- Bezvoljan da ustanem, opružen na krevetu, prepuštam se ćefovima mojih uspomena i vidim sebe kako se, kao dete, klatim po Karpatima. Jednog dana naleteh na neko kuče koga je njegov gazda, bez sumnje da ga se otarasi, privezao za neko stablo i koje je bilo mršavo do prozirnosti i tako beživotno, da je jedino imalo snage da me posmatra, ne mogavši ni da mrdne. Pa ipak, čak se i ono držalo uspravno…
- Neki neznanac upravo mi je ispričao da je nekog ubio. Policija ga nije tražila, jer niko ne sumnja na njega. Jedini ja znam da je on ubica. Šta da se radi? Nemam smelosti niti nelojalnosti (jer poverio mi je tajnu i to kakvu tajnu!) da odem i prijavim ga. Osećam se kao saučesnik i svejedno mi je da li ću biti uhapšen i kažnjen zbog toga. Istovremeno, govorim sebi da bi to bilo isuviše budalasto. Možda ću ipak ići da ga prijavim. I tako sve dok se ne probudim. Nezavršenost je specijalitet neodlučnih. Oni nisu u stanju da ništa preseku u svom životu, a još manje u svojim snovima, u kojima se samo nastavljaju njihova oklevanja, njihov kukavičluk i njihovi obziri. Oni su idealne mušterije za noćnu moru.
- Jedan film o divljim zverima: svirepost bez prestanka na svim geografskim širinama. “Priroda”, nasilnička prema duhu, obuzeta sama sobom i svojim delom, likuje ne bez razloga: svakog sekunda, svešto živi strahuje i zastrašuje druge. Milosrđe je nastrani luksuz, koji može da izumi jedino najperfidnije i najsurovije od svih bića, iz potrebe da sebe ukrasi i istovremeno kinji, opet uz pomoć surovosti.
- Na jednom plakatu koji, na ulazu u crkvu oglašava Umetnost fuge, neko je krupnim slovima dopisao: Bog je mrtav. I to upravo u vezi sa muzičarem koji svedoči da Bog, čak i pod pretpostavkom da je preminuo, može da vaskrsne i to upravo u vreme kada slušamo neku kantatu ili fugu!
- Proveli smo zajedno nešto više od jednog sata. Iskoristio je to vreme da se puvadiše, a i došao je samo sa željom da ispriča o sebi zanimljive stvari. Da se ograničio samo na razumno hvalisanje, otišao bih za nekoliko minuta, da se ne uspavam. Preterujući, dobro igrajući svoju ulogu razmetljivca, samo se očešao o duh, jer ga i nema. Želja da izgleda dovitljiv nije naškodila njegovoj dovitljivosti. Kao mentalni debil, da je mogao da oseti potrebu da zadivi, uspeo bi i da zavara, pa čak i dospe u vezu sa inteligencijom.
- Izvesni X., koji je prevazišao i biblijsku starost, nakon što se, u dužem razgovoru, ostrvio protiv svih i svakoga, kaže mi: “Moja velika životna slabost sastojala se u tome što nisam mogao nikoga da mrzim”. Mržnja se ne smanjuje protekom godina: štaviše, ona raste. Ova koju iskazuje izlapeli čiča doseže teško zamislive razmere: postavši neosetljiv na svoje negdašnje naklonosti, sve svoje moći stavio je u službu zlopamćenja koja su, čudesno okrepljena, nadživela istrošenost njegovog pamćenja, pa i samog razuma. … Opasnost od posećivanja staraca sastoji se u tome što, uviđajući koliko su daleko od ravnodušnosti i koliko su nesposobni da je prihvate, pripisujemo sebi sva preimućstva koja bi oni trebalo da imaju, a koja nemaju. I neizbežno je da nas stvarna ili fiktivna prednost koju smatramo da imamo nad njima u oblasti dosade i gađenja, podstiče na nadmenost.
- Svaka porodica ima svoju filosofiju. Jedan od mojih rođaka, koji je umro mlad, napisao mi je: “Sve je kao što je oduvek bilo i kao što će uvek biti, nema sumnje, sve dok više ne bude bilo ničega.” Sa svoje strane, moja majka, poslednja reč koju mi je uputila bila je ova izreka u testamentu: “Šta god čovek uradio, kad – tad će se pokajati zbog toga.“ Što se tiče tog poroka kajanja, ja dakle ne mogu da se pohvalim da sam ga stekao zahvaljujući svojim sopstvenim razočaranjima. On mi prethodi, on je deo baštine moga klana. Nesposobnost za iluzije, kakvo zaveštanje!
- Nekoliko kilometara od mog rodnog sela nalazila se, smeštena u visinama, naseobina u kojoj su stanovali isključivo Cigani. 1910. godine, tamo je dospeo neki etnolog amater, u pratnji jednog fotografa. Uspeo je da okupi stanovnike, koji su pristali da budu fotografisani, a da pojma nemaju o značenju toga. U trenutku kad im je zatraženo da ne mrdaju, jedna baba zakrešta: “Čuvajte se! Oni hoće da nam otmu dušu.” Sa svih strana se sjuriše na dvojicu posetilaca, koji na jedvite jade izvukoše živu glavu. Nije li kroz te poludivlje Cigane tom prilikom progovorila Indija, zemlja njihovog porekla?
- U neprestanoj pobuni protiv svog porekla, čitavog svog života želeo sam da budem neko drugi: Španac, Rus, ljudožder – sve, izuzev onog što bejah. Zabluda je hteti biti drugačiji nego što jesmo, teorijski prihvatiti sve sudbine osim sopstvene.
- Onog dana kada sam pročitao spisak gotovo svih izraza kojima raspolaže sanskrit da bi opisao apsolutno, shvatih da sam promašio i pravac i zemlju i jezik.
- Jedna prijateljica, posle ne znam koliko godina ćutanja, napisa mi da joj nije još mnogo preostalo, da se sprema za “ulazak u Nepoznato…” Ova fraza me naterala da se namrgodim. Pomoću smrti, nije mi jasno u šta se može ući. Svaka tvrdnja ovde mi izgleda varljiva. Smrt nije neko stanje, ona čak možda nije ni neki prolaz. Pa šta je, onda, ona? I uz pomoć kakve fraze bih ja, sa svoje strane, mogao odgovoriti svojoj prijateljici?
- Moglo bi se desiti da o istoj temi, o istom događaju, u toku jednog jedinog dana promenim mišljenje deset, dvadeset, trideset puta. I kao poslednji prevarant, svaki put bih se drznuo da izgovorim reč “istina”!
- Žena, još držeća, vuče sa sobom svog muža, krupnog, pogrbljenog, zabezeknutog pogleda; vuče ga za sobom kao da se radi o nekoj praživotinji iz druge ere, o nekom apoplektičkom i kukavnom gušteru. Sat kasnije, srećemo drugu: vrlo uglađena baba, do kraja iskrivljena, “žuri”. Opisujući savršen polukrug, po prirodi stvari, posmatraše tlo i bez sumnje razmišljaše o svojim nezamislivo laganim koračajima. Čovek bi poverovao da uči da hoda, da se boji da neće naučiti ili kako da postavi stopala da bi mogla da mrda. … Sve onošto me približava Budi, dobro je.
- Uprkos sedim vlasima, još uvek se bavila uličarskim zanatom. Sretah je često u kvartu, oko tri izjutra, i nikad ne bih prošao a da ne saslušam poneki njen poduhvat ili poneku anegdotu. Same te poduhvate, kao i anegdote, zaboravio sam. Ali nisam zaboravio spremnost sa kojom se, jedne noći kad sam grmeo protiv svih tih “vašljivaca” koji spavaju, nadovezala, uperivši kažiprsg prema nebu: “A šta kažete o vašljivcima odozgo!
- “Sve je lišeno postojanosti i sadržine”, ove reči oduvek sam ponavljao sa nekim osećanjem koji liči na sreću. Nezgodno je što postoji mnogo trenutaka kad ne stižem da sebi ponavljam te reči…
- Čitam ga zbog osećanja brodoloma kojim odiše sve što on napiše. U početku ga razumemo, zatim počinjemo da se vrtimo u krug, potom nas obuhvata vrtlog bljutavosti bez užasavanja, a tada se kaže da ćemo se potopiti, i onda doista i potonemo. Pa ipak to nije pravo davljenje – bilo bi to isuviše krasno! Isplivavamo na površinu, dišemo, iznova shvatamo, iznenađeni smo što primećujemo da izgleda kao da nešto i kaže i da shvata to što kaže, onda se opet vrtimo u krug i još jednom potonemo… Sve bi to htelo da bude duboko i da izgleda tako. Ali čim dođemo k sebi, uviđamo da je to samo drek i da je razdaljina između istinske dubine i konvencionalne dubine jednako značajna kao i između otkrovenja i neke uvrnutosti.
- Kogod se posveti nekom delu, uveren je – a da toga nije svestan – da će nadživeti godinama, stolećima, samo vreme. Kada bi, za vreme dok je tome posvećen, osetio da je prolazan, odmah bi batalio stvar, ne bi mogao da je završi. Aktivnost i namagarčenost su korelativni pojmovi.
- “Prvo nestaje smeh, a zatim i smešak.” Ova prividno naivna opaska jednog biografa Aleksandra Bloka definiše, da biti ne može bolje, obrazac svake nemilosti.
Emil Sioran
