Nikada nikoga ne volimo. Volimo samo sopstvenu zamisao o njemu. Ono što volimo jeste naša ideja – u suštini, mi volimo sami sebe. Ovo važi za svaki vid ljubavi. U seksualnoj ljubavi tražimo zadovoljstvo koje nam pruža tuđe telo. U ljubavi koja nije seksualna, tražimo lično zadovoljstvo posredstvom naše zamisli. Čovek koji masturbira je možda gnusan, ali, u suštini, on je savršen logički izraz ljubavnika. On je jedini koji se ne pretvara i ne zavarava.
Odnosi između dve duše, uspostavljeni preko tako nestalnih i raznovrsnih stvari kao što su zajedničke reči i oblici ponašanja, varljivo su složeni. Čak i u samom činu upoznavanja, mi se ne poznajemo. Dvoje jedno drugom kažu „volim te” ili to uzajamno misle i osećaju, ali svako od njih izražava drugačiju zamisao, drugačiji život, možda drugačiju boju ili ukus, u apstraktnom zbiru utisaka koje obuhvata delatnost ljudske duše. Danas sam tako lucidan da kao da me nema. Moje su misli jasne poput kostura, bez telesnih rita iluzije izražavanja.
I ove misli, koje osmišljam i napuštam, nisu se rodile ni iz čega, ili barem ni iz čega što se nalazi u prvim redovima moje svesti. Možda su potekle iz razočaranja uličnog trgovca u svoju devojku, možda iz neke rečenice koju sam pročitao u nekoj od onih romantičnih priča koje naše novine preuzimaju od stranih, možda iz neke nejasne mučnine koju nosim u sebi i nisam uspeo fizički da je odagnam… Stručnjak za Vergilija nije u pravu. Ono od čega se svi prevashodno umaramo, jeste razumevanje. Živeti znači ne razmišljati.
Knjiga nespokoja, Fernando Pesoa
