Dosta tih priloga
(Analiza sakralnog)
Mali Poljak, rođen krajem maja hiljadu devetsto četrdeset prve, sada ima dvadeset godina.
Roditelje mu ubiše u ime neke pravde, beba ostade u senu, u štali, krčmar ne imaše srca da ga probode vilama. Kasnije, pak, više nije znao da li da se kaje ili ne.
Jednom sam slično lice video u vozu. Strah se nalazi u očima: između napada i bekstva, spremnost na oboje. Ove oči se nisu bojale, više su blenule i čekale. Nikada nisam video nezgrapnije iščekivanje, mislim da su čekale Mesiju, i iščuđavale se što on još nije stigao, a ovamo, po apsolutnom računanju, već je odavno morao biti ovde. Ljudi nisu bili zanimljivi, predeli još manje. Dečak nije gledao oko sebe, niti je pogledao kroz prozor. Ruke je bio položio na klupu, seo na njih i klatio se, ali ne zbog igre, više da bi nečim privremeno prekratio vreme. Očito da nije školovan, zanat nije učio, niti ćeikada. Stvari mu nisu važne. O sutrašnjici ne razmišlja, porodicu neće da zasnuje, niti kuću da izgradi, ne štedi, niti čezne da će jednog dana. Niko ga nije voleo, a ni on nije voleo nikoga, sem tog jednog.
Po ovom dečaku sam naslutio onog Poljaka koji živi u blizini Bresta pod plavim nebom, među omorikama i vranama. Ali Poljak je još osamljeniji. Možda i ne zna šta je to železnica, jedino šta je glad, vaši i dronjci. Kod krčmara, gde je odrastao, odnos prema njemu nije bio lošiji nego prema rođenoj deci, ali im je bio na teretu. Mi smo ovde danas svi na teretu jedni drugima. Čak i bez mržnje, jedino dosada, dosada. Dete zna da je suvišno i većina dece želi zbog toga da bude korisna. Biće bolji nego što jesu. Tako nastaju štreberi. Bivaju poslušni, čisti odlikaši i dobri građani. Bar da se pobune. Pričalo se da su pristigli vojnici, svejedno u kakvim kapama, pokupili su mnogo ljudi po selu.
Saterali su ih u dvorište krčme, jer je tamo bio visok zid. Oterali su ih put šume, niko se više nije vratio. Krčmareva žena je govorila onim tonom, kako je ona dobra.
Veoma je teška konstelacija krajem maja hiljadu devetsto četrdeset prve. Samo za nekoga znam koji se rodio kritičnog dana, i umro je još kao beba od nepoznate bolesti. Izgleda, nije mogao da izdrži. Tada je bila zlatna konjunkcija u sazvežđu Bika i oko njega ogroman stelijum. To je takva mogućnost izbijanja koncentrisanog ludila što mi tek sada počinjemo da shvatamo kada je već kasno, i kada se pripremamo za još veću mogućnost. Ovi ljudi uopšte nisu sposobni da se raduju, ali ni da pate mnogo. Pri rađanju prežive takav potres da ne znaju ništa drugo nego da očekuju olakšanje od nebeskih sila. Jer ovi ovde? Šta se može poželeti od njih? Postoje veoma moćni ljudi, ali niko ne zna šta je važno. Šta znaju? Čuvati se da ne otpadnu. A onaj koji se čuva da ne otpadne, već je otpao.
Zlatna konjunkcija je susret Jupitera i Satuma, zapravo Mesijina konstelacija, poznata kuća u doba rođenja Hrista u znaku Riba bila je u tačnoj opoziciji s tačkom rođenja i dvedeset stepeni naspram linije Sunce-Mesec. Pravilan krst. Mesija je ono biće koje se otelotvoruje iz veoma visokih sfera, koji zna nešto za šta čovek nije sposoban.
Zlatna konjunkcija je konstelacija žrtve. Nečuven znak pitanja, jer ako čovek istraje u žrtvi, ništa neće imati od života, ali njemu pripada slava. A ako pak želi sreću, moć, slavu, mora izdati žrtvu, i dobiće sve ono što hoće, a slavu će izgubiti, i u visoke sfere, gde je otelotvoren, nikada se neće moći vratiti.
Tada je susret obuhvatao stelijum Merkura, Venere, Marsa i Urana. Svetski značaj se može videti ako se pogleda šta se zbilo u drugoj četvrtini četrdeset prve. Vojni pohod protiv Srba, Grka, napad na Krit, Afriku i Rusiju. Ko ne shvata da je to bezumlje, izazvaće sumnju prema sebi samom da nije čiste pameti.
Svet je u nepopravljivom stanju propadanja. To se nedvosmisleno može utvrditi ne po tome što se čini zlo, nego po tome kako se veruje u zlo. Ljudi ne samo da se mire s pouzdanjem u uspeh zla, nego mu se raduju prljavom radošću, i žmirkaju očima, i tonom kojim kažu: stvarnost. Beskoristan je svaki napor koji hoće da spreči katastrofu. O njoj se samo priča. Šta hoće? Stvari.
Pokušao je da zamisli krajnji rezultat, ali na nekoj tački, upravo tamo gde mu je postajalo jasno, mozak bi mu uvek zastao. Ne kao poplava. Ne vatra. Ne takozvano spoljnje. To čovek radi i mogao bi da sve zaustavi u pretposlednjem trenutku, ali ne. Efikasna protivsnaga sve ubrzanijeg propadanja nalazi se u svakoj ruci, i ne koristi se. Nema više sudbina. Ne postoji nada. Postoji samo ono što se čini, i njegove posledice. Čovek je najpre uništio moć spoljnih sila, kao što je stekao znanje za sopstveno obuzdavanje. Samo shvatiti. Samo intelektom umesto celim bićem. Samo razumeti, ne ostvariti. Stvari, uvek stvari.
Mojsije je u pustinji hteo da postavi šator Gospodnji, i objavio je da svi donesu šta god mogu, I prikupljena je kadifa i svila, zlato i srebro, premnogo. Na kraju je Mojsije rekao nestrpljivo i srdito: dosta tih priloga. Konačno nešto što nije stvar. Kao žena koja radije daje svoje telo, da ne bi sebe morala dati. Najlakše je nešto novcem iskupiti, a sebe samog potpuno zadržati za sebe. Ljudi se skrivaju jedni od drugih, i svoj život krišom samo uživaju. Nikome ništa. Pronaći budžak i tu sam sve za sebe posisati. Jedino što bi moglo zaustaviti propadanje, jedino je, ali njegovo ostvarivanje traži žrtve, i treba ga se odreći. Samo se ne odreći. Niko nije voljan, i zato je iz sata u sat sve lošije. Svako povlači sa sobom sve ostale. Zastati? Niko neće. Baš on? I baš sada?
Čuo je kada ljudi razgovaraju o zbivanjima, jer ljudi i ne govore o drugome nego samo o zbivanjima. Ko je odveden. Ko je ubijen. Nestalo je krompira. Hleb je loš, ali preksutra ni takvog više neće biti. Već stižu; Koji? Kada? Zašto? Ovo zlo se ne može ni ostvariti, srpovodi se jedino zato da bi dobro bilo upropašćeno.
Možda je loše samo zato jer ne znam šta se zbiva. Naravno, perspektive, ako neko zna perspektive onda je odmah dobro. Napredak. Ali znamo šta se zbiva, veoma dobro znamo, jer znaju samo oni koji su u tome. Uvek preostane neka malena iskra da nije besmisleno. Ko zna? Nešto uvek sprečava da se sve ne odbaci. Možda je on kukavica i ne sme da izvuče sve posledice. Možda ne vidi jasno. Može se pretpostaviti da je sve to samo podsticaj?
Sve dok je neko jednostavno u pravu, radije je tih, skroman i ćutljiv. Čim počne da laže, fenomenalno je blagoglagoljiv, reči mu bujaju, a smicalicama i bogatom krasnorečivošću opravdava sebe. Odjednom postaje domišljat i nadahnut, s bogatstvom dokaza i s ubedljivom silinom. Ono što jeste pouzdano ne može se znati, jedino ko je to što ja jesam. Ako je ovo mračno doba sudbina i ako je ona neopoziva, jedino što mogu učiniti je da sačuvam čistotu svoga života. To je izvesno kao smrt. Ako ima izlaza, jedino je u tome što se sopstvenom čistotom priziva čistota sveta. To je još izvesnije.
Čovek je izgubio osećaj prema važnosti. Kakva žrtva za goli život! Koliko prljavština za cigli zalogaj. Koliko izdaja. Kraj? I onako je svejedno. Vele da je život od svega jači i da ide dalje. Jeste, ali kako! Vernost prema zemlji ima smisla samo dotle dok ona ne bude osveta nad onim što je više od života. Kada neko spozna šta je više od života, neće propasti ono nadživotno, nego život. Zbog toga je svaki kompromis nerazuman. Gnusna je svaka žrtva koju čovek čini za puki život. Nikome ne priznajem kompetentnost u pitanjima života, sem Spasitelja. Ni od poniženja, ni od zapostavljanja, ni od prezrenja ili podsmevanja, ni od gladi, ni od gubitka slobode, niti od dronjaka ili vaški ne patim toliko koliko od sopstvenih laži.
Ali ovo ja koje jesam, nisam ja sam, nego osobeno biće koje živi u opuštenoj nezavisnosti, neko ko je prirodan, a nema neprirodnijeg od njega. Nikada ga neću prihvatiti, a ni za trenutak ne smem da ga se odreknem. U kobnom sam očaju nad njegovom nepopravljivošću, a nužna je i neprekidna kontrola, inače će postati karijerista ili će zavideti diktatorima. Kako je to čudno što ovo ja ne može bez mene, ogledalo sam mu i on je ogledalo meni. Vidimo se jedan u drugome, nepogrešivo i neodvojivo, i moram da ga prihvatim, iako bih voleo da ga se oslobodim, nosim ga sa sobom preko granica i naročito sam mu privržen, iako ga ne volim. Ne smem da ga izdam. Jevanđelje to kaže, i ako čovek pomisli na to, ne ume da čini ništa drugo nego da pred nevidljivim jedino živim padne ničice i nariče.
Nije važno šta je ono što će biti, nego šta je ono što jeste.
Kroz ovo ovde svako mora proći da bi onamo stigao. Gde? Svaka duša mora kušati meso, veli apostol. Jedino je važno da čovek bez izneveravanja sveta baci jedan jedini pogled na obećanu zemlju bar s njenih granica. Protiv onoga što jeste on ne protestuje. Ne požuruje kraj propadanja, ali ga i ne zadržava. Nisu važne godine, nego težina tame koja pritiska čoveka. Tu pak ne može biti olakšanja I ne sme ga biti, to pripada propadanju. Ni glupa blagonaklonost, niti smak sveta, ali najmanje pametan biti. Svakome treba dati što je njegovo, ali đavolu ništa.
Nema smisla poveravati nekome važne stvari ako on ne odgovara preduslovima. Nije nužna pouka; ni obrazovanje, ni škola, niti knjige. Ogromnu snagu sam izgubio da bih prikupio ovu zastrašujuću informisanost u nebitnosti.
Nije znao šta je glupa i zastarela stara nauka, koja je dosadna kao Zolini romani, što je novija, ona je drskija, ponizno služi zastrašujućem snu i teroru, ali već i od nje postoji novija, samo nauka, bez obzira na sve ostalo, i njoj smo predati zajedno sa našim jadnim životom. Stvari. Nije znao šta je umetnost, bilo stara, bilo nova, s njenom rafinovanom razbludnošću. Ni religija koja i ne zna ništa drugo do da kukumavči. Niti misao koja se misli zato što je bolesna. Opet stvari. Kakav je ovo svet?
Um je tajna. Kuda vodi? Nikoga ne poznaje koji ne bi ništa drugo radio već samo vodio računa o onome što nije njegovo. Cipele, odelo, zar su moji? Pogleda kartonsku kutiju u kojoj su košulja, čarape, maramica, sapun. Moji? Ne treba. Sem sebe, nikoga i nema ništa. Ipak je najbolje ako čeka.
Praznih ruku, ništa mu nije neophodno. Čeka. Stvar mu ne treba. Očekivanje kada još nema ni stvari, ali još nema ni ono na šta čeka. Čak ni svojim gresima nije privržen, ni to njemu ne pripada. Pali su mu na glavu kao i ovi lažni roditelji ovde, ova krčma, štala, rad i sapun. Naravno, sve dok čovek ovde ne vidi da je sagrešenje pojam bivstva koji sve drugo određuje, ništa ne razume, ništa, čak ni muve. Ne ume da postavi sebe u podnošljiv odnos prema svetu, jer ona težina koja pritiska svet nije gravitacija, nego greh čovekov, i da bi dosegao čistotu, sve mora da odbaci, sve, čak i život, čak i blaženstvo. Ne preostaje drugo do napor za ostvarenje nebeskog carstva.
To je ta čudna zabuna pomagati drugima a i meni samom je potrebna pomoć, govoriti o čistoti, a I sam sam nečist. Sramota. Ni reč ne prozboriti, samo čekati. Veličanstvenost Boga je u tome što on nije stvar, nikako nije stvar i nije uhvatljiv i nije vidljiv, nije predvidljiv i nije dostižan i nije prinudan i nije mahinalan i nije obmanljiv i nije zastranljiv, i onaj ko ostane u stvarima nikada do njega neće dospeti, i taj ga nikada ni naslutiti neće. Suština stvari je da su one prazne. Vladavina stvari.
Pokoravanje ničemu. Tamnica načinjena ovde naziva se svetom. Užasava se misli da dospe u ovaj svet kao dobar čovek, naročito kao svetac. To je još teže nego biti bogat. To je stupidna i razvratna religija. Čovek i ne ume ništa drugo do da se sakrije, i da samog sebe halapljivo proguta. Štreberstvom postići nebesku sreću. Biti dobar. Fuj. I raj je tamnica, tamnica srećnih, sa svim unutrašnjim i spoljnim konforom, sa stalnim uslugama blaženstva, a uz to i sa čistom savešću. Kolosalan logor gde se serviraju stvari. Čovek gori u ništavilu. Pokoriti se stvarima, zatim se pozivati na porodicu i na decu, i
da se ipak mora živeti, nitkovluke činiti s prljavom vernošću za domovinu i čovečanstvo. Čudno.
Zašto se stvarnost naziva misterijom i zašto se čovek, koji je saznao stvarnost, naziva mistikom? Niko te neće moći iskupiti sve dok sam ne budeš čist – i onda?
Bela Hamvaš
