Drugi dio intervjua objavljenog u časopisu London Magazine, dec.1974. – jan.1975.
Rrazgovarao Robert Venerstajn
Zašto vam se Njujork gadi?
BUK: Jednostavno ga ne volim. Nikada neću zavoleti Njujork, i ne osećam nikakvu potrebu da odem tamo. Pretpostavljam da je Njujork bio početak američke civilizacije. On predstavlja to što i jesmo. Ne volim to što predstavljamo, a ne volim ni šta Njujorčani predstavljaju.
Stigao sam tamo sa sedam dolara u džepu. Nisam imao posao. Hodao sam od autobuske stanice do Tajms Skvera. Bio je kraj radnog vremena. Ljudi su odjednom počeli da se deru i izlaze iz tih rupa u zemlji, iz podzemne. Bezobzirno u me gurali. Ti ljudi su bili brutalniji nego bilo gde. Nikada tako nešto nisam video. Vazduh je bio pun vlage i bilo je mračno. Zgrade su bile jebeno visoke. Kada imaš samo sedam dolara u džepu i pogledaš u te zgradurine.
Naravno, namerno sam otišao u Njujork bez para. U svaki grad odem bez para, da bih upoznao samo dno grada. Ako uđeš u grad odozgo – znaš već, fensi hotel, skupa večera, dobra pića, novac u džepu – onda ništa i ne vidiš od grada. Istina, onemogućio sam sebi da isprobam to drugo. Imao sam pogled sa dna, i to mi se nije dopadalo, ali mi je bilo interesantnije da znam šta se dešava na dnu. Mislio sam da je to pravo mesto: saznao sam da nije. Ranije sam mislio da su pravi ljudi (oni s kojima možeš da se skapiraš za deste minuta) na dnu, a ne na vrhu. Ali pravi ljudi nisu ni na vrhu, ni u sredini, ni na dnu. Ne postoji lokacija. Oni su veoma retki; njih ima jako malo.
A San Francisko?
BUK: On je dosta reklamiran. Znaš već, u filmovima, u literaturi, i bog zna gde nije. Otišao sam tamo i promuvao se naokolo, ali ni sa čim nisam uspeo da se saživim. Slika koju sam već imao kao predrasudu bila je prejaka; logično je bilo da se razočaram. Kada sam otišao u Frisko, znao sam da ću morati da nađem posao. Znao sam da će neko da me zaposli i plati mi neku siću. Da ću morati da radim kao crnac i budem zahvalan što uopšte imam posao. Ali to je u svakom gradu tako.
Mnogi gradovi su slični: imaš ljude, poslovne delove, javne kuće, policiju koja maltretira, i masu loših pesnika. Možda je klima drugačija i ljudi imaju drugačiji akcenat, ali to je otprilike to. A Los Anđeles, kao što sam već rekao, ima tu geografsku i duhovnu razliku koja mi prija, zato što sam ovde proveo ceo život. Drugar sam sa Los Anđelesom, ako tako može da se kaže.
I žene se veoma razlikuju od grada do grada. Ako imaš sreće, dobro ćeš proći. Moraš da imaš sreće sa ženama, jer se s njima uglavnom slučajno upoznaš. Ako skreneš desno iza ovog ugla, srešćeš tu ženu; ako skreneš levo, srešćeš onu ženu. Ljubav ima formu slučajnosti. Populacija se meša, i dvoje ljudi se nekako sretnu. Možeš da kažeš da voliš neku ženu, ali postoji žena koju nikada nećeš sresti, i koju možeš da voliš neuporedivo više. Zato sam rekao da čovek mora da ima sreće. Ako sretneš neku koja je blizu tvog vrha, onda imaš sreće. Ali ako skreneš levo umesto desno, ili ne tragaš dovoljno, onda se desi da jebeno nemaš sreće.
Da li ste dosta pisali dok ste putovali?
BUK: Pisao sam u Njujorku. Pisao sam i u Filadelfiji, Sent Luisu i Nju Orleansu, ali kada sam bio mlađi. Imao sam dosta sreće u Sent Luisu. Bio sam tamo kad su mi prvi put objavili priču u časopisu Priča – koji je u to vreme bio veoma jak. Oni su otkrili Sarojana i objavljivali najbolje pisce tog vremena…Pisac mora da ima dobar grad u kome će da piše, baš kao i određeno mesto gde će da piše. Ovaj stan nije dobar za mene, ali morao sam da se uselim, jer mi je više dojadilo da tražim. Ovo mesto nije dovoljno korišćeno. Susedi ne podnose nikakvu buku. To je baš nezgodno, ali ja ionako dosta vremena provodim napolju. Obično sam u Lindinoj velikoj kući. Tamo pišem i izležavam se. Ovaj stan mi služi kad se posvađamo. Onda pobegnem ovamo. Prvo sam plaćao kiriju tamo, ali smo onda raskinuli. Sada još uvek živim tamo, ali više ne plaćam kiriju.Znači da je to bio dobar potez.
Kako se desilo da ste završili kao klošar?
BUK: Jednostavno se desilo. Verovatno zato što sam pijančio i što mi se gadio redovan posao. Nisam mogao da radim za nekog od devet do pet. Pa sam se držao boce i pijančio i pokušavao da preživim bez rada. Uvek sam se iskreno gadio rada. Gladovanje i klošarenje su mi uvek delovali mnogo bolje.
Bio je jedan bar u kome sam visio u Filadelfiji. Uvek sam sedeo na istom mestu – sada sam zaboravio tačno gde, mislim da je to bila stolica na kraju šanka – to mesto je bilo rezervisano za mene. Dolazio sam kad se bar otvori i odlazio kad se zatvori. Bio sam inventar. Činio sam sitne usluge gostima za sendvič, grebao se tu i tamo za piće. Ništa posebno, ali bar nije bilo od devet do pet, bilo je od pet ujutru do dva noću. Pretpostavljam da je bilo svetlih trenutaka, ali sam bio prilično odsutan. Kao da sam bio u nekom snu.
Nastaviće se
