Piše: Ana Radun Tomić
Pekić se bori protiv privida pomešanog sa starim vrednostima, tabuima, nametnutim oblicima društvene svesti i diskriminacijom istine
Naslov: Vreme čuda, Borislav Pekić
(Laguna, 2012)
Delo je parcijalna hronika koja ne ignoriše kauzalne odnose između događaja. Odnos uzroka i posledice, i to ne samo u pojedinačnom slučaju, već i u paralelno posmatranim događajima u kojima može biti pimećena veza i pojave se daju ekvivalentirati na osnovu nje, zahvaljujući dobroj osmišljenosti služi specifičnoj demistifikaciji biblijske legende, rasturanju dogmi i raščlanjenju značenja kompleksnih čovekovih unutrašnjih stanja. Karike tradicionalnih struktura treba pokidati i stvoriti nove od potreba individue da se izrazi kako bi se njima izgradili lanci koji neće okivati i vezivati, već će predstavljati sliku slobode čije su boje krv i znoj, uložen da bi se to postiglo.
Borislav Pekić ima sklonost da raščlanjeno prikaže ljudsku suštinu na koju utiču društveno-istorijski događaji i stavovi. On se bori protiv totalitarističkog načina vođenja bića koji vidimo u patnji i bolu, nemoći protivljenja i besciljnosti težnji pojedinca kojima je budućnost u velikoj meri ugrožena, protiv privida pomešanog sa starim vrednostima, tabuima, nametnutim oblicima društvene svesti i diskriminacijom istine. Svi sablasni prizori ljudskih muka i sukobi unutar ličnosti posledica su navedenog.
Osnovne ideje dela su jasno, logički razvijene. Izlaganjem istih je napravljen pomak u drami ljudske istorije. I sam pisac je verovao da je autentično stvaralaštvo najnemilosrdniji protivnik predstavljanja para-ciljeva za prave ciljeve koji naš pravi svet zamenjuju za veštački ako ih prisvojimo kako nam je nametnuto. Kroz logičku prethodnost značenja pokušava da izgradi nov, ispravan sistem vrednosti, da ne dozvoli da se kvazi-ispravnost pretvori u apsolutno dobro nesaglasno sa unutrašnjom potrebom pojedinca. Sloboda nije mera šta se čoveku daje, već šta on osvoji.
Autor visoke inteligencije, romanom Vreme čuda Pekić je jugoslovensku književnost šezdesetih godina potresao do temelja. Iako je kritika delimično smatrala da je delo upereno protiv Novog zaveta, pisac se izjašnjavao da hrišćanstvo samo po sebi nije relevantno za njegovo konačno literarno ishodište jer ga ne ismeva, već ga koristi kao primer jednog zatvorenog sistema koji zadržava točak istorije. Isto tako bi to mogla biti inkvizicija, fašizam ili staljinizam.
Iako je, radi političkih razloga, bio osuđen na petnaest godina zatvora i pomilovan posle pet, uvek se izjašnjavao da mu je bilo dobro, naročito kad su drugi hteli da mu bude gore. Godinama je radio na nekoliko romana, ali Vreme čuda njegov je prvi roman koji je ugledao svetlost dana. Preveden je na francuski, poljski, rumunski, italijanski i grčki, a objavljen je i na engleskom jeziku. O vremenu kada je izašao na scenu je rekao: „Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum“.
U duhu unapred smišljenog koncepta, svoje ličnosti je svodio na najkarakterističnije crte, odnosno na jednu bitnu osobinu. Primera radi, kod lika gubavke Egle važan je samo njen deformitet. Ona se ne odriče sveta iz kog je došla, a čudotvorno spasenje nije rešenje problema jer je, nakon tog čina, ne prihvataju ni bolesni ni zdravi. Tako je i sa ostalim likovima koji su spaseni: nemi čovek biva razapet na krst jer drugi više ne mogu da govore u njegovo ime, slepac iskopa oči jer ne nalazi stvari dostojne gledanja, a bludnicama se uloge uzora devica i svetiteljki pokažu kao najgora kazna, što nas opet usmerava ka uzročno-posledičnoj slojevitosti. Opstanak subjekta nastao u novoj, neprihvatljivoj stvarnosti nema smisla jer u sebi sadrži beskrajan poraz osobe i tu se pokazuje nadmoćnost odricanja.
Visoka životna snaga Judinog lika je u stvari vitalnost same osnove dogmatizma. On sebe degradira na bezličan mehanizam čiji su putevi unapred određeni i ne libi se da ceo svet podredi tim potrebama kao konačnoj, neoborivoj svesti. Kada i sam postane žrtva ideoloških stavova kojima je služio, podseća da se ne zaboravi na Pismo, što dokazuje u kolikoj je vlasti svoje zasepljenosti bio, i Zavet pretvara u život lišen života. On je tragičan, apsurdan lik čija je doslednost iracionalna, slična fanatizmu. Kroz njega vidimo šta nam sve dogma oduzima dok smo ubeđeni da verujemo u jedinu postojeću istinu jer nismo spremni da preispitamo već formiranu predstavu o svetu i zato gubimo smisaonost, celovitost i slobodu.
Mesija, kao apsolutni izvršitelj Pisma, ne može biti dosledan svojoj ulozi jer njegovi motivi nisu izbavljenje unesrećenog naroda, već sprovođenje pravila, i jer nije sposoban da pronađe individualno rešenje kada mu čin stvaranja to nalaže – ne ume da ide dalje od uloge sluge. Spasenje koje daje je bespotrebno jer nije konceptualno konzistentno sa funkcionisanjem društva kom je darovano. Ona su samo manipulacija koja pravi otuđenika od onog kime vlada (ovde je to Lazar koji simboliše čoveka).
U liku Isusa Nazarećanina se sumiraju glavne ideje dela i ono što iz njih na kraju proizilazi. Stuktura ličnosti Spasioca sveta kao spoj nebeskog i zemaljskog pokazuje da on ne pripada ni jednom ni drugom, time se izvršava otkrivanje prevare i skidanje slepe ideologije sa prestola.
Istinitost postojanja Hrista je narušena bekstvom i pristankom da se neko drugi za njega oduži veri. Pekićev humor je utemeljen na tragičnom. Ne postoji ismevanje tuđih mana i nedostataka, samo psihološka određenost. Likom Isusa pisac pobeđuje nad mitom i totalitarizmom, postiže vremensku univerzalnost na putu koji je išao od fantastičnog do savremenog. Jedinstvenost je u neuništivoj potrebi da se sagleda sudbina čoveka kao subjekta istorije, da se ispita bespomoćnost pred stvarnošću proizašla iz neostvarljivih ideala.
Nema kompromisa. Nepomirljivost sa prividom, iluzijama i veštačkim življenjem je potpuna. Sva borba je u službi da se najvažnije najbolje vidi i da se ispliva iz nataloženih problema opstanka. Bezuslovna solidarnost sa jednom osobom ima za svrhu da stvori ili izazove postojanje novog, boljeg pojedinca. Zato se misaona molitva, na koju će vernici odgovoriti, treba sa osećanjima propustiti kroz raznovrsne situacije u kojima se čovek može naći kako vizija opstanka na kraju ne bi bila tragična. Poraz mišljenja, osećanja i potreba jedinke je i njena smrt. To je drugo viđenje kojim se pobeđuje dogmatizam zahvaljujući piščevoj bezuslovnoj koncentrisanosti na suprotstavljanje posledicama istog. Najveći je njegov doprinos u doslednom sprovođenju uverenja da se smisao života i sama sudbina nalaze u čoveku i njegovoj svesti – u potrebi da se gradi slobodna budućnost.
preuzeto sa:
citajme.com
