pokošene padine. Nebo katkad kruto, sa čistotom ispranog, seljačkog sukna. Nebo što silazi na male gradove od kamena, sa kolima slame i trava, nepromenljive boje, stalno. Što samo na obalama svojim, u stenju visokih planina, ostavlja šarenilo šljunka i pene, kamenite šare i, sitne, zadimljene, oblačiće.
Nebesa Like.
Nad nepreglednim, groznim, uzburkanim, pustinjama kamena. Olovno, bez igre zrakova večernjih. Bez jesenjih osvetljenja. Bez prolećnih sevanja munja. Nebesa nezaboravna i divna, užasna, pučina što se širi nad svim vidljivim, tmura, i prekrasna, u svojoj nemilosrdnosti i skamenjenosti.
Nebesa Bosne.
Šarena i kadifena, kojima se plovi, kao na nekoj raskošnoj, turskoj galiji, punoj blaga i razblude. Sa uzaludnošću rođenja i uzaludnošću smrti. Nebesa, što u proleće dišu tako, da se šume povijaju, u jesen silaze sa brda, mrka i teška, kao neki ogromni medved, što se razveselio, pa igra. Boje, kao zarđao nakovanj.
Nebesa Bosne, na kojima se događaju, jutrom, tolika čuda, čije uzroke oko ne može da sagleda. A pred suton, tolike žalosti, čije posledice ostaju nečujne.
Nebesa Mostara.
U njima Mesec i Sunce i zvezde blistaju na plavom dnu, kao stvari načinjene od zlata i srebra. Nebesa ljubičasta, pred zoru.
Nebesa Dubrovnika.
Bez i jedne pojave tuge. Sa vedrinom ostrva što plove kao ružičaste ribe, prema večeru. Nebesa kao divne školjke, sa hujanjem plavetnila u sebi.
Nebesa Srbije.
Velike, čvrste, visoravni. Divne u svojoj neizmernosti bistrog plavetnila, nepomućenog šarenilom. Nebesa što uzdižu zemlju širokim, vidnim, stepenicama brda, u mir. Zatim tamna, sa tamom dubokog pokoja, pod kojim ipak kreću reke i potoci, i žile drveća, pa i najmanji crv.
Nebesa Crne Gore.
Nebesa Makedonije.
Nebesa.
Nebesa.
Miloš Crnjanski
