- avgusta navršava se 50 godina od čuvenog Marša na Vašington. Toga dana će nas zasipati slikama Martina Luthera Kinga, citatima iz njegovog „Ja imam san“ i pričama o ulozi Kennedyja, tako da će ostati vrlo malo prostora za kritičku analizu.
Problem sa obeležavanjem ovog događaja je u tome što se političko zaveštanje Pokreta za građanska prava i njegovog najpoznatijeg protagoniste u potpunosti svodi samo na govor koji je King održao tom prilikom, a i tu na samo jedan njegov aspekt – na san o svetu bez rasnih predrasuda. Ali ono što nećemo čuti je da je King u svom govoru kritikovao ekonomsku i socijalnu diskriminaciju Afroamerikanaca, kao i nesposobnost američke vlade da se suoči sa rasprostranjenim siromaštvom u društvu izobilja. Neće biti reči ni o tome da je pravi naziv marša u stvari bio „Marš na Vašington za poslove i slobodu“. Toliko se dugo govorilo samo o „snu“ da je radikalni vođa Afroamerikanaca danas postao neka vrsta zakasnelog hipika koji je želeo samo jedno – da se svi ponovo vole.
Ukoliko Kinga posmatramo kao lidera čiji se „san“ ostvario dolaskom prvog crnog predsednika u Belu kuću, onda je praktično nemoguće objasniti zašto su King i Pokret za građanska prava nailazili na tako žestok otpor i zašto su ih istinski i duboko mrzeli, i to ne samo neke zaostale staromodne pristalice konfederacije.
Desno od mejnstrima, među pristalicama pokreta Čajanka, ova iskrivljena vizija se dodatno zloupotrebljava. Pre tri godine, na antiobaminim demonstracijama ispred Linkolnovog spomenika u Vašingtonu – tačno na dan kada je King održao svoj govor – Sarah Palin, Glenn Beck i kompanija su halucinirali da su oni „pravi“ Kingovi naslednici: „Da je King danas živ bio bi na našoj strani.“
Ovde je reinterpretacija istorije dovedena do krajnjih granica. Oni se pozivaju na Kinga i na Pokret za građanska prava kako bi sproveli agendu koja je potpuno suprotna Kingovim uverenjima. Takav oblik instrumentalizacije moguć je samo tamo gde sećanje na stvarne istorijske događaje i ličnosti sve više bledi i gde je dekontekstualizacija i deradikalizacija duboko ukorenjenja u mejnstrimu. Međutim, borba pokreta za građanska prava bila je daleko radikalnija i trnovitija, nego što bi mnogi hteli da veruju.
King protiv Kennedya
Prvo što moramo da učinimo jeste da se oslobodimo tvrdnje da su pozivajući se na hrišćansku ljubav prema svom bližnjem Martin Luther King i Pokret za građanska prava uspeli da prizovu pameti belce i da su u tome bili uspešni. Mnogi zaboravljaju da se King na početku te istorijske 1963. našao pred teškim izborom.
Dosta vremena je prošlo od njegovog prvog i do tada najvećeg uspeha. Godine 1955/56 u Montgomeriju, posle gotovo jednogodišnjeg bojkota, Pokretu za građanska prava je pošlo za rukom da okonča rasnu segregaciju u gradskom prevozu. Samo nekoliko dana pošto je Rosa Parks odbila da ustupi mesto jednom belcu i zbog toga bila uhapšena, hiljade ljudi se okupilo kako bi čuli svoga sveže izabranog predstavnika, mladog harizmatičnog sveštenika iz Dexter Avenue Baptist crkve: „Vi znate, moji prijatelji, da dođu vremena kada ljudi više ne dopuštaju da ih gaze gvozdenim tlačiteljskim čizmama“, grmeo je King, „Ono što mi činimo nije nepravda. Ako mi nismo u pravu, onda ni Vrhovni sud ove zemlje nije u pravu. Ako mi nismo u pravu, onda ni Ustav SAD nije u pravu. Ako mi nismo u pravu, onda ni svevišnji bog nije u pravu (…) Mi u Montgomeriju smo odlučni da radimo i da se borimo sve dok pravda kao voda ne poteče i dok pravo kao moćna bujica ne odnese sve pred sobom.“
Bojkot gradskog prevoza doneo je Kingu svetsku slavu. Međutim, u narednim godinama veliki uspesi se izostali. Godinu dana ranije, 1962, kampanja Martina Luthera Kinga i krovne organizacije Pokreta, Souther Christian Leadership Conference (SCLC), protiv rasne segregacije u Albaniju u saveznoj državi Džordžiji, završila se neupehom. Posebno su mladi, nestrpljivi aktivisti i studenti, koji su od osnivanja Student Nonviolent Coordinating Committee (SNCC) prešli na akcije građanske neposlušnosti, svog tadašnjeg uzora smatrali suviše opreznim, prebacujući mu da previše vodi računa o tome šta belci misle. Ukratko, na početku 1963. King se našao pred dilemom sve ili ništa. Ishod te godine odlučiće o njegovoj sudbini kao lidera Pokreta.
Pokret za građanska prava bio je u procepu zbog nespremnosti zvanične politike na kompromise. To je bio slučaj i sa Eisenhowerovom, a i sa Kennedyjevom administracijom. Na jugu su i dalje vladali beli supremacionisti – rasistički legitimisana i zakonima osigurana vlast belaca, iako je bilo prošlo čak devet godina od kada je Vrhovni sud proglasio ilegalnim ovaj poredak, šest godina od uspeha u Montgomeriju i već više od dve godine od izbora Kennedyja za predsednika.
Kennedy Kinga, uprkos onome što su mediji tvrdili, nije smatrao saveznikom. Nije ga pozvao ni na svoju inauguraciju. Kennedy nije bio spreman da se uhvati u koštac sa rasnom segregacijom, naprotiv. Kao predsednik je pokušao da pridobije podršku pristalica segregacije. Sa druge strane je prema Pokretu za građanska prava primenjivao taktiku odugovlačenja. Svoje afroameričke birače razočarao je i neispunjenjem izbornog obećanja da će okončati rasnu diskriminaciju u vezi sa dobijanjem socijalnih stanova. U „malom institucionalnom ratu“ oko rasne segregacije Kennedy je izbegavao svaku odgovornost. Kada ga je Komisija za građanska prava pozvala da saveznoj državi Misisipi na isplati ni jedan dolar budžetskih sredstava dok ne sprovede sudsku odluku o zaštiti Afroamerikanaca od nasilja i diskriminacije, Predsednik je samo rekao da on za to nije nadležan.
U SCLC-u su zaključili da je što se građanskih prava tiče Kennedy isti kao i njegov prethodnik Eisenhower. King i njegovi saradnici su bili svesni da će biti veoma teško pokrenuti Kennedyja da nešto učini. Ukoliko misle da nešto promene moraju da povećaju pritisak, a to se najuspešnije može učiniti preko nacionalnih medija i to slikama napada lokalnih organa bezbednosti kojima bi se pokazalo do koje mere je nemoralan i nelegitiman režim rasne segregacije. Cilj akcija je bio da se kroz nenasilna sredstva isprovociraju policijski napadi, što će onda preko medija izazvati nezadovoljstvo širom zemlje i primorati nevoljnog predsednika da nešto preduzme.
Projekat C
King i njegove pristalice su krajem 1962. doneli odluku da odu u lavlju jazbinu – u Birmingem u Alabami. Unutar pokreta ovu kampanju su nazvali „projektom K“ – k za konfrontaciju. Protestnim marševima, bojkotima, sit-inovima i drugim akcijama nameravali su da isprovociraju lokalnog policijskog šefa, Eugena „Bull“ Connora, da pokaže svoje pravo lice. Connor je bio široko poznat po svojoj otvorenoj saradnji sa belačkim terorističkim grupama poput Ku-Klux-Klana i White Citizens’ Councila. Dve godine ranije je mirno posmatrao i nije ni prstom mrdnuo kada je rasistička rulja bejzbol palicama i metalnim šipkama na smrt prebila Freedom Riderse iz Pokreta za građanska prava.
Početak kampanje nije obećavao. Doduše, kada je King govorio crkve su bile pune, ali akcijama se odazvao mali broj Afroamerikanaca. Opasnost je bila prevelika.
Posle nekoliko dana, tokom jednog od protestnih marševa King je uhapšen i odveden u gradski zatvor u Birmingemu. To je bio trinaesti put (od ukupno trideset) da je uhapšen zbog učešća u političkim akcijama, još jedna od činjenica koja se danas retke pominje. Sa vođom u zatvoru Pokret je razmišljao o tome da otkaže čitavu akciju, a uz to nisu imali dovoljno novca za kauciju za Kinga i ostale pritvorene.
Našavši se u takvoj situaciji, četiri meseca pre Marša na Vašington, King je napisao čuveno „Pismo gradskom zatvoru Birmingema“. U njemu je ubedljivo opisao da iza sistema rasne segregacije ne stoji nekakvo bezumno stanje duha, već „belačke strukture moći“. Ovde, u pismu iz zatvora, nedvosmisleno je rekao da ga je duboko razočarao oklevajući stav belih liberala, koje je uvek pokušavao da pridobije na svoju stranu. „Kao prvo moram da priznam da su me u poslednjih par godina umereni belci duboko razočarali. Čini mi se da najveća prepreka na putu crnaca u slobodu nije White Citizens’ Council i Ku-Klux-Klan, već su to umereni belci kojima je „red“ važniji od pravde i kojima je draži negativni mir u kome nema napetosti, od pozitivng mira u kome vlada pravda. Oni stalno govore: „Mi se u potpunosti slažemo sa vama, ali ne sa metodama direktne akcije“, misleći pri tome da oni treba da odrede kada je došlo vreme za slobodu drugih (…) Nadao sam se da će umereni belci shvatiti da je zakon tu da se sprovodi pravda i da je u nekim slučajevima on nepremostiva prepreka socijalnom napretku.“
Kingova poruka je jasna: gde nepravda postaje pravo, otpor postaje obaveza. Kinga su, što pokazuje i ovo pismo, i pre samog Marša na Vašington beli liberali, na koje je uvek računao kao saveznike, razočarali, što svedoči o tome da on nije bio nikakav naivni hipi sanjar, kakvim ga mejnstrim danas predstavlja.
„Iz bolnog iskustva znamo da tlačitelj potlačenom nikada svojevoljno nije dao slobodu. Potlačeni mora da je traži“, zabeležio je King, „Upravo to je svrha nenasilne direktne akcije. Ona je tu da izazove krizu koja će iznedriti stvaralačku napetost i time jedan grad, koji je do sada tvrdoglavo odbijao pregovore, primorati da se suoči sa ovim problemom. Ona će ove probleme toliko dramatizovati da oni više neće moći da budu ignorisani (…) To možda zvuči šokantno, ali moram da vam priznam da se ja ne bojim reči napetost.“
Ovaj deo pisma opisuje srce političke filozofije Pokreta za građanska prava: „vanparlamentarnim akcijama želimo da primoramo odgovorne na delovanje, ne samo u Birmingemu, već pre svega u Vašingtonu.“
Ovi pasusi istovremenu ilustruju zašto King nikada nije bio omiljen u vladajućim krugovima uprkos njegovom nepokolebljivom zalaganju za nenasilje i ljubav prema neprijatelju i uprkos stalnim naporima da vodi računa o institucionalnim ograničenjima kojih moraju da se pridržavaju i demokratski izabrani predstavnici. Smatrali su ga remetilačkim faktorom, i oni na jugu i oni u Vašingtonu, Eisenhower, Kennedy i Johnson. Pre svega zato što je organizovao proteste i „produktivne napetosti“, dok oni na vlasti preferiraju red i mir i ne vole kada ih neko kritikuje i pritiska, već im je draže kada ih hvale i obožavaju, nešto što King nikada nije radio.
Mobilizacija učenika
- aprila 1963. King i njegov zamenik u SCLC-u, Ralph Abernathy, pušteni su iz zatvora pošto je plaćena kaucija. Prikupljanje novca za kauciju organizovao je i danas politički aktivni Harry Belafonte. King je ubrzo shvatio da su se obistinili njegovi najgori strahovi: aktivna podrška Pokretu primetno je opala, a broj dobrovoljaca spremnih da budu uhapšeni zbog učešća u akcijama mogao se izbrojati na prste jedne ruke. Čak ni oslobađanje njihovog vođe nije donelo očekivanu promenu. U vrhu Pokreta su strahovali da bi kampanja u Birmingemu, pre nego što je uopšte i počela, mogla da doživi neuspeh.
Na jednom internom sastanku neko je došao na ideju da bi pošto se odrasli ne usuđuju da protestuju jer strahuju za svoja radna mesta sada trebalo mobilisati učenike.
Na početku su svi, uključujući i Kinga, odbili ovaj predlog. Ali suočen sa izborom – ili povlačenje ili da se učini nešto spektakularno, King na kraju prihvata ovaj predlog.
Uz ovu odluku stigle su i kritike sa svih strana – od Kennedyja, koji je Kingovo ponašanje opisao kao neodgovorno, preko konzervativaca, koji su mu prebacivali da instrumentalizuje decu, pa sve do radikala, među kojima i Malcolm X-a, koji su ocenili da mobilizacija učenika nije „muški“ potez.
Stotine učenika su se 2. maja okupile u centrali pokreta u baptističkoj crkvi u 16. ulici. Policija je opkolila prostor ispred i čim bi neki učenik izašao iz crkve uhapsili bi ga i zatvorili u marici. Tog dana je uhapšeno oko 600 dece i omladine.
Sledećeg dana ista slika. Pošto je zbog velikog broja uhapšenih zatvor već bio prepun, policija je promenila taktiku; sada su upotrebili vodene topove. Ali ni to nije pomoglo, pa je Bull Connor pustio policijske pse. Pogled na njih uterao je učenicima strah u kosti. Oni su pokušavali da pobegnu, ali su mnogi zadobili ozlede od ujeda ili od policijskih pendreka. Simbol policijske brutalnosti postala je fotografija belog policajca sa sunčanim naočalima koji je jednom rukom zgrabio 15-ogodišnjeg Afroamerikanca za košulju a drugom rukom je popustio povodac psu toliko da ovaj može da zarije zube u stomak ovog mladića.
Međutim čak ni napad psima nije naterao učenike da popuste. Oko tri sata popodne policija je ušla u crkvu da pregovara. King je odmah pristao na „primirje“, jer je znao da će slike snimljene tog dana imati veliki odjek u javnosti.
Uz to su stigli i izrazi saosećanja i zahtevi mnogih političara i predsednika Kennedyja da se protesti odmah obustave. King je to odbio. Političko saosećanje sa učenicima King je smatrao čistim licemerjem. „Gde su bili političari, gde je bilo saosećanje sa sudbinom dece u godinama pre toga, kada su bili svakodnevno izloženi diskriminaciji, represiji i policijskoj samovolji i brutalnosti? Šta su ovi političari do sada uradili kako bi okončali ovo nepodnošljivo stanje?“
Baš ništa.
Upravo ovaj neuspeh belih liberala King kritikuje u svom pismu. Sada je za Kinga i njegove pristalice daleko važnija bila jedna druga grupa stanovništva, naime roditelji. Pokret se plašio samo njih jer su oni mogli da okončaju ovu akciju.
Trijumf u Birmingemu
Kada je predveče tog dana King ušao u baptističku crkvu u 16. ulici, njegova strahovanja su se ispostavila pogrešnim. Čitava zajednica dočekala ga je gromoglasnim apaluzom. Sada, kada mu roditelji do te mere veruju da su spremni da za ciljeve Pokreta pristanu i na hapšenje svoje dece, Pokret za građanska prava pružio mu je bezrezervnu podršku.
Ova pobeda je bila prekretnica i za Kinga lično. Kada je početkom aprila stigao u Birmingem, mnogi aktivisti i novinari smatrali su da je odavno prešao svoj zenit. Sada, samo šest nedelja kasnije, bio je neprikosnoveni vođa Pokreta.
Primer iz Birmingema naelektrisao je čitavu Afroameriku. Posle njega Pokret je dostigao svoj vrhunac. U narednim nedeljama lokalni protest se proširio jugom zemlje, a kasnije i na celu Ameriku. U stotinama mesta Kingove pristalice su prešle u ofanzivu otpočevši nenasilnu borbu protiv rasne segergacije. Aktivisti su se pitali: ako su uspeli oni u Birmingemu, zašto ne bismo i mi? Ako su to mogla da učine daca, šta sprečava nas odrasle?
Pobeda nad Bull Connorom pokrenula je lavinu koju više ni rasistično nasilje nije moglo da zaustavi. Pristalice sagregacije odjednom su se našli u defanzivi, a Pokret za građanska prava učinio je odlučujući korak.
Posle višegodišnjeg oklevanja konačno se i predsednik Kennedy osetio pozvanim da učini nešto protiv rasne segregacije. 11. juna u televizijskom obraćanju naciji objavio je: „Došlo je vreme da ova nacija ispuni svoja obećanja. Događaji iz Birmingema i iz drugih mesta poslali su snažan vapaj za pravdom koji nijedan grad, nijedna savezna država i zakonodavna vlast (…) ne mogu da ignorišu“. Uskoro je u kongresu otpočela rasprava o Zakonu o građanskim pravima, koji je sledeće godine, posle ubistva Kennedyja, konačno usvojen.
King i FBI
King je posle događaja u Birmingemu a pre marša na Vašington, 22. juna pozvan na prijem u Belu kuću. On je otišao sa uverenjem da predsednik želi da razgovaraju o ukidanju rasne segregacije i o borbi za popravljanje socijalnog položaja Afroamerikanaca. Ova pretpostavka ubrzo se pokazala pogrešnom. U bizarnom razgovoru ministar pravde, njegov zamenik i predsednik Kennedy, jedan za drugim, ubeđivali su ga da bi trebalo da se distancira od dvojice njegovih saradnika koji su navodno bili komunisti. Optužba da sarađujete sa komunistima bila je i deset godina posle McCarthya delotvorno sredstvo političke diskreditacije. Kada je King ovo odbio i zatražio dokaze za te tvrdnje, FBI je u novinama objavio članak u kome se tvrdilo da su se komunisti infiltrirali u Pokret za građanska prava. King je zbog pritiska javnosti na kraju popustio. Teška srca je prekinuo kontakt sa svojim advokatom Stanleyem Levinsonom i svojim bliskim saradnikom Jackom O’Dellom.
Uprkos tome, FBI je uz izričitu dozvolu od ministra pravde, Roberta Kennedyja, od 28. avgusta pojačao praćenje Kinga. Od tada su prisluškivani svi njegovi telefonski razgovori, dok su sobe u kojima je King odsedao bile redovno ozvučene. Krajem godine kancelarijama FBI-a u Njujorku i Atlanti stiglo je upustvo za donošenje mera „koje su prikladne za neutralisanje i potpuno diskreditovanje Martina Luthera Kinga“. Počela je neverovatno prljava kampanja tokom koje su pokušali da mu prikače utaju poreza, da zatvore izvore finansiranja SCLC-a, da zaplaše njegove saveznike i da utiču na članove kongresa i novinare koji su podržavali Pokret. Neposredno po dodeli Nobelove nagrade za mir 1964. FBI mu je poslao zloglasni „samoubilački paket“ (sa snimcima njegove navodne seksualne afere). Paket je trebalo da mu pomogne da se odluči na samoubistvo. FBI ga takođe nije obaveštavao ni o pokušajima atentata, a odbio je i da mu pruži ličnu zaštitu.
Ne ratu
Još jedan od razloga za inteziviranje nadzora i diskreditaciju bio je i Kingov antiratni stav.
Martin Luther King je početkom 1965, posle primanja Nobelove nagrade za mir, javno govorio protiv Vijetnamskog rata. Medijsko negodovanje zbog ovoga bilo je toliko jako da se odlučio da neko vreme o tome govori samo u svom neposrednom okruženju. Međutim, početkom 1967. u ruke mu je dospelo januarsko izdanje časopisa Ramparts. U članku „Deca Vijetnama“ ugledao je sliku koja dokumentuje groznu stvarnost ovog rata, onu na kojoj majka drži bebu koju su ubili vojnici – sliku rata kakvu danas u vremenima novinarstva sa lica mesta i „rata protiv terora“ retko viđamo po mejnstrim medijima. King je odlučio da se od tog trenutka, uprkos nepopularnosti tog koraka, svom snagom bori protiv rata.
Na skupu oraganizacije Clergy and Laymen Concerned about Vietnam, čiji je predsednik i sam nešto kasnije postao, 4.aprila 1967. u njujorškoj Riverside crkvi jasno je formulisao svoje protivljenje ratu. U govoru je direktno kritikovao američko vojno angažovanje i glavokomadujućeg američkih snaga, predsednika Johnsona. „Savest mi ne ostavlja drugi izbor sem da prekinem ćutanje. Tamo gde vojska proždire ogromne sume novca, rat je neprijatelj siromašnih. Razaranje Vijetnama deo je neslavne tradicije smrtonosne zapadnjačke nadmenosti i američke spoljne politike u Latinskoj Americi, Africi i Aziji. Vojno rukovodstvo, koga nije briga za civilne žrtve, potvrđuje da ga u Vijetnamu ne vode dobre namere. Ukoliko radikalna revolucija vrednosti na okonča Vijetnamski rat u kome je već poginulo milion muškaraca, žena i dece, ovoj zemlji preti duhovna smrt. Da bi to predupredili moramo konačno da uspostavimo pravdu, u smislu ekonomskog izrabljivanja zemalja u razvoju i u odnosu na preraspodelu bogatstva u samim SAD. Ne kroz rat, već samo kroz trenutni prestanak ratnih dejstava i otpočinjanje mirovnog procesa sa Vietkongom Amerika može da spasi svoju dušu“. King, apostol nenasilja, ne ostavlja ni zrno sumnje u pogledu svojih moralnih obaveza: „Nikada više svoj glas ne bih mogao da podignem protiv tlačenja u getima, ako to prvo ne učinim zbog najvećeg zločinca u svetu – moje vlade.“
Posle ovog govora na nosioca Nobelove nagrade za mir sručila se oluja nezadovoljstva i besa. Svi mediji su najoštrije osudili Kingovu izjavu. Predsednik Johnson bio je van sebe zbog, doslovno, „prokletog crnje sveštenika“.
Nije teško zamisliti šta bi King, da nije ubijen danas bi imao 84 godine, rekao o Obaminoj spoljnoj politici, o upotrebi bespilotnih letelica i njohovoj „kolateralnoj šteti“.
Od sna do noćne more
King je otišao i korak dalje. U obraćanju preko radija na badnje veče 1967. žalio se na to da se njegov san o pravednijem svetu sve više pretvara u noćnu moru. Stvarnost iziskuje „san o revoluciji umesto o reformama. Godinama me je vodila misao da će postojeće institucije reformisati drušvo“, rekao je u jednom intervjuu, „malo promena ovde, mali zaokret tamo. Sada se osećam potpuno drugačije. Mislim da nam je potrebna rekonstrukcija celog društva. Potrebna nam je revolucija vrednosti.“
Tokom samo jedne decenije King je dramatično promeni svoje zahteve. Početkom te decenije, u Montgomeriju, angažovao se za ukidanje rasne segregacije u gradskom prevozu. Sada je zahtevao „socijalnu revoluciju“ i „duboke strukturne promene u konstrukciji američkog društva.“
Teolog oslobođenja govorio je i protiv postojećeg ekonomskog poretka: „Sa kapitalizmom nešto nije u redu. Koreni ekonomske nepravde nisu u ljudima, već u sistemu“. Zbog toga se King zalagao za „demokratski socijalizam u Americi“. Ovako otvoreno govorio je samo u krugu prijatelja ili na internim sastancima organizacija poput SCLC, tamo gde nije morao da se plaši javnog ili objavljenog hladnoratovskog načina razmišljanja. U svojoj poslednjoj knjizi, objavljenoj 1967, Where do we go from here (Kuda odavde), zalaže se za „socijalno svesnu demokratiju“ koja će „otkloniti protivrečnosti između nesrazmernog bogatstva i krajnjeg siromaštva.“
Ne treba da nas čudi što se tokom proslave 50-ogodišnjice marša na Vašington na pominju ni kampanja u Čikagu gde se Southern Christian Leadership Coalition borila protiv neformalnog, prikrivenog rasizma na severu SAD ili Kingova poslednja kampanja, Poor People’s Campaign, čiji je cilj bilo mobilisanje siromašnih za opsadu Vašingtona, kao ni Kingov radikalni antiratni stav i njegova kritika „belačkih struktura moći“ koje se kriju iza fasade navodnog „slepila za boje“.
Razlozi su više nego očigledni. Kingova prava poruka je i danas politički veoma zapaljiva, kada je socijalna nejednakost veća nego 60-ih, kada je rat permanentan, kada – uprkos crnom predsedniku – rasna segregacija i socijalni jaz između belaca i crnaca još uvek postoje. Martin Luther King nije bio protiv garantovanog minimalnog dohotka, već za njega. On se nije dodvoravao velikim kompanijama, već je podržavao sindikalnu borbu. King nije želeo državu nacionalne bezbednosti od koje koristi imaju samo bogati, već se zalagao za sveobuhvatne državne socijalne programe protiv siromaštva, uljučujući i opšte zdravstveno osiguranje. On nije imao ništa protiv hrišćanske teologije oslobođenja, on je bio radikalni teolog oslobođenja jer je čitav život posvetio borbi protiv ovostrane bede. On nije govorio protiv socijalizma, već se zalagao za demokratsko-socijalistički društveni poredak. I na kraju, King nije podržavao ratobornu američku spolju politiku, već je bio jedan od krunskih svedoka protiv Vijetnamskog rata.
Najvažnija lekcija iz Kingovog života je ta da nisu političari – ni Kennedyjevi, ni guverneri, ni predstavnici u kongresu – ti koji su zaslužni sa napredak američkog društva. Sudbinu Afroamerikanaca nije promenilo ni iznenadno proviđenje belaca na jugu i u Beloj kući (koju su takođe izgradili robovi). To su učinili King i Pokret za građanska prava koji su svojim akcijama primorali odgovorne da deluju. Tek su posle njihove masovne, nenasilne i odvažne borbe SAD ispunile svoje vekovno obećanje formalne jednakosti svih svojih građana pred zakonom. Ogromni pritisak javnosti takođe je zaslužan i za donošenje niza socijalnih zakona koje čak ni decenije neoliberale hegemonije nisu uspele da unište. Toga treba da se sećamo danas, a ne samo legende o jednom „snu“.
Albert Scharenberg, Blätter, avgust 2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 28.08.2013.
