Vesela nauka (6)
4.
Ono što održava vrstu
Najsnažniji i najopakiji duhovi do sada su čovečanstvo najviše unapređivali: oni su uvek raspaljivali zaspale strasti — čitavo sređeno društvo uspavljuje strasti — oni su uvek budili smisao za poređenje, za protivrečnost, za uživanje u novom, smelom, neokušanom, oni su prinuđavali ljude da suprotstavljaju mišljenja mišljenjima, uzore uzorima. Oružjem, rušenjem međaša, narušavanjem pijeteta najčešće: ali i novim religijama i moralima! Ista »zloba« je u svakom učitelju i propovedniku novog — koje osvajača čini ozloglašenim, mada se finije ispoljava, ne pokreće odmah mišiće i baš zato i ne čini tako ozloglašenim! Ali novo je pod svim okolnostima zlo kao i to što želi da osvaja i obara sve međaše i stare pijetete; i samo staro je dobro! Dobri ljudi svih vremena su_oni koji stare misli ukopavaju u dubinu i sa njima donose plod, zemljoradnici duha. Ali svaka zemlja na kraju biva iskorišćena, i stalno mora da dolazi gomila plugova novog.
Postoji sada jedno temeljno pogrešno učenje morala, koje se osobito veoma poštuje u Engleskoj: prema njemu su sudovi »dobro« i »zlo« skup iskustava o »svrsishodnom« i »nesvrsishodnom«; prema njemu je ono nazvano dobrim ono što održava vrstu, a zlim ono nazvano što šteti vrsti. Ali u stvari su zli nagoni u isto tako visokom stepenu svrsishodni, održavajući vrstu i neophodni kao i dobri— samo je funkcija drugačija.
5.
Bezuslovne dužnosti
Svi ljudi koji osećaju da su im potrebne najjače reci i zvuči, najrečitiji gestovi i položaji da bi uopšte delovali, revolucionarni političari, socijalisti, propovednici kajanja sa ili bez hrišćanstva, kod kojih ne može biti poluuspeha; svi oni govore o »dužnostima«, i to uvek o dužnostima sa karakterom bezuslovnog — bez takvih ne bi imali prava na svoj veliki patos: oni to vrlo dobro znaju! Tako oni uzimaju filosofije morala, koje propovedaju bilo kakav kategorički imperativ, ili upijaju dobar deo religije, kao što je to na primer učinio Madzini. Jer žele da im se bezuslovno veruje — prvo im je potrebno da samima sebi bezuslovno veruju, na osnovu bilo koje poslednje nediskutabilne i uzvišene zapovesti, čijim se slugom i oruđem osećaju i žele da se prikažu.
Ovde imamo najprirodnije i najčešće veoma uticajne protivnike moralne prosvećenosti i skepse; ali oni su retki. Naprotiv postoji veoma raširena klasa tih protivnika svuda tamo gde nas interes podređivanja uči, dok izgleda da glas i čast zabranjuju podređivanje. Ko se oseća ponižen pri pomisli da je oruđe nekog kneza ili neke partije i sekte ili čak neke novčane sile, na primer kao potomak neke stare, ponosne porodice, ali baš želi ili mora da bude to oruđe, pred sobom i pred javnošću, njemu su potrebni patetični principi, što se uvek mogu pominjati — principi nekog bezuslovnog trebanja, kojima se bez stida može podrediti i pokazati podređenim. Sva finija servilnost čvrsto se pridržava kategoričkog imperativa i smrtni je neprijatelj onih koji hoće da prihvate dužnost bezuslovnog karaktera: tako od njih zahteva pristojnost i ne samo pristojnost.
6.
Gubitak dostojanstva
Razmišljanje o čitavom svom dostojanstvu izgubilo je formu, ceremonijal i svečani gest razmišljanja učinjeni su ruglom i ne bi više mogli izdržati nekog mudrog čoveka starog stila. Mi mislimo prebrzo i usput, i u hodu, u svakovrsnim poslovima, čak kada mislimo na najozbiljnije: nama je potrebno malo pripreme, čak malo tišine — tako je kao da u glavi svuda nosimo neku mašinu što se nezadrživo kotrlja, što čak pod nepovoljnim okolnostima još radi.
Nekada se primećivalo kod svakoga da je jednom hteo da misli — to je svakako bio izuzetak! — da je sada hteo da postane mudriji i da se usredsredi na neku misao: na to bismo razvukli lice, kao na neku molitvu i zaustavili korak; čak smo satima stajali tiho na ulici kada bi se »pojavila« misao — na jednoj ili na dvema nogama. Beše to »dostojno stvari«!
7.
Nešto za vredne
Onome koji sada od moralnih stvari hoće da napravi neku studiju, otvara se ogromno polje rada. Sve vrste strasti moraju pojedinačno biti promišljene, pojedinačno kroz vremena, narode, praćene kroz velike i male pojedince; čitav njegov razum i sva njegova vrednovanja treba da izađu na svetlost! Do sada sve ono što je postojanju davalo neku boju nije još imalo gramzivosti, zavisti, savesti, pijeteta, okrutnosti? Čak uporedna istorija prava ili takođe samo kazna do sada potpuno nedostaju. Da li su se već učinili predmetom istraživanja različita podela dana, redovno utvrđivanje rada, svečanosti i mirovanja? Da li znamo za moralna delovanja namirnica? Da li postoji neka filosofija prehrane? (Buka što se stalno diže za i protiv vegetarijanstva već dokazuje da takva filosofija još ne postoji!) Da li su iskustva o zajedničkom životu, na primer iskustva manastira, već prikupljena? Da li je dijalektika braka i prijateljstva već prikazana? Da li su već našli svoje mislioce moral naučnika, trgovaca, umetnika i zanatlija? O tome ima toliko mnogo da se misli! Sve ono što su ljudi do sada posmatrali kao svoje uslove egzistencije i sav razum, strast i praznoverje u tom posmatranju — da li je to već do kraja ispitano?
Samo posmatranje različitog rasta, što su ljudski nagoni imali već prema različitim moralnim klimama i još bi mogli imati da je već suviše mnogo posla za najuverljivije: potrebne su čitave generacije i generacije naučnika, koje planski zajednički rade da bi se ovde iscrpla stanovišta i materijal.
Isto važi za dokazivanje razloga za različitost moralne klime (»zašto ovde svetli ovo sunce nekog osnovnog suda i merila najvećih vrednosti — a tamo ono?«). I opet novi rad je koji konstatuje zabludu svih tih razloga i čitavu suštinu dosadašnjeg moralnog suda. Pod pretpostavkom da su svi poslovi obavljeni, najškakljivije od svih pitanja stupilo bi u prednji plan, da li je nauka u stanju da postavlja ciljeve delovanju, pošto je dokazala da takve može uzeti i uništiti — a onda bi jedan eksperiment bio na mestu, kojim bi se svaka vrsta heroizma mogla zadovoljiti, vekovno dugo eksperimentisanje, koje bi moglo staviti u senku sve velike radnje i požrtvovanosti dosadašnje istorije. Nauka do sada još nije podigla svoje kiklopske građevine; i za to će doći vreme.
8.
Nesvesne vrline
Sve osobine nekog čoveka, kojih je svestan — i osobito kada pretpostavlja njihovu vidljivost i evidentnost i za svoju okolinu — nalaze se pod sasvim drugačijim zakonima razvitka za razliku od onih osobina koje su mu nepoznate ili slabo poznate i koje se svojom finoćom kriju i pred očima finijeg posmatrača i koje znaju da se skriju kao iza ničeg. Tako stoji sa finim skulpturama na krljuštima reptila; bila bi zabluda pretpostavljati u njima neki nakit ili neko oružje — jer se prvo vidi tek mikroskopom, dakle tako veštački pojačanim okom, kao što to nemaju slične životinje, kod kojih bi to recimo moglo da predstavlja nakit ili oružje! Naši vidljivi moralni kvaliteti, i osobito u koje se očito veruje idu svojim tokom — a nevidljivi potpuno istoimeni, koji nam s obzirom na drugo nisu ni nakit ni oružje, idu takođe svojim tokom: verovatno potpuno različitim, i sa linijama, finoćama i skulpturama, koje bi možda božanskim mikroskopom mogle učiniti zadovoljstvo nekom bogu. Mi imamo na primer svoju marljivost, svoje častoljublje, svoju oštroumnost— ceo svet zna za to — a pored toga imamo verovatno još jednu našu marljivost, naše častoljublje, našu oštroumnost, ali za ove naše krljušti reptile još nije pronađen mikroskop! — I ovde će prijatelji instinktivnog moraliteta reći: »Bravo! On bar smatra mogućnim nesvesne vrline — to nam je dovoljno!«—Ah, vi zadovoljni!
Fridrih Niče
Nastaviće se
