– Izbor –
Uvodna napomena
Tomas Bernhard je retko davao intervjue; dosledno je branio sebe i svoj rad, svoj život i životne okolnosti od domašaja medija, od naplaćivanja od strane takozvane javnosti.
Sa Kurtom Hofmanom je ipak bio spreman da vodi razgovore, koji su se održali od 1981. do 1988. godine u Olsdorfu i Otnangu. Otvorenost s kojom je Tomas Bernhard odgovarao na pripremljena pitanja, na određeni način odgovara jednoj Montenjovoj rečenici, na koju se on uvek iznova pozivao u svom proznom stvaralaštvu: „Željan sam toga da me spoznaju, svejedno mi je u kojoj meri, samo ako se to zaista i desi.“
Uz njegovu saglasnost je jedan deo zabeleženih razgovora emitovan na radiju, a planirano je i njihovo objavljivanje u formi knjige. Ređanjem tih razgovora po temama nastala je ova knjiga pred Vama.1
Ja uopšte nikoga ne vređam
Niko nije toliko objektivan da bi mogao da procenjuje nekog drugog. Kad god to čini, onda je to iz nekog razloga. Ili ga hvali zbog svog samoodržanja, ili ga jednostavno prezire. To je uvek diplomatija. Ako biste pitali Polinija: „Sinjore Polini, šta mislite o gospodinu Benedeti-Mikelanđeli?“, onda bi Vam on ili opalio šamar ili bi mislio da je to nečuveno. Na takvo pitanje se ne može odgovoriti.
Samo kad je neko baš star, kao Rubinštajn, onda može da kaže, sve je sranje osim onoga što ja radim. I ja sam potpuno ubeđen da je tako, jer je on apsolutno najbolji. I on to može da kaže mirne duše. I kada tri puta to uradi, sasvim je sigurno da još uvek može da nadmaši sve one mlade i da je bolji od njih. Samo, i on mora da umre, i onda je opet neko drugi isto tako dobar.
Kad ste mladi, želite svuda da uđete. Pišete i pišete i obijate vrata izdavača i hoćete da uđete u svake novine. Kad sam ja počeo, bio sam opsednut takvim stvarima. Učestvovao sam na svakom konkursu za neku nagradu, mada, doduše, nikada nisam dobio neku, sigurno sam barem pet, šest puta predavao svoje radove za Traklovu nagradu, nju je uvek dobijao Amanshauzer ili neko drugi. Često sam putovao i na Nedelju kulture mladih, tamo su čitali deset pesama od Amanshauzera i jednu moju od četiri reda, to je uvek bila degradacija i rivalitet, a čovek hoće da bude štampan, i onda, o bože, još uvek se sećam, bio sam tako ponosan, jednom je u „Minhenskom Merkuru“ bila izašla jedna moja pesma, tada sam mislio, da je to, u stvari, vrhunac. Mislim, tako je. Sedeo sam u Mirabelinoj bašti, to je bilo otvoreno preda mnom, bio sam tako fasciniran, prvo zbog pesme, jer sam mislio da je to najbolje, ne što je ikada iko napisao, to bi bilo preterano, ali najbolje u moje vreme, to jesam mislio.
Da, i da svako ko prođe zna da je to onaj koji je napisao veliku pesmu. To je sreća, na primer.
To sam tada radio, da, to sam radio sigurno deset godina sve intenzivnije, sa otvorenom lakomošću, za sve su mogli da me dobiju, na početku, u vreme one pesme, a kada sam napunio četrdeset, prošlo me je. Ipak sam svuda putovao, i radio, i šta ja znam šta sam sve radio. Živeo sam od toga.
Onda sam se odjednom zgrozio svega toga, jer sam rekao sebi da neću više to moći da izdržim. Kad ih pogledaš, to su uvek isti ljudi. Čitam nešto od čega se sam grozim i što se mene samog više ne tiče, jer ja sam to napustio. I nakon što mi tada više ni novac nije bio toliko potreban, a osim toga živim – ne trošim mnogo, ne vodim život kao takvi ljudi, to mi ništa ne znači, meni skoro ništa ne treba – to tada više nije bio razlog i gotovo. A sa čašću, to se već vrlo rano raspršilo, ona je odmah otišla. Ona je uskoro nestala, i sva ta lažnost oko tih nagrada i priča, to je ipak sve tako grozno.
Bilo je tako i kod dodele Bihnerove nagrade, to je bilo baš jezivo, i pri tome je prošlo već dvadeset godina, nekako strašno. Ljudi to ne razumeju i uprkos tome uvek se raspituju kod izdavača ili kod Vas, tamo i ovamo, ovo ili ono, i ja im onda kažem ne, i već godinama govorim izdavaču ne, oni to ne razumeju, jer su naravno svi oni isto takvi, žele sve i vole to i trče za svakom plaketom. Strašno.
To je ipak besramnost i infamija, ali i glupost ljudi, sve to. Tako nešto je potpuno odvratno. Osim toga književnost se ne može proceniti tako što se sluša neki komad dok se čita. Šta to treba da znači? To je čista glupost, jer se to akustički uopšte ne može shvatiti. Može se shvatiti, ali se ne može proceniti. Vidi čovek i kreature koje tamo sede. To je sve glupost. Ali takvih stvari je uvek bilo, i one se samo pojave i ponovo nestanu. I šta je stotinu hiljada šilinga, to je drskost. Rekao bih, no dobro, treba da daju milion, tako jednom mladom piscu. Onda bi on ili bio gotov, ili bi zaista imao nešto od toga. To za državu nije nikakav novac. Država, koja milijarde baca kroz prozor, ona bi ipak mogla za takve stvari dva puta godišnje da istrese nešto. Nije to ništa, stotinu hiljada šilinga, ništa, toliko Ranicki ima mesečno. On ima i više, naime, stotinu deset hiljada šilinga mesečno. To je ipak smešno. I kakvi su to ljudi. Onaj ide da posećuje festivale sa svojom ženom u dugačkoj večernjoj haljini i tamo razgovara o književnosti, a onda sluša „Cosi fan tutte“. Oduševljen je uz čašicu vina u Mozerovoj krčmi i smatra da je to veličanstveno. Sve je to glupost. Pre petnaest godina sam odbacio sve što ima neki zvaničnu notu ili uopšteno bilo šta takvo. Pročitam, jer me zanima, a onda sve odbacim i naravno da i ne odgovaram. Zaista me čudi što kad čovek deset godina sve baca, još uvek nešto i dalje stiže. Postaje sve ređe, ali i dalje dolaze baš naivni pozivi. Ništa ne sluteći: Mi bismo se i tako, i mi vam plaćamo to, i dajte nam informaciju… mislim u sebi, kako su ovi jadni.
Više se ni u šta ne upuštam. Sve bacam u korpu za papir. Neprestano dobijam pozive za kongrese u Santanderu, u Salamanki ili u Madridu ili bilo gde, sve je to grozno. To su sve susreti na svetskom nivou, gde se sreću ljudi slični Vama. Osam dana se prežderavaju, imaju na raspolaganju auto sa vozačem, rezervisan apartman u hotelu „Palas“. Tamo mogu dugo da čekaju da dobiju odgovor od mene.
Oni onda ipak ne veruju, to je sasvim jedinstveno, ne mogu to da zamisle da se tamo neko odriče osam dana negde besplatno. Samo ideja da me tamo neko pokupi, ko mi je već odbojan, i da moram da idem sa njim, sve sam to ranije radio, i njegova žena već čeka i sve je skuvala, to je jezivo, to ipak ne može toliko da se plati da bi čovek to izdržao. Onda ste uhvaćeni tamo, onda vas još vode, onda ste nedeljama gotovi.
Uzmite na primer PEN centar. Nikada nisam tamo, nikada nisam bio negde, ili sam ponovo otišao. Dakle PEN klub, šta bi to trebalo da bude? Tamo sam još bio da jedem sa Špil, bila je kod mojih poznanika kod kojih sam i ja bio, onda su oni rekli da Špil umire. U nedelju sam kod Kobencla, ustajem nakon obroka, ona dolazi puna života sa svojom decom i unucima. Dakle, šta da mislim, čudan svet. U Americi nekoliko nedelja, onda je bila na Bledu, tamo je bio isto neki glupi PEN kongres. To je ionako glupo udruženje. Sve su to ljudi koji se prave važni, koji dva puta godišnje provode nedelju dana na nekom lepom mestu, sasvim besmisleno. I subvensionisani od države, dobijaju svoje krevetiće od pet zvezdica. Sve grozno.
Ali mene drugi i ne interesuju. Sve je to meni svejedno. Ja ipak nisam čovek za društvo. Ne učestvujem u takvim stvarima i takvim ispraznim pričama. Kod onih koji organizuju na stotine kongresa PEN centra, tamo me nikada nećete naći. Zato što je sve to besmislica i jer je svejedno da li se ti ljudi opijaju i prežderavaju u Moskvi ili Njujorku. Ili na Filipinima ili u Nikaragvi. To su sve užasni ljudi, koji sa samima sobom ne mogu izaći na kraj. Dakle, pozvani ste! Trenutno je to moderno. Tamo uvek prvo stoji: „A već je potvrdio Umberto Eko.“ Onda koga još imaju? Normana Mejlera. To se ne da podneti, ne možete samo negde da otputujete, šta da radite onda tamo? To je tako grozno, strašno, to je taj Vaš svet.
Već petnaest godina ne prihvatam nikakve nagrade. Niti nagrade, niti bilo šta drugo. Ali većina je lukava, pa pre toga pitaju. Ali i to je glupo, jer onda traže nekog drugog. Čast je ionako glupost. To ima samo smisla kada čovek nema novca ili je mlad, ili je star i nema novca. Kada su vam prihodi dovoljni, kao meni, onda ne morate da prihvatate nikakvu nagradu. Čast je tričarija, to je besmislica. Ja poznajem samo grozne ljude koji to dodeljuju. Kad se samo setim Kanetija koji stoji tamo na stepeništu u fraku, a kralj sedi pred ispražnjenim tanjirom – niko ga nije slušao, siroti pajac. Već sam dva puta predložen za Nobelovu nagradu, ali me nisu oni predložili, već Nemci. To je isto posebno zanimljivo, kada me nemački predsednik PEN centra dva puta predlaže, jer izgleda ne može da nađe nikoga napolju, i onda nema sreće.
Samo, ja bih voleo da je dobijem, kako je ne bih primio, ali ne možete odbiti ono što ne dobijete.
To su samo loši komedijanti. Šta čovek da kaže na to, baš ništa, tim pre jer ih poznaje. To svuda igra ulogu. Ne mogu tamo da se pojavim i da budem protiv nečega, i probijem se, i onda tamo sedi Fos sa frakom, navodno, nisam to video, samo sam čuo, na operskom balu u loži, tako stvari jednostavno ne idu. To se ne može raditi.
Ili zamislite, dodela nagrada u Bocenu. Autor, dakle, uzme nagradu i samo stoji tamo na podijumu, onda je bilo reči o meni i onda, najbestidnije od svega, napravili su banket za pet stotina ljudi, a ja, dakle, nisam došao, to je sve dokumentovano, tamo se sve još bolje vidi, i mislim u sebi, kako strašno. Svi prave svoje naklončiće i uzimaju svoje čekčiće, strašno.
Ja nikoga ne vređam. Ali skoro da postoje samo oportunistički pisci. Ili se kače levo ili desno, marširaju tamo ili ovamo i tako, od toga žive. To je jednostavno neprijatno. Zašto da se to ne kaže? Jedan radi sa svojom bolešću i smrću i dobija nagrade, a drugi trči okolo za slobodu i u osnovi je jedan neotesani glupak. Dakle, čemu to?
Kada danas otvorite novine, skoro da čitate samo nešto od Tomasa Mana. Sad je već mrtav trideset godina, i uvek iznova, neprekidno, to se više ne da izdržati. Pri čemu je to bio jedan malograđanski pisac, grozni, neduhovni, koji je pisao samo za malograđane. To zanima samo malograđane, takav milje koji on opisuje. To je neduhovno i glupo. Neki profesor koji se provodi, koji negde putuje, ili neka libeška porodica, lepo! Ali to nije više od Vilhelma Rabea. Uvek ćete, bilo u Mondu ili negde drugde, naći nešto o Tomasu Manu. A šta je taj čovek pisao o političkim temama! Taj je bio sasvim usiljen i jedan tipičan nemački malograđanin. Sa pohlepnom ženom. To je za mene prava nemačka spisateljska mešavina. Uvek su imali žene u pozadini, bio to Man ili Cukmajer. One su uvek gledale da sednu pored predsednika države, kod svake glupe izložbe skulptura i otvaranja mosta. Šta pisci rade tamo? To su ljudi koji se uvek tajno nagađaju sa državom i moćnicima i sede ili levo ili desno od njih. Tipični nemački pisac. Ako je duga kosa moderna, onda on nosi dugu kosu, ako je moderna kratka, on nosi kratku. Ako je vlast levo, on trči tamo, ako je desno, on trči onamo. Uvek isto. Ti nikada nisu imali karakter. Uglavnom su ga imali samo oni koji su rano umrli. Ako su umrli sa osamnaest ili sa dvadeset četiri, da, onda još nije ni tako teško zadržati karakter. Teško postaje tek kasnije. Tada čovek postaje slab. Do dvadeset pete, kada nikome ne treba više od jednih starih pantalona i kada trči bosonog i zadovoljan je gutljajem vina i vode, onda to nije tako teško, imati karakter. Ali kasnije! Onda ga više niko nije imao. Sa četrdeset su već potpuno paralisani prešli u političke partije. A kafu koju ujutro piju, plaća država, i krevet u kom spavaju, i godišnji odmor na koji idu, takođe. To sve plaća aktuelna država. Više ništa nije njihovo.
A i Hajdeger, taj je baš nemoguć, on niti ima ritam niti bilo šta drugo. Učio je od nekoliko pisaca, iskoristio ih je do kraja. Šta bi on bio bez njih. On je bio filistar, onaj pravi. To nije ništa novo, to je uzorni primer nekoga ko beskrupulozno jede tuđe plodove, i koji se prejeda, hvala bogu. Tako mu pozli i pukne.
Ili, to što su ova Rija Endres i takvi tipovi potpuno neženstveni, tu ja ne mogu ništa. Žena koja je stvarno prirodna, dakle, to što se podrazumeva pod ženom, nikada ne bi pisala i govorila takve gluposti. Ta se ionako ne unosi u tako nešto. Ta mora da bude potpuno luckasta i iskvarena i uništena, da bi bila u stanju da postane germanistiknja. To postajete samo kada imate ubistveni hir i grč i tražite izlaz. Ljudi ne postaju germanisti iz ljubavi prema poeziji i umetnosti, već zato što su im potpuno uskraćene druge mogućnosti kao što su šofer, pekar ili bravar. Ili jer su užasno lenji ili previše uobraženi da bi se bavili bilo kakvim zanimanjem. To je jedno sasvim nužno rešenje, zar ne? Koje nikome ne služi i koje je samo glupo. Ali i vodi ka penziji, vrlo rano.
Bahman mi se sviđala, bila je baš pametna žena. Redak spoj, zar ne? Uglavnom su žene glupe, ali prihvatljive i u određenim okolnostima i prijatne, i pametne, ali retko.
Da, ona je baš mnogo toga doživela i upoznala je mnoga različita društva, od gore do dole, od dole do gore, kao i ja, a onda čovek stekne određenu sliku. Čovek je uvek konačni produkt onoga u čemu je sam učestvovao, što je sam iskusio ili video.
I što je intenzivnije nešto posmatrao, tim više se udaljava od sebe, logično. Više videti znači dalje pobeći. Jer postaje sve opasnije. Što je neka stvar jasnija, to postaje groznija. I samo u beg, sasvim svejedno, bilo da je književnost ili su to ljudi, čak i priroda – tako je. Kada je sočivo malo zamućeno, onda čovek pre izdrži. U momentu kad čovek sebi nešto razjasni, već se instinktivno udaljava. Dakle, nije tačno da približavanjem sve postaje jasno i podnošljivo, nego upravo obrnuto. To je verovatno nagon prirode za održanjem. Inače bi se sve već slomilo. Ne znamo šta je to. Svi dobitnici Nobelove nagrade zajedno: Kada se sve to skupa sabere, šta su oni mislili, i kada se povuče crta, sve je to jedna velika glupost. Ništa nije proizašlo iz toga. Osim starih ljudi sa lentom oko vrata i ordenom na grudima i nekom neukusnom vilom i velikim pozivima kod saveznih ministara i predsednika, to je jedino što je proizašlo iz toga. I izdašne večere.
Ili Frojd. Bio sam prisutan kad su se Frojdova dela u Londonu kupovala za stotinu hiljada maraka za izdavačku kuću Fišer. To je moj odnos prema Frojdu. Ne, dakle stotinu hiljada maraka, a onda su oni to pretvorili u nekoliko miliona. A zatim su odmah otpustili onoga koji im je doneo taj ugovor, da im ne sedi više u kući. U međuvremenu niko više ne bi toliko platio za to. Već odavno postoje druge modne lutke, sada se zovu Poper i tako. To traje osam, devet godina pa onda ponovo dolaze drugi. Sam Frojd je bio malo luckast. Moja tetka, ona je išla u školu sa Frojdovom kćerkom. Ona bi vam mogla ispričati mnogo toga, kako bi uvek nasamarila starog tatu. On je bio relativno dobar pisac, dakle ne posebno dobar, sa izraženom fantazijom, i jednostavno je pokrenuo nešto od čega će čovečanstvo nekoliko decenija imati uzbuđenja. Ali nije ništa značajnije od onoga, što svaki drugi čovek…
Zjapeća praznina
Ne mogu Vam ipak sada objasniti svoj život ili šta sam. Ne, to se uopšte ne može. Treba Vam tri hiljade stranica i opet možda zaboravite važne stvari, i one Vam onda naknadno padnu na pamet. Zatim povrh svega dolazi još jedan dodatni tom. Suštinsko bude zaboravljeno na te tri hiljade stranica, i na samrtničkoj postelji onda kažete, zaboga, ono najvažnije vidim tek sada, kada pogledam na samrtnoj postelji, to bi opet sve razjasnilo na drugačiji način, to uopšte nema smisla.
Do svega morate doći sami. Nemate neki zadatak ili slično. Zadatke mogu imati samo učenici ili ljudi koji slušaju nastavnike.
A onda nekako izgubite volju, jer nemate više ništa da radite, to je ono glupo. Tako je čovek stalno imao neku ravnotežu i radio je nešto, čak i nešto besmisleno. Ali to je svejedno. Kao kod žena koje bez prekida moraju da udaraju tepihe da bi se opet smirile i mogle da prave omlete. Baš svaki čovek traži tako nešto. Nekako je – kako se naziva ta čuvena praznina – zjapeća, već godinu dana. Šta sada da radim? Više me i ne zanima. Da, uvek nešto naiđe, čak i ako je to golo očajanje, nešto se uvek pojavi. I to se onda ponovo iskoristi. Jer život je iskorišćavanje. I na to se čovek baca, bilo da je to neka druga osoba ili on sam, ne znam. Sve to ne vodi ničemu.
To me podseća na to gde sam bio juče, kod onih seljaka, koji su mi pričali da je jedan gostioničar, kog sam i ja poznavao, iznenada umro, iako su mu dali još godinu dana, ali uprkos tome iznenada, imao je jednu potpuno trulu nogu, i bilo je mnogo ljudi na njegovoj sahrani, a onda je jedan, negdašnji mesar i gostioničar, bivši mesarski momak, ali danas već ima preko šezdeset godina, on je morao da nosi krst koji je bio visok dva metra, užasno težak – oni inače uvek kad nose tako nešto imaju neku kožu za držanje u koju se to onda položi. I on treba samo da drži, a ne i da nosi. I oni nisu našli tu kožu, i sad je ovaj morao to da izdrži dva sata, a oni su gore dodali još jedan venac, ali onda se on slomio i sad leži u krevetu i takođe je gotov. To mi pada na pamet.
„Neću još dugo biti tu.“
Tomas Bernhard u svom poslednjem razgovoru
Smrtno sam bolestan, molim Vas, uzmite to u obzir. Ali rado sam u Vašem društvu, znate to.
Na razgovore sa Tomasom Bernhardom sam godinama išao sa strahom da neće biti uspešni. Za vreme tih razgovora sam se uvek koncentrisao na kraj. Sve drugo je bilo iznenađenje. Igra na rubu provalije.
Da bismo ispoštovali autora Bernharda, prilikom sastavljanja ove knjige se kao jedina prikladna forma pokazao monolog, dakle, izostavljanje pitanja. Poslednji razgovor, koji sam vodio s njim pred njegovu smrt, bio je drugačiji: Bernhard je govorio sporije nego inače, i imao je bolove. („Približava se kraj.“) Zato je on ovde u celosti prenesen kao dijalog.
Kurt Hofman, u jesen 1990.
BERNHARD: O, bože.
HOFMAN: Pomoz’ bog, gospodine Bernhard.
BERNHARD: Vi?
HOFMAN: Ozbiljno sam shvatio ono što ste mi rekli. Da svratim kad sam u blizini, i u Otnangu, a imam i telegram…
BERNHARD: Moguće. Biće da je tako.
HOFMAN: Otnang je prijatniji nego Olsdorf, mirniji.
BERNHARD: I nije za svakoga. Uzmite Handkea i stavite ga ovde. On bi za tri dana plačući otrčao svojoj kćeri. Tako je to. Ali ja Vam danas ne mogu baš ništa reći. Danas neću uraditi ništa takvo. Vi možete da radite šta hoćete, ali bez mene.
HOFMAN: To će biti teško moguće.
BERNHARD: Iz mene ne može ništa da se izvuče, jer šta sada da kažem?
HOFMAN: Ja ću Vas već pitati nešto.
BERNHARD: Već sam Vas video kako mi prilazite kao neki ubica, na obronku šume. Koliko dugo već čekate?
HOFMAN: Dva sata.
BERNHARD: Uđite. Popićemo čaj. Kakva Vam je to cedulja? Poziv, poziv za nebesku vojsku?
HOFMAN: Napravio sam beleške.
BERNHARD: Lep papir.
HOFMAN. Na ovom lepom papiru stoji: „Kakve predstave povezujete sa smrću?“
BERNHARD: Povezati ne mogu baš ništa. „Povezati“, to je ipak nemoguće. Kako ide dalje? Kako biste Vi to uradili, povezivanje predstava?
HOFMAN: Ja bih se udubio u pitanje.
BERNHARD: Kakve to veze ima sa povezivanjem?
HOFMAN: Znate šta se misli pod tim.
BERNHARD: Znam da ljudi uvek misle nešto drugo, ali govore…
HOFMAN: Da li verujete u ponovno rođenje?
BERNHARD: To je potpuna glupost. To je čudesno za slabe lakrdijaše, ali meni to ne treba.
HOFMAN: Ako čovek uspe da veruje u to.
BERNHARD: Ako pravi napor, to je već glupo. Ili imate vere ili nemate.
HOFMAN: A vi ne verujete?
BERNHARD: Ja ne verujem ni u šta.
HOFMAN: U samog sebe, nadam se.
BERNHARD: Šta? U to ne moram da verujem kad se probudim, kad sam mrtav. Mogu u najboljem slučaju da verujem da ćete sutra doći ili nećete. Ali naravno da će biti tri pre ili šest posle osam. To je možda vera. A vera pomera brda, tako su mi oduvek govorili.
HOFMAN: To je samo jedna glupa poslovica.
BERNHARD: Ja ne umem da te stvari, te takozvane ozbiljne gluposti… Kaneti je isto tako glup: „Šta osećate kod reči osećaj?“
HOFMAN: Šta osećate kod reči mržnja?
BERNHARD: Suprotnost ljubavi, verovatno. Ti pojmovi – sve je to glupost. A ako mislite na mišljenje velikih filozofa, onda tim strašnije (smeje se).
HOFMAN: Vi ste jedan posebno veseo čovek. Uživam u tome.
BERNHARD: Ah, tako, takav sam. Biće da je sigurno tako.
HOFMAN: Uprkos stvarima koje ste doživeli.
BERNHARD: Oduvek sam bio veseo čovek. Nikada nisam bio drugačiji.
HOFMAN: U Vašim knjigama i komadima opisujete i druge strane.
BERNHARD: Čovek ne može kao veseo čovek pisati tako nešto. Veselost ne štiti od suprotnosti.
HOFMAN: Je li pisanje za Vas neka vrsta oslobođenja ili protesta?
BERNHARD: Ne, ja ne protestujem ni protiv čega.
HOFMAN: Vi se sa svim slažete.
BERNHARD: Svime sam zadovoljan. Potpuno.
HOFMAN: A zašto onda pišete?
BERNHARD: Verovatno jer sam tako samozadovoljan i srećan zbog svega.
HOFMAN: Da li Vam je dosadno?
BERNHARD: Dosadno? Ne, onda bih već otišao. Nekako ipak mora nešto da me drži. U svakom slučaju neobično. Teško je sa mnom.
HOFMAN: Teško je što se ne udubljujete u pitanja. Ali verovatno sve to nije ni važno.
BERNHARD: Upravo tako, sve to nije važno.
HOFMAN: Važno je da Vi radite tako kako radite.
BERNHARD: Ne znam, ali čovek jednostavno radi.
HOFMAN: Ja ću sada da krenem.
BERNHARD: Dobro.
HOFMAN: Javiću se ponovo.
BERNHARD: Ah, sada već hoćete da idete?
HOFMAN: Da.
BERNHARD: Sada mi je opet prerano.
HOFMAN: Sada Vam je opet prerano?
BERNHARD: Nije baš lako sa mnom. Popijmo još nešto.
HOFMAN: Hajde da igramo jednu malu igru. Vi sada niste Tomas Bernhard, nego neki komšija, neki seljak.
BERNHARD: I da onda nešto kažem o Tomasu Bernhardu?
HOFMAN: Da. Koliko dugo Tomas Bernhard živi u Olsdorfu?
BERNHARD: Meni se ne čini tako dugo, ali on tvrdi 25 godina. Ali taj je još uvek nov.
HOFMAN: Da li ste ikada razgovarali s njim? Da li ste u kontaktu?
BERNHARD: Jednom godišnje. Retko izlazi iz kuće, a onda ide u crkvu.
HOFMAN: Kuda ide?
BERNHARD: U crkvu.
HOFMAN: Kada?
BERNHARD: Noću, kad niko drugi ne ide. Javno se ne usuđuje. Tvrdi da nema nikakav odnos prema Crkvi, pa mu je verovatno neprijatno.
HOFMAN: A kakav je kad ga sretnete?
BERNHARD: Nedruželjubiv. Veoma nedruželjubiv. Zazire od ljudi. Zazire od posla i od ljudi.
HOFMAN: Ovde sigurno dolaze novinari. Dolaze li i kod Vas?
BERNHARD: Dolaze kod mene, a ne kod njega. I onda im ja ponekada ispričam nešto o njemu. Kako ide ili kako stoji.
HOFMAN: Vi ste seljak po zanimanju.
BERNHARD: Da, oduvek sam bio seljak. Moji baba i deda su bili seljaci, i svi su bili seljaci. I moja deca su…
HOFMAN: Šta mislite o tako nekom…
BERNHARD: Ko nije seljak?
HOFMAN: Ko piše…
BERNHARD: To je glupost, jer nikome ne koristi i nije ništa. Ništa.
HOFMAN: Da li ste ikada čitali nešto od njega?
BERNHARD: Da, jednom. Ali dosadno mi je.
HOFMAN: Šta?
BERNHARD: Ne znam više. Taj govori samo čiste besmislice. Destruktivan je i perverzan i sve to.
HOFMAN: Što Vam bliže prilazim sa mikrofonom, Vi se sve više udaljavate.
BERNHARD: To je suština moje teorije dodira.
HOFMAN: Teorije dodira?
BERNHARD: Inače bi došlo do uništenja. Zamislite da se Vi sve više približavate i ja isto, onda bih ja prošao kroz Vas i obrnuto, i ničega više ne bi bilo, uz prekomernu snagu.
HOFMAN: Gospodine Bernhard – društveni kontakti, da li ih uvek doživljavate kao neprijatne?
BERNHARD: Šta znači društveni kontakti?
HOFMAN: Jednostavno, kontakti sa drugim ljudima.
BERNHARD: Da, ne – zašto? To je uvek bilo jedino korisno.
HOFMAN: Kakav odnos imate prema drugom polu?
BERNHARD: Svakog dana drugi.
HOFMAN: Sada govorim o međuljudskim odnosima.
BERNHARD: To je grozna glupost. Međuljudski odnosi. Ja verujem da je to nešto od čoveka ka čoveku. Dakle, to bi bilo kičasto. To je sasvim normalno, o tome ne mora da se govori, jer to svako zna kako je tu i radi. I pošto ima milione žena, čovek prema svakoj od tih miliona žena, ima ili bi imao, kad bi ih sreo, drugačiji odnos i drugačiji osećaj.
HOFMAN: A seksualnost?
BERNHARD: Ona kod svakog čoveka igra ogromnu ulogu, svejedno kako dolazi do izražaja.
HOFMAN: Šta kažete za Frojdovu tezu da umetnička kreativnost potiče iz sublimiranja seksualnog nagona.
BERNHARD: To je jedna potpuno uvrnuta rečenica, a i Frojd je sam bio uvrnut. Bio je prosečan pisac i samo je nešto pokrenuo.
HOFMAN: Kakav ste odnos imali prema Paulu Vitgenštajnu?
BERNHARD: Ljubavni odnos.
HOFMAN: Kako se to može definisati?
BERNHARD: Ne može kod ljubavnih odnosa. Čovek nikada ne zna odakle on dolazi, kuda ide.
HOFMAN: On je, dakle, bio Vaš dobar prijatelj.
BERNHARD: Odličan. Bio je vrlo pametan, pametniji nego svi drugi i često u ludnici, što mu je prijalo. A onda je rekao, kad umrem, želim da dvesta ljudi bude na sahrani i da neko održi govor. Bilo je, mislim, samo pet ili šest ljudi i niko nije održao govor. Početak i kraj života jednog filozofa, iako na drugi način nego kod njegovog strica, a bio je baš vrlo muzikalan i voleo je muziku, za razliku od Ludviga, koji je bio nemuzikalan. Voleo je samo „Arijadnu na Naksosu“, to je bio njegov cilj, to je želeo da postavi na scenu u Gmundenu na Jezeru, „tamo ćemo napraviti drvenu pozornicu i izvesti ‚Arijadnu na Naksosu‘“, sa njegovom ljubavnicom kao Cerbinetom. Nju sam video u Salcburgu – kao mladić – u „Čarobnoj fruli“. To je bila čuvena pevačica, Amerikanka.
HOFMAN: Zbog čega je to propalo?
BERNHARD: Jer normalni ljudi ne žele da imaju ništa sa ludacima, sa takozvanim ludacima. Sada je tamo gde je trebalo da bude Arijadna, štand sa kobasicama. To ljudi više vole. Kad bih Vas pitao: „Šta Vam je draže kad ste gladni, Arijadna na Naksosu ili nekoliko kobasica?“ I Vi biste se odlučili verovatno za kobasice. Zar ne?
HOFMAN: Odlučio bih se za američku pevačicu, tako blizu vode…
BERNHARD: Da, da, čovek će umreti, ali se boji toga.
HOFMAN: Koliko intenzivno je bilo to prijateljstvo sa Paulom Vitgenštajnom?
BERNHARD: Što smo se manje viđali, to je prijateljstvo bilo intenzivnije. Kao što to uvek biva. Čovek se najviše vezuje za nekoga koga možda neće više videti, a kada se on pojavi, tim pre slabi. To je tako kod svakog prijateljstva.
HOFMAN: Zašto Vi niste bili na Vitgenštajnovoj sahrani?
BERNHARD: Jer nisam bio tu. Tog dana sam otputovao. Nisam znao da je umro, inače bih verovatno otišao. Možda.
HOFMAN: Kada ste prvi put osetili da Vam se približava kraj?
BERNHARD: Pre devet, deset godina, mislim.
HOFMAN: Kako?
BERNHARD: Jer čoveka odjednom sve boli. Verujem, zbog tog osećaja u telu da nemate više želje i da svaku noć možete da odspavate samo jedan sat duže. Kod mene još igra ulogu i to što se osećate osiguranim, i što ne možete više da strepite zbog toga da li ćete sledeće nedelje još biti živi, a onda i to prođe, kad god je neki novac tu.
HOFMAN: I to Vas je uplašilo?
BERNHARD: Ne znam, s jedne strane je prijatno, ali to ima veze sa životnim dobom.
HOFMAN: Avantura je gotova?
BERNHARD: Da, nekada, negde.
HOFMAN: Ali vi sada niste u situaciji da kažete sebi, sada ću da završim?
BERNHARD: Prema informaciji lekara morao bih već odavno da budem mrtav.
HOFMAN: Proglašeni mrtvim uglavnom dugo žive.
BERNHARD: Oni žive vrlo dugo. Samo ima naravno i izuzetaka, koji potvrđuju pravilo (smeje se).
HOFMAN: U Beču se osećate bolje nego u Olsdorfu.
BERNHARD: Klima je mnogo prijatnija. A osim toga, kesteni u Beču ispred mog prozora…
HOFMAN: Ali mnogo stranih ljudi…
BERNHARD: Oni ne moraju da govore, a osim toga ljudi su prijatni.
HOFMAN: Kad je čovek anoniman, onda već i ide nekako, ali kod Vas to više nije moguće.
BERNHARD: Pa volim da idem pored kanala… onda se ljudi obrate čoveku.
HOFMAN: To je ipak ludački naporno.
BERNHARD: Da, a onda čovek više nigde ne bi smeo ići.
HOFMAN: Zbog toga mi se dopada Vaše seosko dvorište koji više nalikuje utvrđenju, a i kuća je ionako u pustoši.
BERNHARD: Ali ipak se ne smete zaključati, onda propadate. Ali čim otvorite kapiju, izgubljeni ste.
HOFMAN: Sada govorite o meni.
BERNHARD: Da, to je onda isto. Ali rado sam u Vašem društvu. Povremeno.
HOFMAN: Da li ste rado i u ovoj lepoj zemlji?
BERNHARD: Trenutno zaista neću da imam nikakve veze s njom, jer to je doseglo jednu tačku odakle više uopšte ne može dalje.
HOFMAN: Da li je to osećanje bespomoćnosti?
BERNHARD: To je smešno. Pogledajte kartu sveta. Uzbuđujte se i zbog Hongkonga, to više vredi. Ovo ovde nije ništa.
HOFMAN: Ali ja ne živim u Hongkongu.
BERNHARD: To je svejedno gde čovek živi. Ja nisam sitni seljak. To je sve potpuno nepodnošljivo. Neka rade šta hoće.
HOFMAN: To ionako rade.
BERNHARD: Ugušiće se u začetku, te zemljice.
HOFMAN: Ali postoje i stvari koje nisu tako strašne.
BERNHARD: Zbog njih ne morate da brinete.
HOFMAN: Kasno je.
BERNHARD: Popijte još nešto.
HOFMAN: Iznenađuje me što tako mnogo produkujete u takvom zdravstvenom stanju.
BERNHARD: Da, ali inače ne radim ništa.
HOFMAN: A strah da više nećete moći da pišete?
BERNHARD: Još uvek imam taj strah. To me uvek prati, to da više neću moći ništa da napišem i da neću moći više ništa da radim. Ali to će imati svoj prirodni kraj, tu ne morate da se bojite.
HOFMAN: Ja se ne bojim.
BERNHARD: (smeje se) Samo je prirodno da svako rado živi. Pre svega kad čovek postane stariji. To je i najinteresantnije. Na početku se čovek baci u dugove i jednostavno ucenjuje ljude; svejedno je kako. Samo mora da se stvori prostor.
HOFMAN: Kako to, ucenjuje ljude?
BERNHARD: Ne znam više, dešava se samo kad neko to hoće. Postoje mnogi oblici.
HOFMAN: Ne mislim da ste baš tako prepredeni.
BERNHARD: Verovatno čovek jeste takav. Ali i to ide uz to. Prvo nešto radi tako mesečarski, a onda se sam sebi čudi, kako se tako nešto uopšte desilo. Gotovo.
HOFMAN: Gotovo?
BERNHARD: Hteo sam, u stvari, već da završim sa peglanjem.
HOFMAN: Peglanjem?
BERNHARD: Vi sigurno ne umete da peglate tako dobro kao ja. U peglanju sam majstor.
HOFMAN: Ja uopšte ne umem da peglam.
BERNHARD: Ali to je sasvim jednostavno, to je kao kada neko drugi igra tenis, tako ja peglam.
HOFMAN: Smatram to jednostavno suvišnim.
BERNHARD: Ovo je isto ispeglano. Kragna je ispeglana.
HOFMAN: Da, da.
BERNHARD: A stvari koji su nekako prijatne na telu, uglavnom su ispeglane. Jer inače izgledaju kao dronjci. A sve što visi samo od sebe, to mi je neprijatno. Imam osećaj da se elektriziram.
HOFMAN: Igra li izgled tako veliku ulogu?
BERNHARD: Kako? Ne. Hoću da se dobro osećam. Izgled jeste igrao veliku ulogu, ranije, bio sam vrlo sujetan i sigurno sam još uvek, i dalje sam – verovatno. Ali u drugom pogledu.
HOFMAN: U kom?
BERNHARD: Bože moj, ima beskrajno mnogo stvari.
HOFMAN: Tomas Bernhard, domaćica.
BERNHARD: Veš morate samo da ubacite i okačite.
HOFMAN: Mnogima je i to previše.
BERNHARD: To nije nikakva aktivnost, dok kuva voda za čaj, ubacim veš unutra, i kad se vratim kući, gotov je.
HOFMAN: I kuvanje hrane.
BERNHARD: Nikada ne kuvam. Uvek idem u gostionicu da jedem. Na peći se u najboljem slučaju tu i tamo skuva kaša od griza, ili kad je moja sestra tu, ona spremi nešto. A kad je gotovo, nikome se ne sviđa. Ubilački trošak i znojenje, a treba da bude dobro po svaku cenu, a naravno da nije. Tako je to.
HOFMAN: Kakav odnos imate sa bratom, lekarom?
BERNHARD: No, bratski. To je tako sporadično, normalno, a ipak puno suprotnosti. U stvari, veoma prijatno. Kad je neko tako različit, nema nikakvih problema. Tako je to. Gde ste parkirali auto.
HOFMAN: U dolini.
BERNHARD: A kako ste se popeli?
HOFMAN: Svojim čvrstim cipelama.
BERNHARD: Takve sam i ja imao.
HOFMAN: Njih možete nositi i danju i noću.
BERNHARD: Da, kad se u snu penjete uz brdo… (smeje se)
HOFMAN: Pa teško je razgaziti ih.
BERNHARD: To je kao i sa veštačkim zubima koje čovek mora da savlada. Dva meseca ne sme da bude slab, sada gledate pravo u moje zube. Ključna reč zub, i već visite među mojim usnama, samo što ja time ne mislim na sebe. Imam druge stvari, čovek ima mnogo toga veštačkog na sebi, i lažni način izražavanja može da deluje kao veštačka vilica.
HOFMAN: Da li se bojite umiranja?
BERNHARD: Ne, smrt je ipak ista. Nekada se bojim ljudi, toga kakvi su, ali smrti čovek ne može da se boji.
HOFMAN: Uprkos zdravstvenim teškoćama.
BERNHARD: Uprkos tome. Tada se čovek, naravno, često zapita, ima li to uopšte smisla, ali kad naiđe lakši period, onda mu je opet vrlo drago.
HOFMAN: U detinjstvu ste pokušali da izvršite samoubistvo.
BERNHARD: To je ipak svako doživeo, takve priče.
HOFMAN: Ali nije svako i pokušao.
BERNHARD: Poznajem toliko mnogo njih, koji su, koji su hteli da se ubiju (smeje se).
HOFMAN: Mene zanima sprovođenje u delo.
BERNHARD: Ipak je vrlo visok procenat onih koji se bace, otruju gasom, i ne znam – obese.
HOFMAN: Možete li zamisliti tako nešto danas?
BERNHARD: Zamisliti mogu sve. Ali sigurno neću dalje živeti kao bolešljivko.
HOFMAN: Izgledate umorno.
BERNHARD: Da, sada idemo. Ali bilo je vrlo prijatno, kao neko opuštanje.
HOFMAN: Zahvaljujem na čaju.
BERNHARD: Odlično. Bilo je veoma prijatno. Zaista.
HOFMAN: Hvala za ovo prijatno popodne i veče. Doviđenja.
BERNHARD: Odlično, doviđenja. I zaista svratite opet kad ste u blizini.
HOFMAN: Koliko dugo ste još u Otnangu?
BERNHARD: Nisam još dugo, jer onda ću nestati na duže, potreban mi je samo mir, i uopšte ne želim više nikoga da viđam.
HOFMAN: Šta znači nestati?
BERNHARD: Nestati znači, više ne biti tu.
(Sa nemačkog prevela Nikolina Zobenica)
