Umetnik u mladosti i kao heteronim
Homonimi su grupe reci koje se isto pišu i isto izgovaraju, ali različito znače. Heteronimi? U lingvistici, grupe reči koje se isto pišu, ali različito izgovaraju i različito znače. U književnosti, heteronimi su imaginarni likovi koje stvara pisac. U Pesoinom slučaju, to nisu samo likovi nego, štaviše, osobe koje i same pišu i stvaraju. Pesoini heteronimi nisu samo puki kreativni izum. Oni su nerazlučivi deo njegovog poetskog stvaranja čija je višestruka modulacija unela nešto novo i dragoceno u moderni duh pisanja. Pesoin pustolovni zalazak u heteronimiju počeo je još u pesnikovoj ranoj mladosti. Samoumnožavanje je postalo generator njegovog pisanja. Međutim, po psihološkoj izgrađenosti i po plodnosti, Čarls Robert Aron i Aleksander Serč mogu se smatrati Pesoinim prvim istinskim heteronimima. Aron je nastao još u vreme boravka u Durbanu (Južna Afrika), a Serč se pojavio odmah po povratku u Lisabon, 1905. Obojica utelovljuju egzistencijalne i psihološke tegobe mladog intelektualca koji odrasta. Zanimljivo je da se kod Pesoinih školskih drugova i nastavnika o samom Pesoi raspitivao izvesni klinički psihijatar “Dr Fauštino Antunes”, zapravo opet jedan od Pesoinih heteronima. Taj dr Antuneš očigledno nije ostao samo u ulozi psihijatra, jer ga otkrivamo i kao autora ogleda o intuiciji… Najzad, u ovom odeljku knjige pojavljuju se i Kaeiro, Reiš, Kampuš, Suareš, zapravo glavni Pesoini heteronimi.
[Bio sam pesnik nadahnut filosofijom…]
Bio sam pesnik nadahnut filosofijom, ne filosof kadar za poeziju. Dopadalo mi se da se divim lepoti stvari, da u onom neprimetnom i sićušnom otkrivam pesničku dušu sveta.
…
Poezija je u svemu – na kopnu i u moru, u jezeru i na obali reke. I u gradu – ne poričite je – vidim je dok ovde sedim: poezija je u ovom stolu, u ovoj hartiji, u ovoj mastionici; poezija je u brektanju automobila na ulici, u svakom sićušnom, uobičajenom, smešnom pokretu zanatlije koji s druge strane ulice oslikava plakat za kasapsku radnju. Moj unutrašnji osećaj na takav način dominira nad mojih pet čula da stvari iz ovog života – i verujem u to – vidim drugačije od ostalih ljudi. Za mene postoji – postojalo je – pun tovar značenja u onim tako besmislenim stvarima, kao što su ključaonica, ekser na zidu, mačji brci. Za mene postoji punoća duhovnih nagoveštaja u kokoški koja se sa svojim pilićima šepuri s druge strane puta. U mirisu sandalovine, u tim starim kantama s gomilom đubreta, u kutiji šibica u oluku, u dva prljava lista papira koja će se u vetrovit dan uvijati i juriti jedan za drugim niz ulicu – u svemu tome za mene postoji značenje dublje od čovekovih strahova.
Jer, poezija je zaprepašćenje, čuđenje, kao kad se padne s neba, pri punoj svesti o sopstvenom padu; to je zabezeknutost stvarima. Kao kad čovek, koji u duši poznaje sve stvari, nastoji da se seti i sećajući se utvrđuje da to nije ono što je on o njima znao, ni u takvom obliku ni u takvim okolnostima, i da se više ničeg ne seća od svog ranijeg znanja.
2 Pesoa je neke od svojih mladalačkih pesama čak smatrao minimalističkim.
[Umetnik mora da se rodi lep…]
Umetnik mora da se rodi lep i otmen; jer, onaj ko se klanja lepoti, prema sebi ne sme da bude nepošten. I nema sumnje da je strašna muka kad umetnik za sebe shvati da uopšte nije kao ono čemu stremi. Ko, ako se zagleda u portrete Šelija, Kitsa, Bajrona, Miltona i Poa, može da se začudi tome da su svi oni bili pesnici? Svi su bili lepi, voleli su ih i obožavali, svi su u ljubavi osetili toplinu života i nebeske radosti, kao i svaki pesnik, ili, zaista, kao što svako može da oseti.
[Uvek sam imao na umu…]
Uvek sam imao na umu slučaj koji je krajnje zanimljiv i koji iznosi ne manje zanimljiv problem. Mislim na slučaj čoveka koji pod pseudonimom postaje besmrtan, dok njegovo pravo ime ostaje skriveno i nepoznato. Ako bi o tome razmislio, takav čovek ne bi sebe video kao zaista besmrtnog, nego kao nepoznatog, kao [predodređenog] za to da na osnovu sopstvenog dela postane besmrtan. ,”Pa ipak, o kojem se imenu radi?”, lupao bi glavu. Ni o kakvom. “Šta je, onda”, rekoh sam sebi, “besmrtnost u umetnosti, poeziji, u bilo čemu?”
I
Epitaf Bogu i drugo od Čarlsa Roberta Anona
[Deset hiljada puta moje je srce…]
Deset hiljada puta moje je srce presvislo u meni. Nisam kadar da prebrojim jecaje koji su me potresali, patnju koja mi je pojela dušu. Ipak, video sam i druge stvari od kojih su mi suze navirale na oči i od kojih sam se tresao kao list na grani. Video sam ljude i žene koji odustaju od života, od nadanja, sve zbog drugih. Video sam tako uzvišene postupke posvećenosti da sam lio suze od sreće. Te stvari su divne, smatrao sam, premda bez snage da se iskupe. To su čisti sunčevi zraci na ogromnoj gomili izmeta ovog sveta.
[Video sam dečicu…]
Video sam dečicu…
Mržnja prema ustanovama, prema uvreženim pravilima, raspalila mi je dušu svojim plamenom. Mržnja prema sveštenicima i kraljevima u meni se diže kao plavni talas. Bio sam hrišćanin, zagrižen, vatren, iskren; moja emocionalna, osetljiva priroda tražila je hranu za svoju glad, gorivo za svoju vatru. Ali, kad sam se osvrnuo na ove muškarce i žene, stradalnike i grešnike, shvatio sam koliko malo zaslužuju da budu osuđeni na još veći pakao. Kakav veći pakao od ovog života? Kakvo veće prokletstvo od života? “Ova slobodna volja”, uzvikivao sam za sebe, “,ona je, isto tako, skup uvreženih pravila i laž koju je čovek izmislio kako bi mogao da kažnjava, ubija i muči uz pomoć reči pravda, što je nadimak zločina. “Ne sudi”, kaže Biblija, “ne sudi, da ti se ne bi sudilo!” Kad sam bio hrišćanin, smatrao sam da su ljudi odgovorni za zla koja su počinili – mrzeo sam tirane, proklinjao kraljeve i sveštenike. Kad sam se otresao nemoralnog, naopakog uticaja Hristove filosofije, zamrzeo sam tiraniju, monarhiju, sveštenstvo – zlo samo po sebi. Kraljeve i sveštenike sažaljevao sam zbog toga što su bili ljudi.
[ Ja, Čarls Robert Anon, budući da sam životinja…]
Ja, Čarls Robert Anon, budući da sam životinja, sisar, četvoronožac, primat, semeničan, majmun, kataraktičan […….] čovek; osamnaestogodišnjak, neoženjen (osim u neobičnim trenucima), megaloman, s tragovima dispomanije, degenere superieur, pesnik, koji nastoji da piše duhovito, građanin sveta, idealizovani filosof, itd., itd. (da čitaoca poštedim daljih muka) – u ime ISTINE, NAUKE i FILOSOFIJE, ne zvona, knjige i sveće, nego perom, mastilom i hartijom – izričem presudu izopštenja svih sveštenika i svih sektaša svih religija sveta.
Excommunicabo vos.
Prokleti da ste.
Ainsi-soit-il.3
Razum, Istina, Vrlina per Č. R. A.
[Umoran samo od ograničavanja sebe…]
- jul 1907. godine
Umoran sam od ograničavanja sebe, od oplakivanja sebe, od sažaljevanje sebe i to sopstvenim suzama. Samo što sam pregurao raspravu s tetka-Ritom oko F. Kuelja. Na kraju sam ponovo osetio jedan od onih simptoma koji u meni postaju sve jasniji i strašniji: moralnu vrtoglavicu, unutrašnji svet. Na trenutak mi se činilo da gubim predstavu o istinskim odnosima stvari, da gubim razum, da propadam u ponor duhovnog bezvlašća. Ta osećanja postaju uobičajena, kao da popločavaju moj put u nov duhovni život, koji će, razume se, biti ludilo.
U mojoj porodici nema razumevanja za moje duhovno stanje – ne, nikakvog. Smeju mi se, rugaju, ne veruju mi; kažu da želim da budem neobičan. Propuštaju da analiziraju želju za tim da se bude neobičan. Nisu kadri da shvate da između biti neobičan i želeti da se bude neobičan postoji samo razlika u svesti u vidu priveska ovom drugom. To je isti slučaj kao kad sam se olovnim vojnicima igrao u uzrastu od sedam i u uzrastu od četrnaest godina; u prvom slučaju to su bile stvari, u drugom stvari i igračke u isti čas; ipak, nagon za igranjem tim olovnim vojnicima je ostao, i to je bilo ono stvarno, suštinsko duševno stanje.
Nemam nikog kome bih se poverio. Moja porodica ništa ne razume.
Prijatelje ne mogu da gnjavim tim stvarima; zaista nemam bliske prijatelje, pa čak kad bi takav jedan i postojao, onako kako to svet zamišlja, on mi ipak ne bi bio blizak na način na koji ja shvatam bliskost. Stidljiv sam I nespreman da pričam o svojim nevoljama. Blizak prijatelj je jedna od mojih idealnih stvari, moje snoviđenje, pa ipak, blizak prijatelj je nešto što nikad neću imati. Nijedna priroda mi ne pogoduje; na ovom svetu nema osobe koja pokazuje makar priliku da se približi onome o čemu snevam kod bliskog prijatelja. Toliko o tome. Metresu, to jest, draganu, ja nemam; to je još jedan od mojih ideala i to do srži skopčan s pravom ništinom. Ona ne može da bude onakva kakvu je sanjam. Avaj, siroti Alastore! Šeli, o, kako te razumem! Da se poverim majci? Bih da je ovde. Ali, ni njoj ne mogu da se poverim, ali bi njeno prisustvo umnogome ublažilo bol. Osećam se usamljeno kao brodolomnik na moru. A ja i jesam brodolomnik. Stoga se i poveravam u sebi. U sebi? Kakvog samopouzdanja ima u ovim redovima? Nikakvog. Dok ih ponovo iščitavam, žudim za tim da opazim koliko su visokoparni, koliko nalikuju dnevnicima! U neke sam čak ugradio stil. Ipak, svejedno trpim.
Čovek može istovetno da trpi u svilenom odelu, džaku ili pocepanom čaršavu.
Toliko o tome.
Fernando Pesoa
