Sveske
17. januar 1958.
Pre nekoliko dana… Spremao sam se da izađem, kad se, nameštajući maramu, pogledah u ogledalu. Odjednom, neizrecivi strah: ko je ovaj čovek? Nisam mogao sebe da prepoznam. Uzalud sam prepoznavao kaput, maramu, šešir, ipak nisam znao ko sam; jer nisam bio ja. To je potrajalo oko trideset sekundi. Kad sam se pribrao, strah nije prestao odmah nego se neosetno rasuo. Očuvanje razuma je povlastica koja nam može biti oduzeta.
Vrhunci bezvoljnosti! Da od njih pobegnem, s vremena na vreme pročitam neku knjigu o Napoleonu. Ponekad nam treba tuđa hrabrost da se okrepimo. Konačno znam šta radim noćima: u mislima prelazim rastojanje koje me deli od Haosa.
Već dugo sam uveren da je sposobnost odustajanja jedinstveni kriterijum našeg napretka u duhovnom životu.
Međutim, kad se vratim na neka svoja odustajanja, primetim da je svako propraćeno izrazitim, iako tajnim zadovoljenjem gordosti, pokretom koji potpuno odudara od ma kakvog unutrašnjeg produbljenja.
I kad čovek pomisli da sam bio na korak od svetosti! Ali te godine su davno prošle i sećanje na njih mi pričinjava bol.
Od jutra do mraka se svetim. Kome? Čemu? To ne znam ili zaboravljam, pošto niko nije pošteđen… Niko bolje od mene ne zna šta je beznadežni bes. Oh! Eksplozije mog propadanja!
„I poslednji će postati prvi“.
Samo ovo obećanje je dovoljno da objasni sudbinu hrišćanstva.
(U ovom strašnom propadanju, ovo obećanje mora da uznemiri. To mi se desilo 30. januara na Kolež de Fransu, na Pijekovom predavanju o Jevanđelju (apokrifu) po Tomi.)
Šta će biti budućnost?
Pobuna naroda bez istorije.
U Evropi je bar jasno; tu će pobediti samo narodi koji nisu živeli.
Mojoj nesposobnosti da živim jednaka je samo moja nesposobnost da zarađujem za život. Novac mi ne prianja za kožu. Doterao sam do četrdeset sedme godine bez i jednog jedinog prihoda!
Ne mogu ništa da promišljam jezikom novca.
Da bi se zaradilo za život, potrebno je baviti se drugima; međutim, ja sam okupiran samo… Bogom i sobom, odnosno svim i ničim.
Upravo sam umro…
Dosegnuti donju granicu, vrhunac poniženja, baciti se u njega, pustiti se sistematski niz njega, usled nekakve nesvesne i morbidne tvrdoglavosti! Postati krpa, valjak, utonuti u blato; a onda pod težinom i strahom od sramote, raspući se i pribrati, prikupljajući sopstvene ostatke.
Ne mogu niže u svom ništavilu, ne mogu preko granica svog propadanja.
Venama mi kruži noć.
Ko će me probuditi, ko će me probuditi?
Insistiranjem na tome da je sve beznačajno, došao sam dotle da više nemam nikakvu temu, nikakav izgovor za uvežbavanje duha. Ako hoću da izbegnem katastrofu, potrebno je da po svaku cenu ponovo pronađem materiju, stvorim nove ciljeve, nešto što nisam ja, što više ne zahteva prvo lice.
Napisati „Apologiju Pruske“ – ili „Za rehabilitaciju Pruske“.
Otkako je Pruska ugušena i uništena, muči me nesanica. Možda sam ja, izvan Nemačke, jedini koji oplakuje krah Pruske. To je bila jedina čvrsta evropska stvarnost; nakon uništenja Pruske, Zapad mora da padne u ruke Rusa.
Prus je manje okrutan od bilo kog „civilizovanog“. – Smešna predrasuda protiv Prusije (odgovornost Francuske po tom pitanju); predrasuda koja godi Austrijancima, Rajncima, Bavarcima, koji su beskonačno okrutniji; nacizam je proizvod južne Nemačke. (To je činjenica na koju niko ne pristaje.)
Najzad je došao trenutak da se kaže istina.
Huškajući na političko uništenje Pruske, Rusi su znali šta rade; Anglosaksonci su sledili samo predrasudu koju su nasledili od Francuza (koji imaju izgovore) koji još od Revolucije svetu diktiraju mišljenja, odnosno predrasude; [nečitko] američka politika; s druge strane Engleska, po prvi put u hiljadu godina, deluje protiv svojih interesa i – što je čisto samoubistvo – napušta ideju evropske ravnoteže.
Zanos bez imena, neizdrživa usijanost, kao da mi se sunce sklupčalo u venama.
Moći se nastaniti samo u praznini ili u punoći, unutar ekscesa.
Mogao bih, u krajnjem, da održavam istinske odnose sa Bićem, ali sa bićima nikad.
Sve se nemogućnosti svode na jednu: nemogućnost da se voli, da se izbije iz sopstvene tuge.
Očaj je nesumnjivo greh; ali greh protiv sebe samog. (Duboka hrišćanska intuicija! Rasporediti nedostatak nade među grehove!)
Bolest je došla da pruži ukus mom ogoljavanju, da uspravi moju bedu.
Vikati ali kome? Jedini problem čitavog mog života.
19. februar 1958.
Neizdrživa sreća! Hiljade planeta se rastače u neograničenju svesti. Zastrašujuća sreća.
Ili osećanja jadnička. Ili osećanje boga. Drugačija nisam upoznao. Tačka i beskonačno, moje dimenzije, moji načini života.
Ako bi samo osećaj taštine bio dovoljan za kanonizaciju, kakav bih tek svetac bio! Na vrhu hijerarhije svetaca!
Temelj očaja je sumnja u sebe.
Gotov sam, na rubu sam molitve.
Pomislio sam danas, 20. februara 1958, na stupanj truljenja mojih mrtvih prijatelja i oca pa sam pomislio na sopstveno truljenje.
Samo me rad može spasiti, ali da radim – ne mogu. Moja volja je pogođena samim rođenjem. Beskonačni, avetinjski planovi, nesamerljivi s mojim sposobnostima.
Nešto u meni me pobija, oduvek me je pobijalo. Zlo nerazdvojno od krvi i duha.
Nijedna tema ne zavređuje da joj se posveti pažnja duža od nekoliko trenutaka.
Da bih se izborio s tom izvesnošću, pokušavao sam da svoje ideje pretvorim u manije; jedino sam tako mogao da ih nateram da potraju – pred očima… mog duha.
Obična fiziološka igra odvodi me u Haos. Kidanje utrobe! Eto nacrta jedne originalne teologije.
Nisam odavde; stanje unutrašnjeg izgnanika; nigde nisam kod kuće – potpuno nepripadanje svemu.
Izgubljeni raj – neprekidno prisutna opsesija.
Da nije oblaka, šta bi bilo sa mnom i šta bih radio? Najviše vremena provodim gledajući ih kako prolaze.
Izvornik: Cioran, Cahiers 1957–1972, Gallimard, Paris, 1997.
(Izabrao i preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić)
(objavljeno uz dozvolu prevodioca)
