Uvod
Nasilje je jedan od najkompleksnijih fenomena imanentnih ljudskom društvu i ljudskoj prirodi i predmet je izučavanja brojnih nauka (filozofija, sociologija, socijalna patologija, kriminologija, medicina, psihologija, antropologija) koje uočavaju i tumače uzroke i faktore različitih ispoljavanja nasilničkog ponašanja čoveka, slažući se da je ono etički neprihvatljivo delanje.
Mi ćemo se u ovom radu baviti nasiljem u četiri romana meksičkog pisca Karlosa Fuentesa Srećne porodice (2008), Adam u raju (2010), Volja i sudbina (2013) i Zakopano ogledalo (2017). Integrišući političku i ekonomsku, društvenu i kulturnu stvarnost, Fuentes se u svojim delima bavi problemima sa kojima se suočava meksičko društvo – nasiljem, korupcijom, siromaštvom, nezaposlenošću, emigracijom, trgovinom drogom. O nasilju kao o izazovu da se preispita meksička stvarnost, Fuentes piše iz perspektive društvenih aktera (nasilnika i žrtve) u nastojanju da pronikne u uzroke, mehanizme i posledice koji ih dovode u stanje egzistencijalne ugroženosti. Težeći sveobuhvatnosti Fuentes nastoji da njegova umetnost zadovoljava kako moralni tako i estetski aspekt.
Društveno najangažovaniji u delima gde politiku maskira mitologijom i fantastikom, a najliterarniji tamo gde je prisutna kritika korupcije, nasilja ili drugih oblika društvenih zala, Fuentes daje duboku analizu kako Meksika tako i čitave Hispanske Amerike. Fuentes često kritiku usmerava i prema Meksiku, ali je ta kritika neretko obavijena ironijom i sižejskim kalamburima. On fikcionalno reinterpretira faktografske elemente u naraciji, modifikuje ih i prilagođava zakonitostima umetničkog pripovedanja.
Nasilje
Najsveobuhvatniju definiciju nasilja daje Svetska zdravstvena organizacija koja pod ovim pojmom podrazumeva „namernu upotrebu fizičke sile ili moći, protiv sebe, druge osobe, grupe ili zajednice koja najčešće rezultira povredom, smrću, psihološkim poremećajem, teškoćama u razvoju ili lišavanjem” (WHOho 2002) identifikujući nekoliko kategorija nasilničkih akata prema njihovom subjektu, odnosno objektu izvršenja: 1) nasilje usmereno ka sebi u kojem je izvršilac žrtva (samoubistvo), 2) interpersonalno nasilje koje podrazumeva nasilje subjekta (drugog pojedinca ili male grupe pojedinaca) nad objektom i 3) kolektivno nasilje ili nasilje koje vrši veća grupa (na primer država, organizovana politička grupa, militantna grupa) (Dahlberg – Krug 2002).
Posmatrajući uopšteno, nasilje je obično prouzrokovano kumulativnim delovanjem sledećih faktora (Ignjatović 2011; Spasić – Radovanović 2010; Spasić – Radovanović 2012; Kešetović et al. 2012; Spasić 2012): 1) individualni faktori podrazumevaju karakteristike pojedinca, obuhvatajući biološke faktore i njegovu okolnost (npr. temperament, obrazovanje, zavisnosti, agresivnost), 2) relacioni faktori upućuju na odnose koje pojedinac uspostavlja sa partnerom, porodicom, vršnjacima i koji mogu da prouzrokuju njegovo nasilno ponašanje ili viktimizaciju, 3) faktori zajednice podrazumevaju karakteristike zajednice (škole ili naselja) u kojima se stvaraju odnosi među pojedincima sa većom mogućnošću nasilne viktimizacije (npr. heterogenost zajednice, migracije i mobilnost stanovništva, nezaposlenost, siromaštvo, socijalna izolacija) i 4) društveni faktori ukazuju na okolnosti u kojima postoji stalni jaz između pojedinih segmenata društva koje dopušta da se nasilje počini ili ignoriše. Navedenim faktorima pridružuju se i kulturne norme koje tolerišu nasilje kao način rešavanja problema i socijalne politike kojima se stvara ili održava nejednakost između društvenih grupa.
Nasilje, kao oblik interaktivnog socijalnog odnosa dve ili više osoba, može biti direktno, strukturno i kulturno (Galtung 1969). Dok direktno nasilje predstavlja fizičko, seksualno, ekonomsko ili psihološko zlostavljanje, strukturno nasilje je ugrađeno u društveni sistem i temelji se na političkoj, ekonomskoj i/ili društvenoj nejednakosti. Kulturno nasilje je u tesnoj vezi sa čovekovom simboličkom sferom postojanja – religijom, ideologijom, jezikom, umetnošću, empirijskom i formalnom naukom – i njime se opravdava direktno ili strukturno nasilje.
Nasilje se često poistovećuje ili preklapa sa pojmom moći. Dok Maks Veber društvenu moć definiše kao „izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se ti izgledi zasnivaju” (Veber 1976: 37), pojedine definicije pored osnovnog odnosa između aktera predočavaju da moć podrazumeva i oblikovanje konteksta u kojem se taj odnos odvija (Bachrach – Baratz 1962). Dok je, s jedne strane, moć preduslov nasilja (Arendt 1972: 143, nav. prema Peeters 2008: 175), nasilje se, s druge strane, ispoljava kada je moć ugrožena ili nedovoljna (Arendt 1972, nav. prema Peeters 2008: 184).
Osim toga, nasilje je u tesnoj vezi i sa socijalnom isključenošću koju Savet Evropske Unije definiše
„kao proces kojim su određeni pojedinci gurnuti na ivicu društva i sprečeni da potpuno učestvuju u društvu zbog svog siromaštva ili nedostatka osnovnih znanja i mogućnosti za doživotno učenje, ili kao rezultat diskriminacije. Ovo ih udaljava od mogućnosti da se zaposle i ostvare prihode, da se obrazuju, kao i od društvenih mreža, okvira i aktivnosti zajednice. Ovakvi pojedinci imaju malo pristupa vlasti i organima donošenja odluka i na taj način se često osećaju nemoćnim i nesposobnim da kontrolišu odluke koje utiču na njihov svakodnevni život” (CouncilIL of the eu 2004: 8).
Prema tome, socijalna isključenost je složen, multidimenzionalni proces i može biti ekonomska (ograničen pristup zaposlenosti i materijalnim resursima), politička (neučestvovanje u donošenju odluka i političkim procesima) i društvena (limitirane mogućnosti pojedinca ili grupa za integraciju u svakodnevne kulturne procese).
Socijalna isključenost kao vid strukturnog nasilja ima i prostornu dimenziju pošto čitava naselja, zajednice i regioni mogu biti marginalizovani iz društva, poput depopulisanih ruralnih oblasti nakon urbanizacije ili geto predgrađa u kojima živi imigrantska populacija u metropolama (Babić 2015: 340).
2.1. Svojom pronicljivošću i sposobnošću da opiše sadašnji trenutak, Fuentes obavezuje čitaoca na razmišljanje o socijalnoj isključenosti siromašnih naselja, zajednica, čak i regiona u Meksiku i ovakvo strukturno nasilje ugrožava čovekov život i dostojanstvo, sprečava zadovoljenje potreba i predstavlja pretnju ljudskoj bezbednosti, što dovodi do osećanja nemoći, beznađa, frustracije, ali i agresivnog ponašanja kako prema sebi tako i prema drugima. Sve ovo čitalac prepoznaje u opisu siromašnog naselja prestonice, Gorospeviljasa, koje predstavlja žarište kriminala. Tu živi „gomila nadničara i sezonskih radnika koji nemaju drugog izlaza. Pošto je severna granica zapečaćena, moraju da ostanu ovde, bez posla a nadasve bez zvaničnog programa za zapošljavanje” (Fuentes 2008: 75).
U Gorospeviljasu su i pripadnici srednje klase „koja je izgubila posao, ušteđevinu, stanove, nije imala drugog izlaza do da dođe da živi u izgubljenom gradu u kojem žive osiromašeni ljudi” (Fuentes 2010: 75). „Pre su ovamo dolazile samo lutalice. Sada tu dolaze da žive i oni koji su nekada letovali u Akapulku” (Fuentes 2010: 40).
Ukazujući na nesposobnost meksičke vlade da obezbedi posao svojim građanima, kao i na zatvorenu granicu sa Sjedinjenim Državama, Fuentes podseća na žrtve strukturnog nasilja koje su se našle na društvenoj margini usled deprivacije. Tako su u Gorospeviljasu „družine narkomana, mentalnih prestupnika, bednika, pijanica, kurvi i pedera, obeleženi kao ʼdruštveni šljam’” (Fuentes 2008: 76).
Nasilje na ulicama je svakodnevica u meksičkim gradovima: „Pijani Meksikanci, u zavisnosti gde ih zadesi noć, nadiru u grad Tapaćulu, prelaze reku Koatan, pljačkaju juvelirnice, kradu mirišljave narandžaste stolice” (Fuentes 2008: 284), „huligani silaze sa plantaža banana, hodaju poput čete paukova, vade kratke puške i bodeže, oni su gospodari vozova na relaciji između Ćapasa i Tabaska, vezuju svoje žrtve za železničku prugu, voz im preseca noge” (Fuentes 2008: 285). U Istapalpi huligani doslovno „napadaju, ubijaju, otimaju, siluju, ostavljaju osakaćene leševe na ulicama” (Fuentes 2008: 286).
Žrtve strukturnog nasilja su i napuštena deca i omladina, prepušteni ulici, primorani da prosjače ili preprodaju drogu: „Stavi sto kesica droge u tvoj ruksak, prodaćeš ih na izlasku iz škole, daćemo ti sto pezosa za svakih sto kesica koje prodaš“ (Fuentes 2008: 62). Opasnost i fizičko nasilje kao deo života na ulici kojom vladaju kriminalci oslikava i priča bezimene devojčice: „već su me pretukli, pogledajte modrice”, i nastavlja „na školskom izlazu džeparoši su mi ukrali ruksak… i mojih tri hiljade pezosa koje dugujem… ako im ne platim, ubiće me” (Fuentes 2008: 63). Kriminalci takođe vrbuju omladinu, koristeći njen nepovoljan položaj u porodici: „izađi na ulicu, u kući te tuku, cede, nazivaju te pacovom […], tvoja mamica je abortirala nasred ulice, nasred ulice su je šutirali dok nije izbacila plod” (Fuentes 2008: 192‒193).
Država i/ili dominantna klasa teži da ostvari sopstvene političke interese i time dodatno uzrokuju nedaće u meksičkoj prestonici i njenim predgrađima. Nepravda i nasilje državnog aparata oličeni su kroz šefa državne bezbednosti Adama Gongore koji je „imenovan da u Republici dovede u prividni red rastući haos” (Fuentes 2010: 72). On „napada protivnike, mora da pokaže svoju moć, a to znači da napada nemoćne, a ne kriminalce” (Fuentes 2010: 76). „Činjenica je da pravi zločinci šetaju slobodno […], dok Gongora uspavljuje javno mnjenje i njihovu sopstvenu savest zatvarajući svaku nevinu skitnicu” (Fuentes 2010: 105).
Gongora na nemoćne u siromašnom naselju Gorospeviljas šalje pse ubice i odrede koji otvaraju vatru i udaraju svakoga ko im se nađe pod rukom (Fuentes 2010: 75). Gongora je moćan sa nemoćnima, ali „kada će se usuditi da napada moćnike?” (Fuentes 2010: 76). On „pronalazi krivce jedino među žrtvama, ali ne pristaje na kažnjavanje bogatih, što će mu doneti više slave nego da je u zatvor smestio Al Kaponea” (Fuentes 2010: 76).
U posmatranim romanima Fuentes preplitanjem stvarnosti i fikcije ističe i kontrast između bogatih i moćnih pojedinaca i većinskog siromašnog stanovništva u Meksiku kao odraz globalne krize. Tako dok bogati Adam Gorospe zadovoljno izjavljuje: „Vidite, ja imam sve što mi je potrebno u ovom trenutku. A Meksiko?” (Fuentes 2010: 25), bespomoćna Luća Sapata jadikuje: „Vređa me to što polovina mog naroda živi u siromaštvu, što prosi, krade, što nema nade, što ga iskorišćavaju moćnici, što ga političari varaju, što je prepušten sudbini da zauvek bude […] siromašan” (Fuentes 2013: 113).
Strukturno nasilje zasnovano na asimetričnom odnosu moći ispoljava i bogati preduzetnik Adam Gorospe, toliko svestan svoje moći i siguran u nju „kao da nije rođen nag već s krunom na glavi, u bogatom povoju” pitajući se „da li sam ja Sunce, odnosno jesam li ja sâm?” (Fuentes 2010: 11). On vodi hladni, psihološki rat sa svojim „veoma potčinjenim poslušnicima”, manifestujući bezobzirno svoju moć koju njima uskraćuje: „Kada budem predsedavao Upravnim odborom, […] dozvoliću sebi luksuz – odlučno i samovoljno – da budem jedini koji kači nogu o rukohvat stolice i nemarno je klati. Da vidim da li se još neko to usuđuje?” (Fuentes 2010: 11).
Istovetno ponašanje moćnika prema podređenima pokazuje i žena bogataša don Nasarija Esparse koja otpušta sluge gađajući ih predmetima i vičući za njima da su beskorisni i da „se vrate u planinu”.
„Istovremeno je šutala i jednog i drugog slugu, koji su svojim tvrdoglavim ćutanjem, skamenjenim pogledom i nepomičnim stavom predstavljali dokaz pasivnog otpora i nagoveštaj nagomilanog besa koji bi mogli, zasigurno, da okončaju jednom kolektivnom eksplozijom koju bračni par Esparsa možda ne bi mogao ni da zamisli što zbog njihovog ubeđenja da postoje pravila o poslušnosti i pokornosti što zbog želje da emocionalnim čišćenjem učestvuju u zaveri protiv neodlučnosti, tajne krivice, propusta i grešaka onih koji drže moć nad nemoćnima” (Fuentes 2013: 41).
2.1.1. Raznovrsni su putevi kojima se dolazi do moći. Na neke od njih Fuentes ukazuje u posmatranim delima. Tako moćnici kao svojevrsni manipulativni psihološki pritisak koriste savremena sredstva komunikacije za stvaranje javnog mnjenja sa ciljem da šire oblikovane informacije kojom postižu skrivenu moć i zadržavaju postojeći položaj. Nove tehnologije intenziviraju domet i moć informacija, koje na globalnom nivou utiču na društvene, ekonomske i kulturne promene budući da se „vreme ubrzalo” i da je u svetu tehnike i informacija nastala „globalna trka, bez granica, bez zastava, bez nacija” (Fuentes 2013: 162) i „onaj ko ne uđe u voz na vreme hodaće bos i stići će kasno do cilja” (Fuentes 2013: 162).
Tako, privredni magnat Maks Monroj, jedan od ključnih likova koji je političkim i trgovinskim mahinacijama stekao moć, u razgovoru sa predsednikom Meksika kaže:
„Ja verujem u informaciju i pokušavam da je saopštim većini. Ti veruješ u zaveru koja je rezervisana za manjinu. Zbog toga mislim da, na duži period, ja mogu bez tebe, ali ti ne možeš bez mene“ (Fuentes 2013: 244) i dodaje: „Gledaj, predsedniče: ono što ti i ja imamo zajedničko jeste mogućnost da danas vladamo sredstvima komunikacije“ (Fuentes 2013: 245).
Ženidbom takođe može da se postigne viši rang u društvu i ostvari materijalna korist. To potvrđuje i Adam Gorospe prisećajući se svog profesionalnog i društvenog uspona: „Zašto sam se njome oženio? Stavite se u moj položaj. Započinjao sam karijeru. Bio sam asistent na pravima. Trebalo je samo da odbranim tezu, da dobijem zvanje. Iskreno govoreći, nisam bio niko” (Fuentes 2010: 13). Međutim, bez obzira na to što je munjeviti uspon na društvenoj lestvici postigao „ženidbom iz računa, odnosno bekstvom od bede (siromaštva)” (Fuentes 2010: 22), on priznaje da je „život sa Prisilom maska koju koristi da bi u javnom životu bio ono što nije […] u privatnom” (Fuentes 2010: 50).
2.2. Direktno i kolektivno nasilje se najčešće prepliću. U direktnom nasilju uglavnom učestvuju dve osobe ili mali broj njih, kao kod partnerskih odnosa (npr. porodično nasilje, partnersko nasilje, nasilje nad decom), odnosa između prijatelja i poznanika (npr. vršnjačko nasilje, silovanje, seksualno zlostavljanje koje počine prijatelji ili poznanici) ili zločina nad pojedincem nepoznatog počinioca (npr. silovanje, pljačka) (Babović 2015). Direktno nasilje podrazumeva upotrebu moći i kontrole nad drugom osobom kroz fizičku, seksualnu, psihološku pretnju, povređujuću akciju, ekonomsku kontrolu, izolaciju ili druge oblike prinudnog ponašanja (Babović 2015).
Fuentes ukazuje da društveni poredak sistematično i na svim nivoima (društvenom, ekonomskom, političkom i kulturnom) uspostavlja hijerarhiju među polovima, pretvarajući biološke razlike u vrednosne, zasnovane na principu dominacije i subordinacije. Žena najčešće nije svesna svog podređenog položaja i samovoljno na njega pristaje. To oslikava mlada Elvira Morales koja prihvata nametnuto poželjno mišljenje da je udata žena idealna samo pod uslovom da „sluša muža“ (Fuentes 2008: 100). Polna hijerarhija u meksičkom društvu ogleda se i u liku Alme Pagan za koju je „gimnazija vrhunac, zbog toga što su se od porodičnih prihoda (tako oskudnih) plaćale studije njenog brata“ (Fuentes 2008: 9).
O podređenosti svedoči i žena koja se pokorava muževljevoj volji: „zato što je moj muž hteo muškog naslednika, naterao me je da abortiram kada mu je doktor rekao da nosim žensko”, jer je „devojčica nepoželjna” (Fuentes 2008: 152).
Silovanje kao direktno nasilje često se vrši nad nemoćnim devojčicama. Devojčica Ekisita se porodila na ulici i u svojoj ispovesti kaže:
„Polovina devojčica sa ulice su trudne, one imaju između dvanaest i petnaest godina, njihova deca između nula i šest godina. Mnoge imaju sreću da abortiraju […], mrzim sebe. Vredim samo koliko mi šake isprose, šake u tuči, šake u krađi, šaka na dršci od noža” (Fuentes 2008: 32).
Druga, neutešna, bezimena devojčica trpi socijalnu isključenost zbog porodičnog nasilja (fizičkog i seksualnog): „zato što je moj otac tukao zajedno moju mamu i mene […], zato što me tata primorava da sa njim gledam porno filmove” (Fuentes 2008: 32).
Pojedine devojčice jedini spas iz ovakvog nasilja vide u samoubistvu koje je istovremeno i nasilje nad samim sobom. Zbog bezizlaznog položaja „nas četiristo dece ubijemo se svake godine u Rep Meksu” (Fuentes 2008: 223). „Devojčica je otišla na groblje s pištoljem oca koji ju je seksualno zlostavljao” (Fuentes 2008: 223). Druga devojčica je takođe u beznadežnom položaju pošto otac maltretira nju i njenu majku i preti: „nemojte se više svađati, jer, kunem vam se, obesiću se o konopac” (Fuentes 2008: 223).
2.2.1. Nasuprot mnoštvu potlačenih žena koje trpe razne vidove nasilja, iznimno su retke žene koje beskrupulozno osvajaju moć i vrše višestruko nasilje. Antigua Konsepsion Martines de Monroj, „matora nakaza matrijarhata, zaljubljena u sopstvenu volju, u sposobnost da pokaže sopstvenu snagu” (Fuentes 2011: 252), majka vladara iz pozadine, Maksa Monroja, udala se za generala Maksimilijana Monroja u dvadesetoj godini „i stekla večno obličje” (Fuentes 2013: 98). „Okoristila sam se o njegove zločine kako bih postala jača, nezavisna i bez potrebe za njim. Upoznala sam ga tek toliko da začnem sa njim dete” (Fuentes 2013: 100). Postigavši željeno, „ubila sam ga, jer je bio glup. Nek se nosi… zaslužio je” (Fuentes 2013: 100).
Antigua je vršila direktno nasilje i nad svojom snahom koja je „postala majka u četrnaestoj godini. U petnaestoj su joj oduzeli dete” (Fuentes 2011: 252), jer ju je Antigua proglasila ludom i zatvorila u kuću, u Fraj Bernardinu, da „tamo umre i istrune”, pošto niko ne može „protiv volje, moći i hira žene koja se oslobađa bilo koje suvišne obaveze” (Fuentes 2011: 252).
Ona je, takođe, svedok i aktivni učesnik u Meksičkoj revoluciji, koja je iz političkog pokreta za slobodne izbore prerasla u društveni pokret za više pravde i snažan razvoj Meksika. Simbolično, Konsepsion je sinonim za moć i nasilje nad narodom i pojedincima, zarad ispunjavanja sopstvenih ciljeva.
U ispovesti unuku (iz grobnice) o prošlom, nataloženom iskustvu tokom dvadesetogodišnjeg građanskog rata koji je odneo milione života, Konsepsion razotkriva kako je sticala moć i uticaj tokom revolucionarnog pokreta. Od početka je znala „da će revolucija postati institucija, da će gerilci sjahati s konja i ući u kadilak, da više neće biti agrarne reforme osim prodaje parcela za stambene kuće u Las Lomasu, da će se sloboda rada svesti na sindikalne radnike pod upravom lidera koji nemaju ni stida ni srama” (Fuentes 2013: 99).
U pitanju je ispovest žene sa mnogo sagrešenja. Lukavstvom i snalažljivošću uspela je da postane činilac društvenih i političkih promena u zemlji koji vrši strukturno nasilje nad ljudima koji nisu našli načina da se prilagode poželjnim modelima delanja. Antigua je vršila kako socijalno tako i ekonomsko nasilje u društvu koje „štite kriminalci” (Fuentes 2013: 303) kršeći agrarni zakon i kupujući jeftino seljačku zemlju „radi izgradnje hotela na plažama” (Fuentes 2013: 202).
2.3. Iako se strukturno nasilje vrši posredstvom društvene strukture i uvek je kolektivno, ova dva nasilja nisu istovetna, budući da prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji kolektivno nasilje predstavlja „instrumentalnu upotrebu sile od strane ljudi koji sebe identifikuju kao pripadnike grupe – bez obzira na to da li je ta grupa privremena ili je trajnog karaktera – protiv druge grupe ili skupa pojedinaca, radi ostvarivanja političkih, ekonomskih ili socijalnih ciljeva” (prema Babović 2015: 343).
Kolektivno nasilje može da bude manifestno i latentno, odnosno samo kao pretnja ili kao namera da se izvede nasilni čin pri čemu ne mora doći do nanošenja fizičke povrede trajne prirode (Olzak 1992: 54–57, nav. prema De la Roche 1996: 97). Ključni uzroci kolektivnog nasilja su socijalna i kulturna distanca, funkcionalna međuzavisnost i nejednakost (De la Roche 1996: 106). Prema ovom autoru, do kolektivnog nasilja češće dolazi između socijalno udaljenijih grupa, poput imigranata i lokalnog stanovništva, budući da je naglašena kulturna distanca u ekspresivnim aspektima njihovog socijalnog života (jezik, odeća, vera, umetnost, norme i vrednosti).
„Imigrant je savršena žrtva. Nalazi se u stranoj zemlji, ne govori engleski, spava pod vedrim nebom, nosi sa sobom sve što ima, plaši se pripadnika vlasti, poslodavaca i beskrupuloznih advokata u čijim je rukama njegov život i njegova sloboda. Ponekad ga brutalno pretuku, a ponekad ubiju” (Fuentes 2017: 339).
Pored nasilja nad imigrantima, Fuentes se bavi i kolektivnim nasiljem nad homoseksualcima. U romanu Srećne porodice on predstavlja ljubavnu vezu između dva muškarca „koji imaju hrabrosti da budu srećni” (Fuentes 2008: 157), ali se zbog toga osećaju usamljeno. Budući da strahuju od homofobične reakcije okoline, ne govore javno o svojoj vezi i nastoje da ne remete ustaljene odnose u sredini u kojoj žive, ali im „nedostaju prijatelji kojima se može pričati ono što se ne kaže ljubavniku” (Fuentes 2008: 160), te osećaju socijalni pritisak koji svakodnevni život čini teško izdržljivim.
Pisac produbljuje ovu temu baveći se odnosom društva prema istopolno orijentisanim osobama: „OMM (Organizacija Meksičkog Morala) pojačala je kampanju protiv homoseksualaca. Porodice se organizuju protiv gejeva, makar da je reč o njihovoj deci” (Fuentes 2010: 78).
„Jedan otac je ljutito rekao da je njihov sin gej odlučio da se zove ʼAnhela’ umesto ʼAnhel’ i da je započeo proces menjanja krštenice, školske diplome i pasoša, stvarajući beskrajnu zabunu zbog koje gubi sate i sate u nacionalnoj birokratiji. ʼŠta će se desiti ako svi pederi odluče da menjaju ime i dokumentaciju?’, upitao je besno otac porodice. Nemojte zaboraviti da je Meksiko religiozna zemlja, konzervativna, i nasilna, vrlo mačistička… ’.ʼNeka ih kastriraju’, dodao je ljutito kršteni vernik” (Fuentes 2010: 81).
2.4. Posebno je upečatljiv Migel Aparesido koji se dobrovoljno odriče prava na slobodu odlučivši se na zatočeništvo u jednom od najozloglašenijih zatvora u Meksiku u kojem ćelije „imaju dva kvadratna metra i da bi seo ili legao moraš da saviješ kolena” (Fuentes 2010: 90). On time prividno vrši nasilje nad samim sobom, samovoljno se isključujući iz društva u koje svakako ne bi ni mogao da se uklopi, tragajući za sredinom u kojoj on sam zapravo može da vrši nasilje nad drugima.
„Ovde sam zato što to želim. […] U zatvoru San Huan de Aragon postoji unutrašnja imperija a ja sam u njoj glavni. […] Ovde izbiju ozbiljni nemiri, nastane haos od polomljenih stolica koje bacaju o zid, smrvljenih stolova, ranjenih policajaca, čak i mrtvih. Silovanja, zlostavljanja, seksualnih zadovoljavanja pod izgovorom da su vid kazne. Ovde grizemo lance” (Fuentes 2013: 142).
Istog dana kada biva pušten, Migel čini novi zločin, ne želeći da napusti zatvor koji je njegovo jedino utočište u kojem „ima slobodu da ne pripada bilo kojoj, a naročito ne srednjoj klasi kojoj toliko težimo” (Fuentes 2013: 123). U zatvoru se on „oslobađa privida. Ovde ne mora da glumi nešto što nije ili da se ponaša onako kako drugi očekuju” (Fuentes 2013: 123).
3. Zaključak. U posmatranim delima uočavamo sve vidove nasilja, kako direktno tako strukturno i kulturno i time Fuentes potvrđuje stanovište da je nasilje imanentno ljudskom društvu i ljudskoj prirodi. Fuentes ukazuje na povezan (uzročno-posledični) odnos moći, interesa i socijalnog isključivanja pri čemu socijalna politika u Meksiku ne samo da ne pomaže rešavanju problema, nego doprinosi stvaranju nejednakosti između društvenih grupa, upućujući na zaključak da je društveni poredak u Meksiku zasnovan na principu dominacije i subordinacije koji dovodi do stvaranja jaza između bogatih i moćnih pojedinaca i većinskog bespomoćnog siromašnog stanovništva. U takvim okolnostima, bogati su nasilni zato što imaju moć, dok su siromašni nasilni zato što su nemoćni. U tom lancu nasilja iz moći proističe nasilje, a iz nasilja moć, stvarajući začarani krug iz kojeg se teško izlazi. I u Fuentesovim delima uočljivo je da je nasilje prouzrokovano kumulativnim delovanjem individualnih, relacionih, društvenih faktora, kao i faktora zajednice.
Umesto epiloga, poslednja žalopojna poema u Srećnim porodicama završava se rečima „nasilje, nasilje” (Fuentes 2008: 314) podvlačeći da je ono u meksičkom društvu sveprisutno.
Dr Ksenija N. Šulović
* Rad je nastao u okviru projekta Jezici i kulture u vremenu i prostoru (178002) koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
IZVORI I CITIRANA LITERATURA
Babović, Marija. Teorijski i istraživački pristupi u proučavanju strukturnog, kulturnog i direktnog nasilja. Sociologija 57 (2) (2015): 331–352.
Bachrach, Peter, Morton S. Baratz. Two faces of power. The American Political Science Review 56/4 (1962): 947–952.
Fuentes, Karlos. Srećne porodice. Beograd: Arhipelag, 2008.
Fuentes, Karlos. Adam u raju. Beograd: Arhipelag, 2010.
Fuentes, Karlos. Volja i sudbina. Beograd: Arhipelag, 2013.
Fuentes, Karlos. Zakopano ogledalo. Novi Sad: Akademska knjiga, 2017.
Galtung, Johan. Violence, Peace, and Peace Research. Journal of Peace Research 6/3 (1969): 167–191.
CouncilIL of the European Union. Joint report by the Commission and the Council on social inclusion, Brussels, 2004.
Dahl, Robert. The Concept of Power, Behavioral Science 2/3 (1957): 201–215.
Dahlberg, Linda, L. Etienne, G. Krug. Violence: A Global Public Health Problem. World Report on Violence and Health, 1–21. Geneva: World Health Organization, 2002.
Ignjatović, Đorđe. Pojam i etiologija nasilničkog kriminaliteta. CRIMEN II (2) (2011): 179–211.
Kešetović, Ž., O. Bakreski, D. Spasić. Media and Violence. Visions, 18 june (2012), Skopje, 295–308.
Peeters, Remi. Against violence, but not at any price: Hannah Arendt’s concept of power. Ethical perspectives: Journal of the European Ethics Network 15/ 2 (2008): 169–192.
Spasić, Danijela, Ivana Radovanović. O uticaju medijskih sadržaja na nasilničko ponašanje. Smetnje i poremećaji: Fenomenologija, prevencija i tretman. FASPER (2010): 411–424.
Spasić, Danijela, Ivana Radovanović. Nasilje kao kriminološki fenomen – teorijski okvir. NBP- Nauka, bezbednost, policija XVII/2 (2012): 137–150.
Veber, Maks. Privreda i društvo. Beograd: Prosveta, 1976.
WHO. World report on violence and health: summary. Geneva, 2002.
