Spoljne okolnosti su me, srećom, sprečile da vam odgovorim na poslednja tri pisma. Da sam vam pisao, samo bih vas zbunio. Ovako ste mi mogli saopštiti, potpuno i bez prekida, sve što ste želeli. Nemamo isto mišljenje. Vi zastupate stanovište konvencionalne svetlosti u Evropi, divite se Editi Štajn, o kojoj inače ništa nisam čuo, ali pred njenom čistotom moram da se poklonim, na osnovu onoga što vi pišete, i klanjam se rado, iako me njen primer ne može zadovoljiti. Sada nije reč o strahovitom i potresnom sakralnom dodiru svetaca. Ko pred njim ne klekne, njemu je teško pomoći.
Ja sam nepoverljiv prema evropskim svecima. Ne samo zbog toga što zamenjuju samo svoju volju, pa otuda svetlost kod ovih bića ako je i visokog reda uvek izaziva utisak uzvišene licemernosti. Delaju pod prinudom, čak ako tu prinudu vrše sami nad sobom, pa i ako je prinuda i očaravajuća. Nisu slobodni ljudi. Kod mnogih je svetaca svetlost samo fiks-ideja. Maska i manija. To je pak samo psihološka i egzistencijalna kritika. Apsolutna greška jeste ona koju im prebacuje Čuang Ce kada kaže da sveca treba prezreti isto kao razbojnike. Ja za sebe to ovako formulišem: evropski sveci imaju pogrešnu, isključivo religioznu predstavu o normalnom čoveku, i ono što svojim životom realizuju odstupa od normalnosti isto kao i razbojništvo, samo na suprotnoj strani.
Priznajem, isto tako ne bih voleo da živim sa svecima kao ni s haramijama. Smetali bi mi savršenstvom koje je izazovnije što više izgleda skromnije, i egocentričnije je što više izgleda požrtvovanije. Zbog toga smatram umesnom sumnju takvih ljudi koji mistiku svetlosti dovode u vezu s groznom sebičnošću. Sada ne govorim ni o gotovo opštem grču spasenja kod svetaca, jer bi me ispitivanje ovoga motiva daleko odvelo. Ako vas interesuje, sve je o ovoj temi rečeno u Brihadaraniaka upanišadi.
Bela Hamvaš
