…rekao je, mislio je.
Tomas Bernhard
1. Protiv potiskivanja – nacionalsocijalizam u austrijskoj posleratnoj književnosti
Ako ništa drugo, a onda skanda vezan za Bernhardov roman Trg heroja (Heldenplatz) ostavlja utisak da suočavanje s najmračnijim poglavljem evropske istorije, vladavinom nacionalsocijalizma, i dalje spada među najteže i najbrizantnije teme, u kojoj se društvenopolitički, istorijski i moralni aspekti spajaju u jednu krajnje emotivnu i, u osnovi, haotičnu mešavinu. Iako brojevi i podaci, bazirani na velikom broju prikupljenih istorijskih činjenica, pružaju uvid u obim zločina počinjenih pod vladavinom nacista, iako postoje nebrojene publikacije, izveštaji očevidaca, biografije, analize i tumačenja ove epohe, razumevanje ovih zbivanja ipak ostaje zadatak koji usled svoje nerešivosti, zapravo, frustrira i upravo zbog toga ne zastareva. Ako je za žrtve, preživele i njihovu decu pronalaženje razumnih i čak zadovoljavajućih razloga za nacionalsocijalističku katastrofu – a posebno masovna ubistva Jevreja – ravno skoro beznadežnom poduhvatu, kako tek onda pristupiti razumevanju i samorazumevanju ljudi koji su to započeli, rečima i delom ubrzali, podržavali, poslušno izvršavali svoju takozvanu dužnost, potkazivali ili „samo“ skretali pogled, trpeli i dopuštali. Ovi poslednji, počinioci, sledbenici, njihova deca i deca njihove dece imaju tri mogućnosti u ophođenju prema nacionalsocijalizmu: kao prvo, mogu iskreno pokušati da se suoče, zapitaju o (sopstvenoj) krivici i nevinosti i razmisle o načinima obrade ovih tema; zatim, tu je mogućnost laganja, zloupotrebe intelekta u svrhu krivotvorenja istorije i rasplamsavanja takozvanih istorijskih rasprava, sprovođenja relativizacije s najvećom i najapsurdnijom inventivnošću u svrhu cenkanja brojevima ili izokretanja ostalih činjenica; treća mogućnost je potiskivanje, odbijanje suočavanja, otresanje od mnogih neugodnih i bolnih pitanja. Ova treća mogućnost zaslužuje posebnu pažnju: potiskivanje je najzastupljenije, najudobnije, najdelotvornije i u psihološkom smislu, a ne moralnom, možda najljudskije sredstvo čija je, čini se, jedina svrha samoodržanje. Samo su nekolicini date – tako često i kod Bernharda proklinjane – snaga i „bezobzirnost“ prema samome sebi, kako bi uvideli da je potiskivanje samoobmana. Upravo kod Bernharda „umetnost“ nije postulirana samo u najopštijem, posve etičkom smislu „podneti nepodnošljivo“, njegovi tekstovi nagone, posebno povodom teme nacionalsocijalizma, kako Nemce tako i Austrijance na suočavanje.
U pogledu ovoga treba najpre ukazati na razliku između Nemačke i Austrije: sasvim je očigledno da je slučaj nacionalsocijalizma u posleratnoj Nemačkoj, barem grubo gledano, najveći istorijski i politički problem ove nacije. Samo nekolicina sebi dozvoljava apsurdno poricanje činjenice da je nacionalsocijalizam svoje leglo imao u Nemačkoj. U Austriji je, međutim, ova problematika zamršenija, jer postoji dovoljno glasova koji „priključenje“ austrijske staleške države Nemačkom Rajhu vide prevashodno kao akciju sličnu upadu i stoga Austriju proglašavaju žrtvom Hitlerovog režima. Ovakvi ljudi se svuda pozivaju na napete diplomatske odnose dveju zemalja pre 1938. godine i pre svega na Hitlerovu pretnju Kurtu Šušnigu da će u slučaju političkog otpora – i to u obliku referenduma za nezavisnost Austrije – bude li potrebno, vojno intervenisati. Ovakvim argumentacijama osporavane su kako u austrijskom narodu široko rasprostranjena simpatija za Hitlera i njegovu želju za „ponovnim ujedinjenjem“, tako i austrijska podrška Nemcima u ratu i prilikom uništavanja Jevreja. Uprkos ovim činjenicama, u Drugoj republici se (od strane određenog kruga ljudi) sve do danas drži do političke uloge žrtve i time podstiče potiskivanje saučesničke krivice u nacističkim zločinima. Austrijski psihoanalitičar Ervin Ringel pokušao je da u svom govoru razjasni sliku o duši ovog naroda, te je kao istaknutu karakteristiku naveo klimu potiskivanja, koju je svojevremeno, na vrlo simptomatičan način, i sam osetio:
Aleksandar Mičerlih je napisao značajnu knjigu: Nesposobnost tugovanja (Die Unfä-higkeit zu trauern). Zar se nesposobnost priznavanja sopstvene krivice i time njene obrade (tugovanje) ne odnosi zaista samo na Nemačku, već podjednako i na Austriju? Za Mičerlihov šezdeseti rođendan trebalo je da održim laudaciju preko radija, te sam krajnje naivno dozvolio da me unapred snime. Ostao sam zatečen shvativši da je upravo pasaž u kome sam ukazao na austrijsko saučešće postao žrtva brisanja. Ovo svakako nije bila slučajnost, već još jedan dokaz više za to koliko je želja za potiskivanjem snažna i koliko ona (danas više nego ikada) može da se „uzda“ i u potporu ljudi na vrlo uticajnim pozicijama.
Čini se da posebno predstavnike Austrije ne brine mnogo to što ogrebotine na sjajnom laku njihove zemlje, zemlje atraktivnog turizma, iz godine u godinu privlače horde turista u njihove gradove kulture i planinske krajolike. U zvaničnoj, razgledničarskoj verziji vreme austrofašista i nacista je koliko god to bilo moguće retuširano kako smeđa istorijska fleka između Dunavske monarhije i Druge republike ne bi previše upadala u oči. Međutim, potiskivanje ne uspeva. Kako zbog politike u kojoj se nacionalisti poput Kurta Valdhajma i Jerga Hajdera na više nego problematičan način ophode prema velikonemačkom intermecu Austrije, tako i zbog neonacističkih terorističkih napada od početka devedesetih godina, postaje jasno da je demokratska Austrija predugo zanemarivala da svoje najmračnije poglavlje kritički i savesno ispita. Ovde se suočavamo sa činjenicom da upravo zvanično potiskivanje saučesništva u nacionalsocijalističkim zločinima pogoduje istrajnoj fašističkoj ideologiji na nedržavnom nivou, odnosno u delu naroda. Mnogo pre nego što je politika bila primorana da priđe „opasnom otpadu“ nacizma, austrijska književnost se bavila ovom omraženom temom.
Druga republika je jedna mala evropska država u kojoj nećemo samo na parlamentarnoj bini u Beču naići na važne društvenopolitičke teme, nego i – a možda i prevashodno – u provinciji. Upravo ovde, daleko od svega urbanog, odvija se svakodnevni život većeg dela austrijskog stanovništva. Iz tog razloga, jedan deo austrijske književnosti u toj provinciji traga za društvenom stvarnošću i tu pronalazi jednu od najbrizantnijih političkih tema: opstanak nacističke ideologije. Prisetimo se da je još Herman Broh za mesto radnje svog romana Začaranost (Die Verzauberung) (čija je prva verzija nastala 1935. godine) odabrao provincijsko selo kako bi mogao da prikaže mikrokosmos i na njegovom primeru rasvetli kulturne, političke i psihološke mehanizme nadolazećeg hitlerizma. U sličnom maniru, jedan deo austrijske posleratne književnosti zaviruje ponovo u sela da bi otkrio šta je nacizam uradio i iza sebe ostavio. Ovde je reč o rodoljubivoj, odnosno nerodoljubivoj književnosti, čiju glavnu karakteristiku Robert Menase opisuje u svom eseju Zemlja bez svojstva na sledeći način:
Najbolje što je književnost Druge republike stvorila bavi se propašću provincije i to na način koji nas daleko jasnije informiše o liniji razvoja od vremena nacizma do razornog masovnog turizma današnjih dana, nego jalova apstraktnost socioloških istraživanja.
Kao bitne predstavnike književnosti, koja se u svojim delima otvoreno bavi vremenom nacizma, treba najpre navesti Gerharda Friča i Hansa Leberta. U Fričovom romanu Fašing (Fasching, 1967) ispričana je priča o čoveku koji je krajem rata dezertirao i, preobučen u ženu, razoružao mesnog komandanta i time spasao svoje rodno mesto od ruskog razaranja, koje ga je zatim potkazalo i poslalo u Sibir. Deset godina kasnije, junak se vraća kući, za vreme fašinga navlači na sebe mržnju meštana I jedva umiče linču.
Frič je kasnije napisao još jedan tekst na temu nacionalsoci jalizma naslovljen Mačija muzika (Katzenmusik, 1974). Treba se osvrnuti i na roman vrlo slične tematike Vučija koža (Die Wolfshaut, 1960) Hansa Leberta u kome se radi o najpre prikrivenom, a zatim vrlo otvorenom prisustvu nacizma u posleratnom periodu. U selu s opisnim imenom „Švajgen“ („Ćutnja“) seljani tokom rata ubijaju jednu grupu stranih radnika. Roman je skrojen po mustri krimi priče i vrti se oko otkrivanja ovog zločina od strane protagoniste, isto tako opisnog imena „Unfrojnd“ („Neprijatelj“), i njegove iscrpljujuće borbe protiv uroćene i, u istoj meri kao i ranije, fašistoidne zajednice Švajgena. Još jedna figura autsajdera, fotograf Maleta, sa protagonistom vodi sledeći razgovor:
„Neposredno posle rata“, reče Maleta, „verovalo se da je čovečanstvo shvatilo lekciju. Zabluda! Ništa nisu shvatili! Ništa naučili! – Mi nastavljamo! Kao i do sada! – Ovako!!!“, on naglo podiže ruku i pusti je da se obruši poput giljotine.
Romanom Vatreni krug (Der Feuerkreis, 1971) Hans Lebert se po drugi put suprotstavlja potiskivanju vremena nacizma. To je roman u kome se jedan par, muškarac koji je u Englesku emigrirao pre rata i njegova polusestra, nekadašnji član Saveza nemačkih devojaka i stražar u koncentracionom logoru, uvlače u pakleni vir mržnje i ljubavi.
U isti red sa Lebertovom Vučijom kožom i Fričovim Fašingom može se staviti i Bernhardov prvi roman Mraz (Frost). U razmatranjima slikara Štrauha o zlokobnosti prirode i opasnosti i maloumnosti seljana nalaze se mesta u kojima je, ionako već mračna atmosfera, dodatno zamračena sećanjima na rat:
Ovde je sve, svaki miris, kao lancima vezan za neki zločin, za neko nedelo, za rat, za bilo kakav sramni postupak… Mada je sve pokriveno snegom“, reče. „Kao da stotine i hiljade čireva stalno prskaju. Neprestano viču glasovi. Vi možete govoriti o sreći, jer ste još mladi i neiskusni. Kad ste vi počeli da mislite, rat se već bio svršio. Vi ništa i ne znate o ratu. Ništa ne znate. Ali ovi ljudi, koji se svi nalaze na najnižem stepenu, često na najnižem stepenu karaktera, svi ti ljudi su glavni svedoci velikih zločina.
U ovom kontekstu treba pomenuti i pripovetku jednog autora rođenog tek nakon rata: posredi je pripovetka Jedan (Einer, 1988) Norberta Gštrajna, koja predstavlja psihogram jednog autsajdera u seoskoj zajednici kojom vladaju turisti, čiju egzistenciju proždire i postepeno utapa alkohol. Ovaj „gubitnik“ se protivi šizoidnom geslu zajednice: „Srdačno dobrodošli, ali mi smo mi“ i jedino za šta ga još smatraju korisnim jeste da na plesnim večerima zabavlja turiste izigravajući mumlajuću ludu. Iako se ova pripovetka ne osvrće eksplicitno na nacističko vreme, ipak se, prema Menaseovom mišljenju, može otkriti „kontinuitet“ sa tadašnjim vremenom, koji se „u delovanju i mišljenu ‘junaka sela’ implicitno ispoljava kao nešto već duboko ukorenjeno u njima.“
Da na tlu provincije još uvek ima smeđih izraslina, da sva ta turistička poslovnost ne uspeva da priguši glasove nekadašnjih žrtava i da se stoga austrijski autori i dalje osećaju dužni da deluju protiv svemoći ćutanja i da se zalažu za suočavanje sa neugodnim mentalnim posledicama fašizma, dokazuju i romani Deca mrtvih (Die Kinder der Toten, 1995) Elfride Jelinek i Morbus Kithara (1995) Kristofa Ransmajera.
U austrijskoj književnosti postoje i dela koja ne daju prvenstvo provinciji kao mestu odvijanja istorijske radnje, već gradu. Primer za to je roman Izgnanici (Die Ausgesperrten, 1980) Elfride Jelinek, u kome je prikazan portret Beča iz pedesetih godina. Da denacifikacija nije uspela ni u velikom gradu, prikazano je s cinične pripovedačke distance u liku gospodina Vitkovskog, osakaćenog i perverznog napasnika, koji kao bivši oficir „sada, kao i ranije, zastupa nacionalsocijalističku partiju“. Još jedan roman grada, čija se radnja odvija u sadašnjosti, iznedrio je kasnije Jozef Haslinger: Bal u operi (Opernball, 1995) je tekst koji se bavi ponovnim buđenjem nacističke ideologije u obliku desničarskog ekstremizma, rasizma i nacionalizma. Podsećajući na sve učestaliju pojavu terorizma ekstremne desnice od početka devedesetih godina kako u Nemačkoj, tako i u Austriji, tekst predstavlja jedan fiktivan, ali nikako nerealističan horor scenario u obliku politički motivisanog atentata i to ne na romsko naselje ili smeštaj za azilante, već upravo na bal u operi, na reprezentativan bečki događaj bogat tradicijom koji svake godine sanja san o zlatnim vremenima. Haslingerov roman time pokazuje kako jedan bezazlen, kičast san, koji na jednu noć postaje stvarnost, biva raznesen od stvarnosti koja od tridesetih godina u glavama nekih još uvek nije odsanjana do kraja.
Pored romana i pripovedaka austrijske književnosti koji se obračunavaju sa „smeđim“ nitima prožetim kroz istoriju, treba navesti i eseje na ovu temu. Najvažniji tekst ove vrste, koji je prouzrokovao čitavu poplavu naučnih publikacija o najnovijoj istoriji Druge republike nesumnjivo je onaj od Jozefa Haslingera: Politika osećanja. Esej o Austriji (1987) nastao je povodom izbora Valdhajmera za predsednika Austrije 1986. godine, iako daleko prevazilazi ovaj povod. U prvom delu Haslingerov esej obrađuje podatke o predizbornoj kampanji, tačnije, on iz obilja informacija, koje se sastoje od istorijskih podataka o Valdhajmerovoj oficirskoj karijeri u Balkanskom ratu, njegovih izjava, zvaničnih reakcija inostranstva, pogotovu SAD, propagandne štampe, akcija plakatiranja, komentara štampe, političkih govora, pretećih pisama Jevrejskoj opštini u Beču, statističkih istraživanja javnog mnjenja, destiluje „tri raspoloženja“ izborne kampanje: „1. Vermaht kao mesto čestitosti i izvršavanja dužnost, 2. antisemitizam i ksenofobija, 3. razmetljivo isticanje austrijskog patriotizma“. Polazeći od ovih nalaza, tekst u narednim po glavljima kreće u potragu za istorijskim temeljom političkog samoviđenja Druge republike i uporno, ali nepolemički, traži odgovore o njenim počecima, „političkom posleratnom moralu“, o propustima prilikom denacifikacije i „preživljavanju“ nekadašnjih nacista u privredi, na katedrama i političkim pozicijama. U delu eseja pod naslovom „Smeđa, podzemna reka“ podseća na žrtve koncentracionih logora u smeđoj Austriji, prikazuje nedosledne pokušaje restitucije Dunavske republike i obaveštava o neprestanoj diskriminaciji i getoizaciji Roma i iznova razbuktalom populizmu desnice i antisemitizmu. Ovaj esej, čiju prosvetiteljsku vrednost treba visoko ceniti, čita se jednim delom kao tragedija i može asocirati na sentencu iz Trga heroja: Austrijanci su „opsednuti nesrećom“. Može se tvrditi da u pogledu Austrije i nacionalsocijalizma Haslingerov esej pruža i činjeničnu podlogu Bernhardovim monolozima preterivanja.
U svojoj zbirci Dvoglava Austrija (Das doppelköpfige Österreich, 1995) Gerhard Rot, između ostalog, prilaže i eseje iz druge polovine osamdesetih godina o Austriji i njenoj novijoj istoriji.
Podrobnije osvrtanje na njih nije potrebno, jer im nedostaju kako analitička temeljnost, tako i informacije, što kod Haslingera ni izdaleka nije slučaj. Nasuprot tome, interesantnijom i poučnijom čini se Rotova zbirka eseja Putovanje u unutrašnjost Beča (1991) u kojoj su opisani istorijom bogati i poluzaboravljeni delovi Beča s mnoštvom detalja i neophodnim predznanjem.
I za kraj, osvrnućemo se još jednom na već pomenuti esej Zemlja bez svojstva Roberta Menasea. U ovom, takođe veoma poučnom tekstu vrednom čitanja, on prebacuje Austriji to što se „javno tako malo bavila svojim problemima i samorefleksijom“ kao nijedna druga zemlja na svetu. Menase istražuje razloge zbog kojih je Drugoj republici toliko teško da otkrije svoje mane i o njima diskutuje. On upućuje na to da simboli Austrije, državni grb i himna, prikriveno i oprečno oblikuju nacionalno shvatanje razapeto između državne samostalnosti i sve do danas prisutne „čežnje za priključenjem Nemačkoj“. I konačno, Menaseu je pošlo za rukom da i na polju književne kritike konstatuje „nesposobnost Austrijanaca da austrijsku književnost ponajpre pročitaju kao svoju sopstvenu“.
2. Tema nacionalsocijalizma u Bernhardovom delu
Tekstovi Tomasa Bernharda imaju, u pogledu tematizacije nacionalsocijalizma, posebno važnu ulogu u austrijskoj posleratnoj književnosti, budući da ovu materiju obrađuju i prikazuju koliko na radikalan, toliko i na provokativan način. Ono što je u njima ostvareno u formi autobiografskih sećanja i refleksija, pozorišnih komada, dramoleta, pesama i kasnijih romana, može se označiti kao Bernhardov agresivan i afektivan prosvetiteljski rad. Da u njemutreba ponovo videti dalje od puke metafore ludosti, biće prikazano u nastavku.
Šizofrenija počinitelja
Jedan od najvrednijih književnih doprinosa diskursu o starom i novom fašizmu, Bernhard je pružio dramskim tekstom Pred penzijom (Vor dem Ruhestand) i to nekoliko godina pre zagrevanja debate uzrokovane manje ili više otvorenim nastupanjem desničarskog populizma u Nemačkoj i Austriji. Komad, koji je prvi put izveden 1979. godine, treba čitati kao nemački pandan Trgu heroja, iako nosi podnaslov Komedija o nemačkoj duši. I pored Bernhardovog ironičnog poigravanja s čitaocem takvom odrednicom književnog roda, jer se na prvi pogled čini da bi tekstu pre odgovarao termin tragedija ili groteska, upućivanje na nemačku dušu treba nedvosmisleno i bukvalno shvatiti.
U Bernhardovim tekstovima se češće pronalaze distancirane i nepoverljive opaske o Nemačkoj. Treba se, na primer, prisetiti hemičara Holenštajnera iz romana Hodanje (Gehen), koji radije odabire samoubistvo, nego mogućnost da radi u Nemačkoj „jer je njemu ova zemlja jeziva i krajnje odvratna“. U tekstu Pred penzijom secira se „jezovita“, „nemačka duša“.
Pre zalaženja u dramski modalitet ovog postupka, mora se ukazati na posebnu povezanost ovog komada sa Trgom heroja. U oba slučaja radi se o vrlo delotvornim komadima koji su u javnosti izazvali skandal, jer su im pripisane aluzije na aktuelne političare. U Trgu heroja ističu se Valdhajm i Vranicki, a u komadu Pred penzijom izdvaja se Karl Karstens, odnosno njegovo članstvo u nacističkoj stranci NSDAP, koji je od 1979. vršio dužnost predsednika Nemačke. Osim toga, smatra se da je kao spoljašnji povod za pisanje komada poslužio politički sukob između Klausa Pajmana i Hansa Filbingera, tadašnjeg predsednika pokrajinske vlade Baden-Virtemberga, a nekadašnjeg sudije mornarice, čija je nacionalsocijalistička prošlost bila otkrivena. Pod svetlom takvih konkretnih referenci očitava se sličnost ovih dramskih tekstova.
Ako se, pak, osmotre perspektive iz kojih je u oba teksta tematizovan nacionalsocijalizam, uočava se da su one međusobno suprotstavljene i istovremeno komplementarne: dok se u Trgu heroja žrtve nacizma vrlo rečito žale, u Pred penzijom govore počinitelji. Ukupno gledano, oba komada nude jednu „okvirnu“ psihologiju nacionalsocijalizma. U nastavku će biti reči o duši počinitelja.
Pred penzijom se može, na osnovu preciznog prikaza psihograma protagoniste, nacionalsocijalističkog ubice Rudolfa Helera, čitati kao poučno štivo o potiskivanju, dvostrukom moralu i perverziji nazadnjaka. Heler, predsednik suda pred penzijom i nekadašnji komandant jednog koncentracionog logora, svake godine slavi rođendan svog obožavanog vođe SS-a Hajnriha Himlera, koji mu je svojevremeno bio nadređen i uz to pomogao da se spreči planirana izgradnja fabrike za proizvodnju otrovnog gasa upravo ispred kuće Helerovih roditelja. Sudija ima dve sestre: Veru, koja ga je nakon rata deset godina skrivala i sa kojom sada ima ljubavnički odnos. To je žena koja sa patriotskim ponosom i divljenjem gleda na svog brata. Tu je zatim i sestra Klara, koja je posle jednog bombaškog napada ostala u kolicima i koja svojim „levičarskim“ uverenjima bratu i sestri daje malo povoda za radost. Klara, otelotvorenje obogaljene i bespomoćne humanosti, svom je bratu suparnik i njegova žrtva. Već u Rudolfovom odnosu prema njoj očitava se šizofreno stanje njegove duše. S jedne strane, on voli Klaru i ne želi, na primer, da je zbog bolesti, kao što mu je savetovano, smesti u odgovarajući dom. S druge strane, on je mrzi i zazire od nje, smatra je „perverznom i ludom“, jer se protivi njegovim nacističkim govorima i objašnjava kako su „takve“ kao ona u njegovo vreme „slali u gasne komore“. Međutim, ne svedoče samo njegovi verbalni izlivi mržnje o njenoj moralnoj nadmoći, već i želja da je povodom proslave vidi u logoraškoj košulji i obrijane glave – želja, koju Vera, druga sestra, doživljava kao razuman hir svoga brata. Ona je ta, koja u prvom činu, u Rudolfovom odsustvu, nagovara Klaru da učestvuje u toj jezivoj maskaradi: „To je samo za večeras/ udovolji mu“. Već ova perverzija ukazuje da pozornicom vlada bezumlje. Da su razum i čovečnost izokrenuti i pervertirani, pokazuje osim toga i Helerovo samoviđenje: on sebe doživljava kao borca pokreta otpora koji kao komandant logora stoji iza svojih ubistava, koji je ponosan na „uzoran pogon“ kojim je upravljao, a koji svedoči o njegovoj vojničkoj dužnosti i o tome kako je on prilikom ubijanja zatvorenika gasom morao sebe da „prevaziđe“ i koji kao žrtva demokratije priželjkuje i čeka povratak nacizma, pa čak njuška jutarnji vazduh i veruje da se bliži čas „povratka pravde/ kada ćemo opet sasvim otvoreno moći da priznamo šta smo“. „Istine“ nacionalsocijaliste su sledeće:
U ratu ima špekulanata/ u miru još gorih poslovnih prevaranata/ Jevreji upropaštavaju i uništavaju zemljinu površinu/ i jednog dana će je u potpunosti razoriti/ Jevreji izrabljuju prirodu/ Demokratija je prevara/ ali teško onome ko danas podigne glas/ i izrekne te istine/ njemu će život biti prekraćen
Ovakve parole su poznate, najkasnije od kraja osamdesetih godina, iz programskih stavova i govora udruženja ekstremne desnice i one u jednom delu Nemačke, ma kako malom, još uvek predstavljaju mentalnu stvarnost. Ono što je 1979. godine još uvek zvučalo kao preterivanje u Nemačkoj čija se dnevna politika pre svega bavila levičarskim ekstremizmom, u međuvremenu je postalo iritantno prihvatljivo.
Da bi Heler trebalo da posluži kao primer jednog nemačkog zločinca, u tekstu je naglašeno time što je životni put ovog lika smešten u odgovarajući istorijski okvir. Pa se tako, pre svega u trećem činu, pojavljuju imena mesta u kojima su nacisti počinili svoje zločine, kao i imena istorijskih ličnosti sa kojima se Heler navodno susreo. Pored Himlera spominju se, na primer, i Ajhman i Hes. Čini se da Rudolf Heler upravo sa poslednjim ne deli samo ime. Čak i ako je razlika između istorijske ličnosti i lika u tekstu vrlo očigledna, njihovo spajanje u prošlosti, kao i sve u ovom komadu izrečeno o „nemačkoj duši“ukazuje na to da je komandant nacističkog logora Rudolf Heler zapravo fiktivni blizanac Rudolfa Hesa, komandanta Aušvica. Ako se uporede Hesovi autobiografski zapisi sa Helerovim fiktivnim evokativnim monolozima uočava se da iz oba teksta progovara šizofrenija koja omogućava da se o učešću u neshvatljivim zločinima govori s velikom trezvenošću i cinizmom, koji je, razume se, u komadu daleko naglašeniji nego u autobiografiji. Kada, na primer, Heler poslovnim tonom izveštava o tome koji su Jevreji bili slati u radničke logore, a koji ne, kada, kako je već citirano, govori o samo prevazilaženju prilikom ubijanja Jevreja, i kada na drugom mestu polupokajnički kratko i jasno primećuje: „Sram bilo onoga koji to nikada nije osetio“,tada se evocira isto ono stanovište, protivrečna mešavina dužnosti, izdržljivosti i vrlo tihe sumnje, koje Rudolf Hes iznosi, smatrajući da je kao nadređeni bio prinuđen da demonstrira takvo držanje dok je prisustvovao užasnim prizorima ispred gasnih komora u Aušvicu:
Morao sam da budem veoma pribran kako ne bih u uzbuđenju zbog upravo doživljenog pokazao svoje unutrašnje sumnje i potištenost. Morao sam da izgledam hladno i bezdušno pri postupcima koji bi svakome, ko još ljudski oseća, slomili srce. Kada bih osetio nalet previše ljudskih osećanja nisam smeo čak ni da se okrenem. Morao sam hladno da posmatram kako majke sa nasmejanom ili uplakanom decom ulaze u gasne komore.
Ove rečenice ne izgovara krvoločni monstrum, već čovek koji, videvši se kao žrtva dužnosti, s bizarnom osetljivošću tumači svoje ponašanje. Kako, pak, apsurdno zvuči ta prefinjena izražajnost nabijena rečima poput „previše ljudska osećanja“ i „srce“, kako se groteskno doima ta samorefleksija kada pred očima pokušamo da stvorimo sliku dešavanja koja se komentarišu. Da se srce ne bi slomilo, mora se slomiti razum, koji poremećenost masovnog ubistva pretvara u normalnost. Takva dužnost se samo u stanju duševne i duhovne bolesti može izvršiti. Ako koncentracioni logor postane radno mesto, masovna ubistva radna svakodnevica, onda prizor takvog užasa neće biti povod za pobunu, beg, niti samoubistvo. Hes, kao ni fiktivni Heler, nisu, dakle, krvožedni koljači, nego relativno inteligentni, normalni, kulturno zainteresovani ljudi koji „samo obavljaju svoju dužnost“, a mogu da je obavljaju jer u nju veruju. Komad prikazuje da zločinačka prošlost nacista ovakvog tipa svoje mesto pronalazi čak i u foto albumu u kome se onda, kao i u svakom drugom sećanju – bilo ono produkt ludila ili ne – vidi i lepo i idilično. Pa tako Vera, pre listavajući album, nailazi na fotografiju Rudolfovog logora i ushićeno kaže: „Logor/kako je lepo drveće tamo, kako je lepo.“ I sam Heler se priseća jedne šetnje kroz logor i „svežeg vazduha“ u kome je uživao. Čak se i u Hesovim zapisima nalazi jedan jezivo-idiličan pasus o umiranju u logoru:
U proleće 1942. išlo je stotine ljudi u cvatu života ispod cvata voćnjaka seoske kuće, većinom ne sluteći, u gasne komore, u smrt. Ova slika o postanku i nestanku još uvek mi jasno stoji pred očima.
U stvarnosti, Rudolf Hes je nakon rata osuđen i pogubljen, u Bernhardovoj fikciji Rudolf Heler nije niti osuđen, niti pogubljen, ali zato sam sebi presuđuje. Na kraju, poričući istinu o svojoj okrutnoj, dvoličnoj, zločinačkoj egzistenciji sačinjenoj od nacističkih parola, on divlje maše pištoljem i pada mrtav. Ovog nacistu nije oborio uvid, već duhovi onih koje je tada proganjao. Neposredno pre srčanog udara Heler naslućuje da će u penziji, kada svakodnevna užurbanost poslovnog života prođe, ostati prepušten sam sebi i svojoj savesti, te priznaje da se ipak „malo plaši“ penzije. Bernhard ne dopušta da njegov protagonista ode mirne savesti, već kao izmučena prilika šizofrenog zločinca, kojeg sustiže prošlost.
Između 1978. i 1981. godine, u periodu kada nastaje i komad Pred penzijom, Bernhard se i u jednoj drugačijoj književnoj formi posvećuje „nemačkoj duši“. Reč je o nekoliko dramoleta, koji izdati pod naslovom Nemački ručak (Der deutsche Mittagstisch, 1988). Ove kratke drame su pokušaj prikaza satirične slike Nemaca i nadovezuju se na lajtmotiv nacionalsocijalizma u komadu Pred penzijom. Tačnije rečeno, kritičko-polemički potencijal ovih tekstova koncentriše se na tvrdnju da je nacionalsocijalizam kao istorijska pojava u Nemačkoj kako nipodaštavan, tako i glorifikovan – i to posebno od strane „moćnika“, političara i pravnika, koji su kao i Heler prvo pripadali nacistima, a zatim uspeli da pređu na veoma uticajne državne pozicije. Ova tema, koja pitanjem o denacifikaciji u posleratnoj Nemačkoj ukazuje na goruću problematiku koja je i u kritičko-istorijskim diskursima (kontroverzno) obrađena, ovde se razmatra zaoštrenim i preteranim dijalozima, koji bez psihologiziranog okolišanja jasno osvetljavaju duh večnog naciste.
Dramolet Oslobađajuća presuda (Freispruch) već svojim spiskom lica odmah prelazi na stvar: pored supruga, tu su predsednik suda, njegov zamenik i sudski savetnik, iza čijih imena pod oznakom zanimanja stoji „masovne ubice“. Ove ubice slave oslobađanje predsednika suda posredstvom njegovog zamenika od optužbe za očigledne nacističke zločine. Družina, koja sebe vidi i kao savez protiv „svinjske levičarske štampe“, svoju družbu pečati rečenicom: „mi sudije držimo se zajedno“. Kako bi se ilustrovala perverzna ubeđenja ovog kružoka, razvijaju se, kao i u komadu Pred penzijom, jezivo-groteskni evokativni dijalozi, sačinjeni kako od idiličnih uspomena – na primer Lincer torte koju je jedna dama ispekla svome mužu u Buhenvaldu – tako i od brutalnosti – na primer zlostavljanje „slatkih Poljakinja“. Stravičan razgovor, konačno, zaokružuju upotrebom starih nacističkim termina „Her renmenschen“ i „Ehrenmenschen“. U kratkoj drami Sladoled (Eis) podjednako je sažeto i bez uvijanja prikazan profil nemačkog zločinca. Na plaži Severnog mora dva kancelara zajedno sa svojim suprugama sanjaju o starim ratnim vremenima i proklinju „gastarbajtere“ i „skvotere“. To što ih, na kraju, dočekuje („pravična“?) smrt iz pištolja turskog prodavca sladoleda može se pripisati crnom humoru ove groteske. U ovim tekstovima se, nasuprot velikom komadu Pred penzijom, sa (samo)ironijom i lakoćom govori o Nemcima, na primer: porodici u Nemačkom ručku dato je ime „Bernhard“, u istom dramoletu gosti su usluženi uz igru rečima „Nudelsuppe“ i “Nazisuppe“, zatim u komadu Sve ili ništa (Alles oder nichts) s kabaretskim humorom izmučeni su istaknuti političari Karstens, Genšer i Šmit time što su puzeći morali da se provuku kroz „bure s đubrivom kako bi došli do biračkih glasova“ili kada na kviz-pitanje da li su „u srcu nacionalsocijalisti“ svi uglas odgovaraju „Da“ – uprkos tome, u dramoletima se takođe razmatra teška i kompleksa tema nacionalsocijalizma, samo iz obrnutog ugla. Bilo u prikazu pojedinačnih karaktera ili stvaranju atmosfere uvek se više postiže načelom: „Strašno je uvek i smešno.“ I tako je sredstvima male umetnosti na veoma neobičan, zapravo drzak način pristupljeno velikoj temi. Što se tiče ukupne izražajnosti i vrednosti ovih tekstova, oni u Bernhardovom celokupnom stvaralaštvu imaju, u najboljem slučaju, status ravan nekoj marginaliji. Ukoliko se odvojeno posmatraju preti im sudbina, koju neretko kritičke studije dodeljuju maloj umetnosti: da zbog svoje plakativnosti i lapidarnosti završe na samoj ivici beznačaja.
2.Nacionalsocijalizam i katoličanstvo
Perspektivama iz kojih je do sada u Bernhardovim delima sagledavan nacionalsocijalizam treba pridružiti i onu autobiografsku, koja takođe pruža uvid u njegovo viđenje Austrije. U tom pogledu je od presudnog značaja tekst Uzrok (Die Ursache), međutim pre analize ovog teksta isplati se napraviti kratak osvrt na pesmu Paranoja? (Verfolgungswahn?) objavljenu 1982. godine u novinama Die Zeit. Lirsko ja ovog teksta je pisac, koji u različitim gradovima Austrije susreće jednog gostioničara, slikara, glavnog konobara i jednog profesora teologije. Sve ove osobe su očigledno nacisti. Do ovakvog zaključka dolazi lirsko ja nakon svakog pojedinačnog razgovora sa ovim ljudima. U pretposlednjoj strofi ove prozne pesme ogoljenog stila, bivši salcburški profesor teologije lirskog ja kaže: „Govno“ je sve što je „do sada napisao“ – „svoje knjige u Trećem rajhu/ ne bih mogao da objavim, kaže on“. Poslednja strofa, sročena u za Bernharda netipičnoj formi izveštaja, naglašava zloslutnost svih prethodnih strofa:
Iz Inzbruka sam juče dobio razglednicu sa Zlatnim krovom, na kojoj je bez podataka o povodu pisalo: takve kao ti treba poslati u gasne komore! Čekaj samo! Pročitao sam razglednicu nekoliko puta/ i uplašio se.
Ovde se ne postavlja pitanje da li je događaje i razgovore navedene u ovoj pesmi Tomas Bernahard zaista proživeo, dakle da li su fiktivno ja i autor identični. Ono što je važno jeste da ovi redovi sugerišu da nisu samo puki proizvod pesničke fantazije, odnosno „paranoje“. Dovoljno puta je rečeno kako su fikcija i autentičnost kod Bernharda sklopile teško odgonetljiv pakt. O ovome svedoči, između ostalog, i jedan verovatno autobiografski obojen pasaž u Brisanju (Auslöschung). Murau priča o tome kako zbog svojih javno iznetih stavova o Austriji neprestano dobija pisma (ovo je bio slučaj i kod Bernharda) u kojima mu „očigledno zrele, u prava izuzetno upućene osobe“, između ostalog, prete „progonom i ubistvom“. Dakle, može se zaključiti da Bernhard u pesmi daje nacionalsocijalizmu auru zlokobnog prisustva upravo time što bezimenom ja dozvoljava da o svojim iskustvima izveštava sa strahom i potresenošću, a ne sa žestinom (veštačkog) preterivanja. I time ovi stihovi predstavljaju jedan mali, neugledan, ali ne i beznačajan doprinos u Bernhardovom suočavanju sa ovom tematikom.
Autor Uzroka se vraća u sopstvenu prošlost, ispričanu iz perspektive štićenika internata koji prikazuje jedno „drugo“, prvo nacizmom izobličeno, a zatim od bombi uništeno lice grada Salcburga, koje je u međuvremenu povratilo svoj sjaj. Autobiograf ukazuje na tela koja leže ispod posleratno sagrađenih građevina i osuđuje zaborav razaranja i mrtvih: kada o tome govori s ljudima „to je kao da sam govorio s jednom jedinom uvredljivom ignorancijom, i to onom koja vređa pamet“. Mnoge povrede uma i duše koje je ovaj dečak pretrpeo, njemu kao odraslom još uvek nanose bol, koji uslovljava i gnevnu dikciju ovog teksta. Bernhard ponavlja svoja subjektivna gledišta i povređenost i sam naglašava da zapisuje šta je „tada osećao“.
Posebno interesantno je sledeće zapažanje mladića: reč je o pretvaranju „takozvanog Nacionalsocijalističkog đačkog doma u strogi katolički Johaneum“. Ova promena bi mogla da bude biografski „uzrok“ teze koja se iznova pojavljuje u delu, a prema kojoj je kombinacija nacionalsocijalizma i katoličanstva najtrajnije i najdelotvornije obeležila austrijsku kulturu i društvo. Vaspitne metode, simboli, rituali i tekstovi dve različite uprave, koji su u jednom te istom internatu određivali svakodnevicu, upoređeni su u sledećem pasažu:
Telo Hristovo koje bismo sada gutali i progutali svaki dan, te tako približno trista puta godišnje, nije bilo ništa drugo nego svakodnevno takozvano odavanje počasti Adolfu Hitleru, u svakom slučaju, nezavisno od toga što se radilo o dve potpuno različite veličine, imao sam utisak da je ceremonija u nameri i dejstvu ista. A sumnja da se sad u ophođenju s Isusom Hristom radilo o istom kao samo godinu ili pola godine pre s Adolfom Hitlerom, ubrzo je bila potvrđena. Ako pogledamo pesme i horove pevane u svrhu veličanja i štovanja neke takozvane izvanredne ličnosti, svejedno koje, a koje smo pevali u nacističko vreme i posle nacističkog vremena u internatu, moramo reći da su to uvek bili isti tekstovi, iako uvek s malo drukčijim rečima, ali uvek isti tekstovi na uvek istu muziku i sve skupa te pesme i horovi nisu ništa drugo do izraz gluposti i prostote i beskarakternosti onih koji su pevali te pesme i horove s tim rečima […].
Nakon ovog zapažanja ne izostaje Bernhardova oštra osuda nacizma i katoličanstva „kao zaraznih bolesti, duhovnih bolesti“. Slične presude se nalaze, kako je već citirano, u Trgu heroja, ali i u Brisanju gde se izjava kako je „austrijski čovek po prirodi do same srži nacionasocijalitički-katolik“ u mnogim varijacijama proteže preko nekoliko strana. Razlog za izjednačavanje i osuđivanje religije i ideologije mogao bi se uopšteno pronaći u odbijanju autoritarnih i hijerarhijskih struktura. Radi boljeg shvatanja kako se katoličanstvo kao strukturni ekvivalent nacizmu može upotrebiti, treba razmotriti još jedno promišljanje iz Brisanja. Katolička vera, tako glasi suština Murauovog stava, stvar je „slabog čoveka“, „koji ne poseduje sopstvenu glavu, koji drugoj, takoreći višoj glavi mora da dopusti da za njega misli“. Posebno u Austriji, katolički duh je „darovao čak stotine i hiljade katoličkih umetničkih dela“, „ali je zato sopstveni duh uništio“. I: „Katoličanstvo je krivo za to što u Austriji toliko stotina godina nije bilo filozofa i dakle bilo kakve filozofske misli, a time ni filozofije.“ Jedino što je ova crkva omogućila, opet duhovnim potlačivanjem, bila je „muzika, kao najmanje opasna od svih umetnosti“. Na kraju je, kao što je već rečeno, ovo kulturno-kritičko viđenje katoličanstva doprinelo okolnostima pod kojima je nacionalsocijalizam mogao da se etablira u Austriji. Suština je dakle u sledećem: za duhovnu nesamostalnost, slabost karaktera i podložnost autoritetu, koji pogoduju nastanku i širenju nacionalsocijalizma i katoličanstva, odnosno čine ih mogućim, treba okriviti austrijski narod. Ovako uopšteno izjednačavanje katoličanstva i nacionalsocijalizma, koliko god da je ono iz subjektivne vizure štićenika iz Uzroka zapanjujuće zamislivo, ipak ispunjava sumnjom. Kako bi ova kulturno-kritička teza mogla da bude ozbiljno shvaćena i prihvaćena, ne bi smela da u velikoj meri zanemari kvalitativne razlike između katoličke crkve i ubilačke nacističke ideologije. Pa ipak: jednom aspektu, čak donekle filološkom, treba pristupiti s ozbiljnošću. Ono što je Bernhard u Uzroku ispričao o „istim tekstovima“ nacionalsocijalističke ideologije i katolika, može u isto vreme biti potvrđeno i korigovano sledećim razmatranjem Viktora Klempera:
Da je LTI [Linqua Tertii Imperii, L. F.] na svom vrhuncu morao da bude jezik vere, samo po sebi je razumljivo, jer cilja na fanatizam. Međutim, ovde je specifično to što se on kao jezik vere usko oslanja na hrišćanstvo, tačnije katoličanstvo, iako se nacionalsocijalizam od samog početka što otvoreno, što potajno, što teoretski, što praktično bori protiv hrišćanstva, i upravo katoličke crkve.
Isto tako, ne sme se zaboraviti da se katolička crkva u Nemačkoj, Austriji, pa čak i u Vatikanu nije suprotstavljala nacizmu u onolikoj meri u kojoj se to na osnovu njenog moralnog učenja od nje očekivalo.
3. Zločin i kazna
U ovom delu, za kraj, biće posvećena veća pažnja prikazu teme nacionalsocijalizma u Brisanju. Franc-Jozef Murau je „nacionalsocijalistički, i ujedno katolički odgojen“. On u doživotnoj i očajničkoj „borbi“ pokušava da se takvog „duha“ oslobodi što je, ispostavlja se, skoro nemoguće, jer je taj „duh“ „urođen“ i njemu je „ili više nemoguće ili samo na najstrašniji način moguće, i to iznova i iznova, pa opet verovatno nikada, uteći“. Opterećen nacionalsocijalističkim nasleđem, Murau traži puteve izlaza i oslobođenja. On čak u jednom trenutku napušta mesto svog detinjstva, Volfseg, koje ga je umnogome za sebe vezalo, međutim vešću o smrti roditelja i brata biva ponovo vraćen u Volfseg, u prošlost. On putuje iz Rima do omraženog mesta kako bi organizovao sahranu. U mislima, pak, on putuje nazad kako bi u rukopisu naslovljenom Brisanje izbrisao „porodicu“, „njeno vreme“ i „Volfseg“.
Pre pogreba, on sa strepnjom i gađenjem naslućuje susret s dva nekadašnja gaulajtera, „doživotna prijatelja“ njegovog oca i nekadašnja SS-potpukovnika, koji su Murauove roditelje skrivali od Amerikanaca u Kindervili u Volfsegu. Razmišljajući o tome kako ovi nacisti nisu pozvani na odgovornost i kako jedan od gaulajtera čak uživa u svim prednostima penzije, Murau se priseća priče rudara Šermajera, koji je tada zbog slušanja jedne švajcarske radio-stanice bio potkazan od strane komšije i zbog toga pretrpeo mučne godine u zatvorima i koncentracionom logoru, nikada ne dobivši za ove patnje „ni najmanju odštetu“. Murau se žali: „Kakva je to država, pitam se, koja masovnom ubici šalje debelu penziju na kućni prag i obasipa ga odlikovanjima i pohvalama, ne mareći nimalo za Šermajera?“
Protagonista, koji ništa ne želi da ima kako s državom Austrijom, tako i s Volfsegom, suprotstavlja im se u mislima dijalektički pretvarajući svoje obračunavanje u brisanje. Pri tom dolazi do jednog gesta, koji bi čin duhovnog brisanja trebalo simbolično i materijalno da zaokruži: Murau poklanja Volfseg i sve zemljište koje mu pripada Jevrejskoj opštini u Beču. Ovaj gest treba razumeti kao pokušaj okajanja krivice koju je njegova porodica na sebe navukla podržavanjem i pružanjem utočišta Nemcima, koji su slali Jevreje u „Buhenvald, Dahau i Aušvic“, kao i u „mađarske i čehoslovačke koncentracione logore“. Međutim, ništa ne ukazuje na to da je ovim darivanjem pao i poslednji veliki kamen s njegovog srca i da je time sve razrešeno i ispravljeno. To je, kao što je rečeno, samo simboličan pokušaj da se učini nešto suprotno tradiciji i nazorima svih u Volfsegu – pokušaj koji neizbežno proističe iz Murauove istorije, a ne gest oholosti i trijumfa. „Činiti znači izgubiti.“ Ova rečenica takođe komentariše uzaludnost takvog čina.
Začudo, zbog ovog postupka moglo bi se zameriti ne samo liku, već i autoru: Irene Hajdelberger-Leonard je napisala oštru kritiku po kojoj je darovanje moralna pokvarenost, „reklama za površno demonstriranje ‘ispravnog mišljenja’“, „poslovni potez“,pa čak i „uvreda, ako ne i ismejavanje jevrejskih žrtava“. Ovim činom Bernhard bezosećajno traži „izlaz iz aporije Aušvica“, štaviše on „mašinski izrađenim ritualima predočavanja“ „po drugi put ubija ubijene“. Hajdelberger-Leonard se zatim usuđuje da tvrdi: „U Brisanju, Aušvic je zapravo ubačen samo kao obavezan škol ski predmet.“
Ovo polemički izneseno mišljenje netačno je iz dva razloga: kao prvo, Brisanje se nalazi na kraju čitavog niza dela koja se bave temom nacizma, u kojima je pruženo i više nego dovoljno materijala da bi se Bernhardu mogao prebaciti školski mentalitet. Kao drugo, čin darivanja, kao što je rečeno, nije trijumfalan, već trezven, iskren gest, koji stoji na kraju vrlo opsežnog romana u kome je prikazana složena ličnost s takozvanim „kompleksom porekla“, kojoj ovaj čin, iz ugla individualne istorije, pruža logičnu mogućnost da se izbori i u sebi izbriše nacizam Volfsega. Prebacivati Bernhardu cinizam i neukus preterano je koliko i optužiti ga da u svojoj „narcističkoj megalomaniji“ nije bio u stanju da iskaže razumevanje za sudbinu i samoubistvo Žana Amerija. Bernhard se izuzetno intenzivno i delotvorno bavio nasleđem nacionalsocijalizma, prepoznati ovo i uvažiti daleko je informativnije i korisnije od polovičnog kritičkog istresanja nad završetkom jednog od njegovih romana. Suočavanje sa fenomenom nacizma putem umetnosti, i svom njegovom i dalje nezamislivom izopačenošću, ionako se uvek svodi samo na pokušaj. Potcenjivati takve pokušaje sa naizgled uzvišenog gledišta doprinosi temi ovog diskursa samo utoliko što pokazuje koliko se na bezbednom meta-nivou može nemarno ophoditi prema moralu.
Leonard Fuest
(Sa nemačkog prevela Ana Kiš)
www.polja.rs
