Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers) Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović
XII dio
Vladimir Arsenijević: Samo ukratko, Zoran Đerić je rođen 1960. godine u Bačkom Dobrom Polju, živi u Novom Sadu. Objavio je više knjiga poezije i eseja. Direktor je Pozorišta mladih u Novom Sadu i docent na Akademiji umetnosti u Banjaluci. Bio je urednik nekoliko književnih časopisa, poput Polja, Krovova, a sada je u redakciji Zlatne grede i Kulture polisa. Ono što je za današnji razgovor najvažnije, magistrirao je na temu Poezija Danila Kiša i Vladimira Nabokova, a potom doktorirao na temu Dom i bezdomnost u poeziji 20. veka, na primeru ruske, poljske i srpske pesničke emigracije, pa na izvestan način čini mi se da i ta studija dotiče Kiša. Objavio je dve knjigestudije o Danilu Kišu, Ruža pesnik i Anđeli nostalgije, poezija Danila Kiša i Vladimira Nabokova. A Kiš je jedan od junaka i nove studije o slovenskoj emigraciji XX veka – Sa Istoka na Zapad. Zoran će pročitati neke delove iz teksta „Bezdomnost Danila Kiša ili Homo viator između homo politicusa i homo poeticusa”.
Zoran Đerić: Čuli ste čime sam se sve bavio u poslednjih desetak godina. Upravo zbog toga sam i želeo da preskočim čitanje ovog teksta jer je dugačak i neka vrsta rezimea obimnije studije koja se bavi pre svega slovenskom književnom emigracijom, kojoj je i Kiš, bez obzira na neke moguće ograde, pripadao. Upravo da bih izbegao različita imenovanja, tipa emigracija ili izgnanstvo, opredelio sam se za jedan, u našem jeziku uglavnom novi i manje poznat – bezdomnost, prema analogiji sa poljskim, odnosno ruskim jezikom, jer sam se u tom kontekstu bavio proučavanjem srodnosti i sudbina slovenske emigracije u 20. veku. Kiš je, kada je u pitanju poslednja decenija, ili poslednje decenije emigracije o kojoj je reč, bio jedina, možda i najvažnija naša kopča sa tom slovenskom emigracijom.
Njegovi lični susreti, ali i drugi vidovi susretanja, prožimanja i prevođenja kako njegovih tekstova, tako i knjiga sa piscima koji su mu i generacijski pa možda i po sudbini bili bliski… Mihajlo Pantić je ovde pomenuo neke od njih… ja bih još da dodam imena: Adam Zagajevski, Stanislav Baranjčak, pa Česlav Miloš, odnosno Josif Brodski, itd… Bezdomnost kao jezički termin, ali istovremeno i poetički, nije bio kod nas ranije prisutan, tako da sam se u svojim istraživanjima dosta pozabavio upravo obrazloženjem zašto taj termin a ne nešto što je kod nas bilo prisutnije, kao što je beskućništvo, što po meni nema osim te sociološke nikakvu drugu dimenziju. Upravo na ovome što ste malopre čuli, nije ništa slučajno, posebno ne kad je u pitanju poetika, posebno Danila Kiša, jer se poetikom sve vreme bavio. Izneću nekoliko teza o kojima bi se kasnije moglo razgovarati.
Naime, kad govorimo o bezdomnosti, postoje i direktne političke konotacije, pošto se najčešće bezdomnost ili emigracija, bez obzira kakvi su bili vidovi emigracije, ili kasnije bezdomnosti, svodila i na tu političku dimenziju. Kiš je u jednom delu svog života i stvaralaštva imao i vrlo često uzimao takve političke kontekste. Znači, da ne bih ulazio u detalje i objašnjavao konkretne stvari i čitao navode iz svojih tekstova, odnosno citate iz dela Danila Kiša, koji su manje-više poznati, samo da kažem da se u osnovi mog izlaganja nalazi intervju Danila Kiša, „Između poetike i politike“, kako je i naslovljen ovaj naš skup, ali ima i drugih konteksta koji su se iz stvaralaštva Danila Kiša vremenom izdvajali i prepoznavali kao deo poznate sintagme „život, literatura“, odnosno koliko je njegov život bio potvrda za neke njegove poetičke a kasnije i političke angažmane. Primeri Danila Kiša i slovenskih emigranata prizivaju iskustvo romantičara koje seže i do našeg vremena, tako da se mogu prepoznati određeni modeli koje su preuzimali savremeni emigrantski pisci kao svoje neposredne uzore, ali istovremeno i kao neke modele poetičkog, a posle i političkog ponašanja. Ja sam, u svojim knjigama, naveo neke paralele između Česlava Miloša i Danila Kiša, odnosno Kiša i Josifa Brodskog.
Kada je u pitanju Danilo Kiš, njegov angažman, poetički, pa i politički, jasan je već i u naslovima knjiga: Po-etika i Po-etika knjiga druga, a slične veze između etičnosti i poetičnosti možemo naći kod drugih pisaca, kakav je recimo Stanislav Baranjčak koji ima knjigu Etika i poetika itd, da ne nabrajam. Kao zaključak svega toga izveo sam da je Danilo Kiš, kao i drugi emigrantski pisci koje sam naveo, etičnost stavljao u prvi plan i da sam ja u praćenju njegove bezdomnosti vrlo često od toga polazio kao od gotove činjenice ili pojave koja se podrazumevala, imala svoje tokove, različite vidove i promene, nekad išla naporedo a nekad je čak i uticala i poticala neke književne procese koji su kasnije dolazili. Još jedan aspekat koji proističe iz te etike, u 20. veku sve više se govori o primenjenoj etici, je činjenica da je 20. vek uglavnom bio ateistički i ideološki obeležen, naročito u zemljama sa komunističkim sistemom, i da je otuda bila jasnija teškoća pronalaženja odgovora na religijska pitanja. Kiš tvrdi:
„Religija je bila izbrisana, ideologija besmislena“. Zatim: “Jedina svetlost koju sam video kroz ideološku magmu, ili maglu, bila je književnost““
I upravo u toj, kako to Kiš kaže, „ideološkoj magli“, jasno se razaznavala cenzura koja je ograničavala, često i negirala, slobodno mišljenje, pa i pisanje. Postoji čitav niz primera za cenzuru koja je bila jedan od osnovnih motiva za mnoge emigracije, naročito poljske i ruske emigracije, koje su neminovno zbog toga bile i političke.
Kakvi su još, opštegledano, bezdomnici u 20. veku? Mislim, naravno, na književne bezdomnike. Oni su u stalnom konfliktu sa okolinom, u nastojanju da je izmene. A kad ne uspeju u tome, udaljavaju se ili ih drugi izopšte iz nje u svet. Iz doma, domovine, u bezdomnost. S većom ili manjom verom u Boga, kao i sa stalnim sumnjama. S mitovima, ali i nastojanjima da ih demistifikuju. Naklonjeni, s jedne strane Kjerkegoru i njegovoj veri u pojedinca, u njegov spas, „jer svet može postojati bez njega, ali pojedinac ne može postojati bez pravog odnosa prema sebi i apsolutu“; privučeni Šopenhauerovim geslom „Svet je moja predstava“, iako svesni da je volja, koja čini suštinu sveta, nezadovoljna i nezadovoljiva, i zato povezana s bolom. S druge strane, odgovara im i romantičarski tip etike koji je zagovarao svojevremeno Niče: umesto besmislene i besciljne volje, tu je Volja za moć, a smisao ljudskog postojanja je pun život, a ne nestajanje i zaborav.
Odsustvo hedonizma u formi konformizma, materijalne obezbeđenosti, sigurnosti koju pruža dom, ne označava po pravilu prisustvo cinizma i stoicizma u svojoj nesreći, a emigracija je u jednom vidu takođe i nesreća. Oni ne odustaju od potrage za srećom. Veliki cinik, deklarativno teorijski, kakav je bio Emil Sioran, rumunski emigrant u Parizu, tvrdio je da smo svi mi na dnu pakla i da je svako biće uništena himna, a i sam je nastojao da pobedi svoj strah od praznine (pa bila ona i samo neispisana stranica) i da kao svi drugi pisci u emigraciji ostavi iza sebe samo zadivljenost. To je bila jedna egzistencijalna potreba, potom i estetsko svedočanstvo.
Bezdomnost Danila Kiša se može konkretizovati kroz različite oblike skitanja, izgnanstva, putovanja i hodočašća. Pri tom bi svaka od navedenih konkretizacija dala njegovoj bezdomnosti poneku novu osobenost, ali kad imamo na umu književnost, onda su sve one u suštini bliske. Bezdomnost je postala ne samo osnova za preživljavanje ili drugim rečima, eksperiment emigrantske književnosti, nego takođe nužan element njene poetike. Podigla se do ranga najvažnijeg, u smislu najlakše vidljivog toposa te književnosti. To je svojevremeno, kada je govorio o poetici književne emigracije istakao poljski teoretičar Eugenijuš Čaplejevič. Kakav je i koliko jasan lik bezdomnog pisca, pesnika, zavisi i od njegovog doživljaja sopstvene emigrantske sudbine i uloge, koju prima na sebe ili koja mu se daje što potom njegova poezija i njegovo stvaralaštvo ne samo da sadrži nego i reprezentuje, još više modeluje i projektuje – topos uči kako u emigraciji biti emigrant. Taj topos je, kao što sam rekao, preuziman od romantičara, ali i razvijan potonjim emigracijama do vremena naših avangardnih poetika, savremenih, neo i postpoetika itd. iz jedne u drugu poetiku, ali iz jednog vremenskog perioda u drugi, bezdomnost je menjala svoje obrise, ali ne i sadržaj.
Mogao bih tu i da završim. Naravno, nisam iscrpeo, čak ni najvažnije segmente ove teme nagovestio, ali sam spreman ukoliko postojepitanja da ove margine popunim.
nastaviće se
