Čini se tako strašno ostati mator momak, kao star čovek i uz tegobno čuvanje dostojanstva moliti za prijem kad želiš da provedeš veče s ljudima, biti bolestan i iz ugla svoje postelje nedeljama gledati praznu sobu, uvek se opraštati pred kapijom, nikad ne hitati uza stepenice sa svojom ženom, u sobi imati samo pobočna vrata, koja vode u tuđe stanove, večeru nositi kući u jednoj ruci, biti prinuđen da se diviš tuđoj deci, ne smejući da neprestano ponavljaš: „Ja nemam dece”, podešavati svoj izgled i ponašanje prema jednom ili dvojici matorih momaka iz mladićkih uspomena.
Tako će to biti, samo što ćeš i u stvarnosti, i danas i kasnije, sam stajati tu, s telom i stvarnom glavom, pa dakle, i sa čelom, da bi lupao šakom po njemu.
Franc Kafka
