Vesela nauka (3)
Prepev Vito Marković.
22.
M u š k a r a c I ž e n a
»Ugrabi sebi ženu koja ti srcem vlada!«
Tako misli muškarac, žena ne grabi već
potkrada.
23.
T u m a č e n j e
Ako sebe tumačim, ulazim u to:
A ipak ne mogu biti tumač svoj.
Ali ko se penje samo putem svojim,
Na svetlije svetio sliku moju nosi.
24.
L e k za p e s i m i s t e
Zašto se tužiš da ti ništa ukusno nije?
Zar još uvek, druže stare bube snuješ?
Čujem te kako huliš, bučiš i pljuješ —
Pri tome gubim strpljenje i srce mi bije.
Sledi me prijatelju! Nemoj da se kriješ!
Progutaj debelu krastavu žabu. Tu je.
Brzo i ne gledajuć’, da druge misli kuješ!
To će ti biti pomoć od loše probave da bljuješ!
25.
M o l b a
Poznajem svest ljudi mnogo
I ne znam ko bi sam biti mog’o!
Oko je moje suviše blizu meni —
Ja nisam to što videh, videti želim.
Htedoh već bolje da koristim sebi,
Kada bih mogao dalje da sedim.
Ne tako daleko k’o dušman moj tu!
Daleko već sedi najbliži mi drug —
No izmeđ’ tog i mene baš sredina stoji!
Da li pogađate zašto vas ja molim?
26.
M o j a č v r s t i n a
Ja moram preko stepenika sto,
Naviše” moram, čujem krik vaš: »Hoj,
Ti si baš čvrst! Od kamena da li smo?«
Ja moram preko stepenika sto,
A niko živ neće da bude to.
27.
P u t n i k
Nigde staze više, Bezdan uokolo, vlada tiš!
Tako si hteo! Od staze tvoja se volja udalji!
Pa, putniče, u redu! Samo gledaj hladno i
jasno!
Izgubljen si, veruješ li da je opasno?
28.
U t e h a z a p o č e t n i k e
Gledajte dete, svinje oko njega,
Nemoćno, nožnih prstiju svijenih!
Može da plače, samo da rida —
Da li će naučiti da stoji i ide?
Odvažno! Skoro, ja se ne bojim,
Moći ćete dete videt’ kako igra!
Kad stajalo bude na nogama svojim,
Stajaće na glavi isto kao čigra.
29.
Z v e z d a n i e g o i z am
Kad bih kotrlj’o okruglo bure za se.
Ne sebe radi samog neprekidno, činim, zna se;
Kako bih drž’o da se ne spalim,
Za suncem jureći jarkim?
Bližnjega svoga blizu ne želim,
Neka se daleko, u visinu seli!
Kako bi inače posto zvezda meni?
31.
P r i k r i v e n s v e t a c
Da nas ne tlači tvoja sreća,
Oko se vraške stvari mećeš,
Đavolje ruho, đavolju šalu.
Ali zalud! Pogledom nećeš
Prikrit svetost svoju (ne) malu.
32.
N e s l o b o d n i
- On stoji, sluša: ko može da ga zbuni?
Šta čuje pred ušima da mu zuji?
Šta beše što ga zbaci tad? - Ko svako što nosaše lance nekad,
On svuda čuje lanaca zveket.
33.
U s a m l j e n i k
Mrsko mi je da sledim, neko da me vodi.
Da slušam! Ne! Al’ ne da rukovodi!
Ko sebi nije strašan nikog ne plaši:
I samo onaj koji plaši može druge da predvodi.
Mrsko mi je već samog sebe da vodim!
Volim k’o životinje u šumi i vodi,
Za izvesno vreme nekud da hodim,
U lutanju milom mozgajuć’ da čučim,
Izdaleka najzad da me vuče kući
Samog sebe sebi da zavedem volim.
34.
S e n e c a e t h o c g e n u s o m n e *
To piše li i piše svoje nesnosno
Mudro larifari,**
Kao da važi primum scribere,
Deinde philosophari.***
- Seneka (Lucije Anej Seneka (4—65) — rimski filosof i književnik) i čitav ovaj rod. Prim. prev.
** Larifari — budalaštine. Prim. prev.
*** Lat. — prvo pisati a zatim filosofirati. Prim. prev.
35.
L e d
Da! Ja katkad pravim led:
Led koristi da se vari!
Ako mnogo imaš da variš,
Kako bi voleo moj led!
36.
M l a d a l a č k i s p i s i
Moje mudrosti A i O
Zvučaše tu mi; šta ipak čuh!
Samo ono večno ah i oh!
Mladosti moje slušam još.
U onaj kraj loši putevi su sad;
I ako imaš duha dvostruko oprezan budi tad!
Dok te ne rastrgnu da te mame i vole imaju
njuh:
Sektaši to su — tu stalno nedostaje duh!
Fridrih Niče
Nastaviće se
