Kada mi je stigla vest da sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, zapitao sam se o vezi između mojih pesama i književnosti. Hteo sam da razmislim o tome i otkrijem tu vezu. Pokušaću da vam prenesem svoja razmišljanja o tome. Ona verovatno neće biti sasvim jasna, ali nadam se da će ipak biti vredna vaše pažnje.
Ako se vratim na svoje početke, tu je Buddy Holly. Poginuo je kada je meni bilo 18 godina, a njemu 22. Od kada sam ga prvi put čuo osetio sam srodstvo sa njim. Kao da mi je bio stariji brat. Činilo mi se i da ličim na njega. Buddy je svirao muziku koju sam voleo – na kojoj sam odrastao: kantri, rokenrol i ritam i bluz. Tri zasebne muzičke vrste koje je on prepleo i pretopio u jedan žanr. Jedan brend. Buddy je pisao pesme koje su imale divne melodije i maštovite stihove. Sjajno je pevao, imao je više glasova. Bio je arhetipski. Sve što ja nisam bio, a što sam želeo da budem. Video sam ga samo jednom i to nekoliko dana pre nego što je otišao. Putovao sam preko 150 kilometara da bih ga video kako svira i nisam se razočarao.
Bio je moćan, njegova energija je bila zarazna, a njegovo prisustvo upečatljivo. Stajao sam na dva metra od njega. Bio sam opčinjen. Gledao sam njegovo lice, ruke, način na koji je nogom udarao takt, velike crne naočare, oči iza naočara, kako je držao gitaru, kako je stajao, njegovo besprekorno odelo. Sve u vezi s njim. Izgledao je starije od 22 godine. Bilo je nečeg večnog u njegovoj pojavi i ispunio me je samopouzdanjem. A onda se, kao grom iz vedra neba, dogodilo nešto veoma čudno. Pogledao me je pravo u oči i nešto mi preneo. Nisam znao šta. Naježio sam se.
Mislim da se njegov avion srušio dan-dva posle toga. I neko koga nikad ranije nisam video dao mi je Leadbellyjeva „Polja pamuka“. Ta ploča mi je odmah, na licu mesta promenila život. Prenela me je u svet koji nisam poznavao. Kao eksplozija. Kao da sam hodao kroz mrak, a onda je neko odjednom upalio svetlo. Kao da je neko spustio ruke na mene. Tu ploču sam sigurno odslušao sto puta.
Nikada pre nisam video tu etiketu, a unutra je bila brošura sa oglasima za druge umetnike te kuće: Sonny Terry i Brownie McGhee, New York Lost City Ramblers, Jean Ritchie, string bendovi. Nikad nisam čuo ni za koga od njih. Ali pošto su se našli na istoj etiketi s Leadbellyjem znao sam da moraju biti dobri i hteo sam da ih čujem. Hteo sam da znam sve o tome i da sviram tu vrstu muzike. Još mi je bila draga muzika uz koju sam odrastao, ali sada sam je zaboravio. Nisam mislio o njoj. Kao da sam je odavno ostavio iza sebe.
Još sam živeo sa svojima, ali sam jedva čekao da odem. Hteo sam da naučim tu muziku i da se družim s ljudima koji je sviraju. Najzad sam otišao i naučio da sviram te pesme. Bile su drugačije od pesama na radiju. Bile su življe i istinitije su govorile o životu. Pevač radijskih pesama može dobiti hit zahvaljujući slučajnom sticaju okolnosti, bacanju kocke ili deljenju karata, ali to nije bilo važno u svetu folka. Sve je bilo hit. Morao si da budeš vešt i sposoban da odsviraš melodiju. Neke od tih pesama su bile lake, druge nisu. Imao sam prirodno osećanje za stare balade i kantri bluz, ali sve drugo sam morao da učim od nule. Svirao sam za malu publiku, ponekad ne više od četvoro-petoro ljudi u sobi ili na uglu ulice. Imao sam široki repertoar i znao kada šta treba da sviram. Neke pesme su bile nežne, neke sam pevao iz sveg glasa da bi me čuli.
Slušajući sve te rane umetnike folka i pevajući te pesme, pokupiš govorni jezik. Usvojiš ga. Pevaš ga u regtajm bluzu, pesmama o radu, pomorskim pesmama Džordžije, apalačkim baladama i kaubojskim pesmama. Čuješ sve finije i složenije.
Znate o čemu se tu radi? O potezanju revolvera i njegovom vraćanju u korice. O probijanju kroz saobraćaj, o govoru u tami. Znate da je Stagger Lee bio loš čovek i da je Frankie bila dobra devojka. Znate da je Vašington buržujski grad, čuli ste duboki glas Jovana Otkrovitelja i vidite kako Titanik nestaje u dubini. Divlji irski skitnica i doseljenčki dečak su vam drugari. Čuli ste prigušene bubnjeve i tihe frule. Videli ste kako pohotni Lord Donald zariva nož u svoju ženu i mnogi vaši prijatelji su bili umotani u beli pokrov.
Usvojio sam jezik ulice. Naučio sam tu retoriku. Ništa mi nije promaklo – sredstva, tehnike, tajne, misterije – i upoznao sam sve zabačene puteve kojima je taj jezik putovao. Mogao sam sve to da povežem i da se krećem niz struju vremena. Kada sam počeo da pišem sopstvene pesme, svakodnevni jezik je bio jedini kojim sam raspolagao i koji sam koristio.
Ali imao sam i nešto drugo. Imao sam učitelje i senzibilitet i prosvećen pogled na svet. Imao sam ga već neko vreme. Sve sam to naučio u gimnaziji. Don Kihot, Ajvanho, Robinzon Kruso, Guliverova putovanja, Priča o dva grada i ostalo – tipična gimnazijska lektira koja ti pruži pogled na svet, razumevanje ljudske prirode i standard pomoću koga meriš stvari. Sve sam to poneo sa sobom kada sam počeo da pišem tekstove pesama. Teme tih knjiga probile su se u mnoge moje pesme, svesno ili nenamerno. Hteo sam da pišem pesme kakve niko nikada nije čuo, a te teme su bile temelj.
Neke knjige su me pratile otkad sam ih pročitao u gimnaziji. Govoriću vam o tri takve knjige: o Mobiju Diku, Na zapadu ništa novo i Odiseji.
***
Mobi Dik je čudesna knjiga, puna dramatičnih zbivanja i dijaloga. Zaplet je jednostavan. Glavni junak je tajanstveni kapetan Ahab – kapetan broda po imenu Pekvod – egomanijak s drvenom nogom. On prati svoj usud otelovljen u belom kitu Mobiju Diku, koji mu je uzeo nogu. Prati ga sve vreme po Atlantiku, oko Roga Afrike do Indijskog okeana. Prati ga na obe strane zemlje. To je apstraktan cilj, bez ičeg konkretnog ili određenog. On Mobija naziva carem, vidi ga kao oličenje zla. Ahab ima ženu i dete u Nantaketu i povremeno misli o njima. Slutite šta će se dogoditi.
Brodsku posadu čine ljudi različitih rasa. Onom ko spazi kita obećan je zlatnik kao nagrada. Mnogo zodijačkih simbola, verskih alegorija, stereotipa. Ahab na svom putu susreće druge kitolovce i pita kapetane za pojedinosti o Mobiju. Da li su ga videli? Na jednom od tih brodova je ludi prorok Gabrijel koji proriče Ahabovu sudbinu. On kaže da svako uznemiravanje tog kita vodi u propast. Kaže to kapetanu Ahabu. Drugi kapetan – Bumer – izgubio je ruku u susretu s Mobijem, ali se s tim pomirio i srećan je što je živ. Ahabova žeđ za osvetom ne vodi ničemu.
Ova knjiga govori o tome kako ljudi različito reaguju na isto iskustvo. U njoj ima mnogo starozavetnih alegorija: Gavrilo, Rahela, Jerovoam, Vildad, Ilija, kao i paganskih imena: Taštego, Flesk, Dagu, Flis, Starbak, Stab, Marta’s vinjard. Pagani se klanjaju idolima. Neki obožavaju voštane figurice, neki drvene kipove. Neki vatru. Pekvod je ime jednog indijanskog plemena.
Mobi Dik je priča o plovidbi morem. Jedan od mornara, pripovedač, kaže, „Zovite me Išmail“. Neko ga pita odakle je i on odgovara, „Nema tog mesta ni na jednoj mapi. Stvarnih mesta na njoj nikada nema“. Stab ničem ne pridaje važnost, kaže da je sve unapred određeno. Išmail je ceo život proveo na brodovima. Kaže da su brodovi njegov Harvard i Jejl. Drži se na odstojanju od ljudi.
Tajfun pogađa Pekvod. Kapetan Ahab misli da je to dobro znamenje. Tek što je oluja prošla, jedan član posade je pao s brodske katarke, udavio se i tako najavio ono što će se dogoditi. Kvekerski sveštenik, koji je zapravo krvožedni biznismen, kaže Flasku: „Neke ljude nesreća približi Bogu, druge učini ogorčenima“.1
Sve je tu umešano. Svi mitovi: judeo-hrišćanska Biblija, hinduski mitovi, britanske legende, Sveti Đorđe, Persej, Harakle – svi su oni lovci na kitove. Grčka mitologija, krvavi posao sečenja kita. Mnogo je činjenica u toj knjizi, geografskog znanja, kitovog ulja – dobrog za krunisanje kraljevskih glava – plemenitih porodica u industriji koja počiva na kitovima. Kitovo ulje se koristi za pomazanje kraljeva. Istorija kitova, frenologija, klasična filozofija, pseudonaučne teorije – opravdanje za diskriminaciju – sve je ubačeno a teško da je išta od toga racionalno. Obrazovani, neobrazovani, ganjanje iluzije, smrti, veliki kit, beo kao polarni medved, kao beli čovek, car, osvetnik, otelovljenje zla. Poremećeni kapetan je, u stvari, izgubio nogu kad je pokušao da napadne Mobija nožem.
Vidimo samo površinu stvari. Ono što leži ispod nje možemo da protumačimo kako god nam odgovara. Mornari šetaju po palubi slušajući sirene, a morski psi i lešinari prate brod čitajući lobanje i lica kao što mi čitamo knjigu. Evo lica. Staviću ga ispred vas. Pročitajte ga ako možete. Taštego kaže da je umro i ponovo se rodio. Njegovi dodatni dani su bonus. Ali nije ga spasao Hrist; kaže da ga je spasao drugar, i to nehrišćanin. Parodira uskrsnuće.
Kad Starbak kaže Ahabu da ostavi prošlost na miru i krene dalje, kapetan mu ljutito odvraća: „Ne bogohuli, čoveče, udario bih Sunce kada bi me uvredilo“. I Ahab je elokventan pesnik. On kaže: „Ka mom utvrđenom cilju vode gvozdene šine i po njima juri moja duša“. Ili: „Sve vidljive stvari su maske od kartona“. Vrhunski pesnički izrazi koji se mogu citirati.
Na kraju Ahab nalazi Mobija i bacaju se harpuni. Spuštaju se čamci. Ahabov harpun je osveštan krvlju. Mobi napada Ahabov čamac i uništava ga. Sledećeg dana je Mobi ponovo na vidiku. Ponovo se spuštaju čamci. Mobi ponovo napada Ahabov čamac. Trećeg dana se to ponavlja. Još religijskih alegorija. On je ustao. Mobi još jednom napada, udara Pekvod i potapa ga. Ahab se upliće u užad od harpuna i ona ga povlače s čamca u vodeni grob.
Išmail je preživeo. On plovi po moru na mrtvačkom kovčegu. I to je to, cela priča. Ta tema i sve što ona povlači uvukli su se u više mojih pesama.
***
Kao i roman Na zapadu ništa novo. To je zapravo horor priča. Od te knjige gubiš detinjstvo, veru da svet i briga za pojedinca imaju smisla. Zaglibljen si u noćnoj mori. Usisan u tajanstveni vrtlog smrti i bola. Braniš goli život. Zbrisan si s lica zemlje. Nekad si bio nevini mladić i sanjao da postaneš koncertni pijanista. Voleo si život i svet, a sad ga razbijaš u paramparčad.
Dan za danom ujedaju te stršljeni i crvi ti ližu krv. Ti si životinja saterana u ćošak. Nigde se ne uklapaš. Pada jednolična kiša. Stalni napadi, otrovni gas, nervni gas, morfijum, zapaljeni potoci benzina, stalna potraga za hranom, grip, tifus, dizenterija. Život se slama svuda oko tebe; zvižde granate. Donje područje pakla. Blato, bodljikava žica, rovovi puni pacova, đubreta i izmeta. Neko viče: „Hej, ti tamo! Ustani i bori se“.
Ko zna koliko će trajati taj haos? Ratu nema kraja. Pogođen si i noga ti suviše krvari. Juče si ubio čoveka i razgovarao s njegovim lešom. Rekao si mu da ćeš se, dok god živiš, brinuti o njegovoj porodici. Ko od ovoga ima koristi? Vođe i generali stiču slavu, a mnogi drugi finansijski profitiraju. Ali ti obavljaš prljavi posao. Jedan od tvojih drugova kaže: „Stani malo, šta radiš?“, a ti odgovaraš: „Ništa ne brini, odmah se vraćam“. Onda odeš u šumu smrti ne bi li našao komad kobasice. Nije ti jasno kako ijedan civil ima bilo kakvu svrhu u životu. Ne razumeš njihove brige, želje.
Još štektanja mitraljeza, još delova tela koji vise sa žice, još komada oružja i nogu i lobanja na čije zube sleću leptiri, još strašnih rana, gnoja koji kulja iz svake pore, plućnih rana, rana prevelikih za jedno telo, naduvenih leševa i mrtvih tela od kojih dopire grgoljanje. Smrt je svuda. Ništa drugo nije moguće. Neko će te ubiti i na tvom mrtvom telu vežbati gađanje. I čizme. Tvoja dragocena svojina. Uskoro će biti na nekim drugim nogama.
Francuzi se približavaju kroz drveće. Nemilosrdna kopilad. Municija ti je na izmaku. „Nije fer što nam dolazi tako brzo“, kažeš. Jedan od tvojih saboraca leži u prašini i želiš da ga odvedeš do poljske bolnice. Neko ti kaže: „Pusti ga“, a ti pitaš: „Zašto?“ „Okreni ga pa ćeš videti.“
Čekaš vesti. Ne razumeš zašto rat još nije završen. Vojsci su tako potrebni novi ljudi da regrutuje vrlo mlade momke koji su beskorisni kao vojnici, ali ih ipak regrutuje. Muka i poniženje su ti slomili srce. Izdali su te tvoji roditelji, učitelji, sveštenici, pa čak i vlada.
Izdao te je i general koji sporo puši cigaru – pretvorio te je u razbojnika i ubicu. Da možeš, upucao bi ga u lice. I zapovednika. Fantaziraš: da imaš novca, platio bi nekom da mu oduzme život na bilo koji način. A ako i taj okonča, nek novac ide njegovim naslednicima. I pukovnik sa svojim kavijarom i kafom – on je sledeći na redu. Sve vreme provodi u oficirskom bordelu. I njega bi voleo da vidiš mrtvog. Još Tomija i Džonija i njihovih poskočica. Ubiješ dvadeset, dođe drugih dvadeset. Nozdrve su ti pune smrada.
Prezireš stariju generaciju koja te je poslala u ovu ludnicu, u ovu sobu za mučenje. Svuda oko tebe umiru tvoji drugari. Umiru od stomačnih rana, dvostrukih amputcija, raznesenih kukova, a ti misliš: „Imam samo dvadeset godina, a sposoban sam da ubijem bilo koga, čak i rođenog oca ako krene na mene.“
Juče si pokušao da spaseš ranjenog psa kurira, ali neko je viknuo: „Ne budi lud!“ Jedan Francuz krklja kod tvojih stopala. Udaraš ga bajonetom u stomak, ali on je još živ. Znaš da bi trebalo da ga dovršiš, ali ne možeš. Raspet si na gvozdenom krstu i rimski vojnik ti stavlja na usne sunđer sa sirćetom.
Prolaze meseci. Odlaziš kući na odsustvo. Ne možeš da razgovaraš sa ocem. On je rekao: „Ako se ne prijaviš, kukavica si“. A majka sad, dok izlaziš na vrata, kaže: „Čuvaj se tih francuskih devojaka“. Još ludila. Borite se nedelju ili mesec dana i napredujete deset metara. A idućeg meseca natrag.
Sva kultura od pre hiljadu godina, sva ta filozofija, mudrost – Platon, Aristotel, Sokrat – šta se s njom dogodilo? Morala je ovo da spreči. Misli ti se okreću ka kući. Opet si đačić koji ide između visokih jablanova. Prijatno sećanje. Još bombi pada na tebe iz dirižabla. Sad idete svi zajedno. Ne smeš nikog ni da pogledaš jer se plašiš da bi se moglo dogoditi nešto nepredvidivo. Zajednički grob. Nema drugih mogućnosti.
Onda primetiš trešnju u cvetu i vidiš da priroda ne mari za sve to. Jablanovi, crveni leptiri, krhka lepota cveća, sunce – vidiš da je priroda ravnodušna prema svemu. Prema nasilju i patnji čovečanstva. Priroda to čak i ne primećuje.
Tako si sam. Onda te deo šrapnela pogodi u glavu i mrtav si. Izbačen si, precrtan. Likvidiran. Spustio sam tu knjigu i zatvorio je. Nikad više nisam poželeo da pročitam nijedan ratni roman.
Charlie Poole iz Severne Karoline imao je pesmu o svemu tome. Zove se „Ne govoriš meni“ i reči idu ovako:
Dok sam šetao jednog dana, spazih oglas na prozoru.
Dođi u vojsku, vidi sveta, pisalo je na njemu.
Videćeš čudesna mesta u vrlo veselom društvu.
Srešćeš zanimljive ljude i naučiti da ih ubijaš.
Ne, ti ne govoriš meni, ne govoriš meni.
Možda sam lud i tako to, ali nisam budala.
Ti ne govoriš meni, ne govoriš meni.
Meni ubijanje ljudi ne zvuči zabavno.
Ne govoriš meni.
***
Odiseja je velika knjiga čije su teme našle mesta u mnogim baladama: „Homeward Bound“, „Green, Green Grass of Home“, „Home on the Range“, kao i u mojim pesmama.
Odiseja je čudna, avanturistička priča o odraslom čoveku koji pokušava da se vrati kući posle završetka rata u kom se borio. Njegovo dugo putovanje kući puno je zamki i opasnosti. On je osuđen da luta. On uvek uspeva da isplovi pošto je za dlaku izbegao opasnost. Ogromne stene preprečuju se njegovom brodu. On uspeva da naljuti ljude koje ne treba ljutiti. Neki članovi posade prave probleme. Izdaja. Njegovi ljudi su pretvoreni u svinje, a zatim u mlađe, zgodnije muškarce. On uvek pokušava nekog da spase. On je putnik, ali se često zaustavlja.
Njegov brod se nasukao na pusto ostrvo. Nalazi puste pećine u kojima se krije. Sreće divove koji mu kažu: „Tebe ćemo poslednjeg pojesti“. Uspeva da pobegne. Pokušava da se vrati kući, ali ga vetrovi okreću i bacaju na drugu stranu. Hiroviti, ledeni, neprijateljski vetrovi. Pređe dug put i onda bude oduvan natrag.
Uvek dobija upozorenje šta će se dogoditi. Uprkos opomeni, dodiruje stvari koje se ne smeju dodirivati. Postoje dva puta i oba su loša, oba opasna. Na jednom se može udaviti, a na drugom umreti od gladi. Zavlači se u uske rukavce u kojima ga gutaju zapenjeni virovi. Susreće šestoglavo čudovište oštrih kljova. Tuku ga gromovi. Skače na grane iznad sebe kako bi se spasao od pomahnitale reke. Boginje i bogovi ga štite, ali neki drugi žele da ga ubiju. On menja identitete. Iscrpljen je. Pada u san i budi ga zvuk smeha. Priča svoju priču nepoznatima. Već 20 godina je daleko od kuće. Nešto ga je negde povuklo i tu ostavilo. U vino su mu sipana opojna sredstva. Bilo je to teško putovanje.
Mnoge od tih stvari su se dogodile i vama, na ovaj ili onaj način. I vama su u vino sipali opojno sredstvo. I vi ste delili krevet s pogrešnom osobom. I vas su čarobni, slatki glasovi zaneli čudnim melodijama. I vama se dogodilo da pređete dugačak put i onda budete vraćeni natrag, kao i da za dlaku izbegnete opasnost. I da naljutite ljude koje ne treba ljutiti. I vi ste lutali ovom zemljom uzduž i popreko. I vi ste doživeli rđav vetar, onaj koji vam ne može doneti ništa dobro. Ali to nije sve.
Kad se najzad vratio kući, ni tamo nije bilo bolje. Nečasni ljudi su se tu nastanili i zloupotrebljavaju gostoljubivost njegove žene. Tih ljudi je mnogo. Mada je on veći od njih i najbolji u svemu – najbolji drvodelja, lovac, poznavalac životinja, moreplovac – neće ga spasti hrabrost, već lukavstvo.
Svi ti neželjeni gosti moraće da plate za to što su obesvetili njegov dom. On se prerušava u prljavog prosjaka i jedan bedni sluga, ohol i glup, šutira ga niz stepenice. On uspeva da obuzda gnev. Krenuće jedan na stotinu, ali svi oni će pasti, čak i najjači. On je niko. A kad se sve završilo, pošto je konačno stigao kući, sedeo je sa svojom ženom i pričao joj priče.
***
Šta sve to znači? Na mene i druge kantautore uticale su te teme. One mogu da znače mnoge različite stvari. Važno je samo da pesma nesmetano ide dalje. Ne moram da znam šta pesma znači. Svašta sam upisao u svoje pesme. I nemam nameru da brinem o tome šta sve to znači. Kad je Melville stavio Stari zavet, biblijske reference, naučne teorije, protestantske doktrine i poznavanje mora, brodova i kitova u jednu priču, mislim da se ni on nije mnogo zamarao pitanjem šta sve to znači.
Kao ni John Donne, sveštenik-pesnik koji je živeo u Shakespeareovo vreme i napisao: „Sestos i Abidos njenih grudi. Gnezdo ne dvoje ljubavnika, već same ljubavi“. Ne znam šta to znači, ali dobro zvuči. A svi želimo da naša pesma dobro zvuči.
Kad Odisej u Odiseji posećuje slavnog ratnika Ahila u svetu mrtvih – Ahil je više voleo kratak život ispunjen čašću i slavom nego dug život ispunjen mirom i zadovoljstvom – ovaj mu kaže da je sve to bilo pogrešno. „Samo sam umro, to je sve“. Nema časti. Nema besmrtnosti. Kad bi mogao, vratio bi se da bude skromni rob nekog zakupca zemlje a ne ono što je sada – kralj u zemlji mrtvih. Kakve god bile životne nedaće, bolje su od boravka na tom mrtvom mestu.
I pesme su to. Naše pesme su živi u zemlji živih. Ali pesme se razlikuju od književnosti. One su stvorene za pevanje, ne za čitanje. Reči u Shakespeareovim komadima stvorene su da budu izgovarane na sceni. Kao što reči pesama treba pevati, ne čitati na papiru. Nadam se da će neki od vas imati priliku da slušaju te reči onako kako ih treba slušati: na koncertu ili na ploči ili na čemu god danas ljudi slušaju pesme. Opet se vraćam Homeru koji kaže: „Pevaj u meni, Muzo, i tako ispričaj priču.“
Nobel Prize, 05.06.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 24.06.2017.
