Nit koju je Arijadnina ruka stavila u Tezejevu (u drugoj ruci mu je bio mač) da bi se ovaj uputio u lavirint i otkrio središte, čoveka sa glavom bika ili, kako hoće Dante, bika sa ljudskom glavom, zadao mu smrt i da bi, posle izvršenog podviga, razatkao kamene mreže i vratio se njoj, svojoj ljubavi.
Stvari su se tako zbile. Tezej nije mogao znati da na drugom kraju lavirinta postoji drugi lavirint, lavirint vremena, i da je na jednom drugom označenom mestu Medeja. Nit se izgubila; izgubio se i lavirint. Sada ne znamo da li nas okružuje lavirint, tajnoviti kozmos, ili pak slučajni haos. Naša lepa obaveza je da zamišljamo da postoje lavirint i nit. Nikada nećemo naći nit; možda je nalazimo i gubimo u činu vere, u nekoj melodiji, snu, rečima koje nazivamo filozofijom ili nepomućenoj i jednostavnoj sreći.
Knosos, 1984. god.
Horhe Luis Borhes
