Pismo Vinsenta Van Goga bratu Teu
Arl 5. maj 1888.
Ako se ne oporaviš odmah ne mari. Grubi će ti tamo savetovati jaču hranu sa mesom. Ja ovde ne bih mogao da ga uzimam mnogo ovde to nije neophodno. Osećam da me napušta ono osećanje ošamućenosti, ne osećam više toliku potrebu za razonodom, manje me razdiru strasti, mogu smirenije da radim, mogao bih da budem sam, a da mi ne bude dosadno. Osećam se još malo starijim, ali ne i tužniji.
Ne bih ti poverovao ako bi mi u sledećem pismu napisao da ti nije više ništa, to je možda neka ozbiljnija promena i ne bi me iznenadilo ako bi se, tokom oporvka, osećao malo potišteno. Usred umetničkog života postoji i opstaje i uvek će se na trenutke vraćati, nostalgija za pravim idealnim životom koji je neostvarljiv.
I ponekad nedostaje želja da se ponovo sasvim posvetimo umetnosti i da se za nju obnovimo. Svesni smo da smo kao konj upregnut u fijaker i znamo da ćemo u isti fijaker opet biti upregnuti. I onda nemamo volje, radije bismo živeli na nekoj osunčanoj livadi, kraj reke, u društvu ostalih slobodnih konja, i draži nam je čin reprodukcije.
A možda, na kraju krajeva, ta bolest srca pomalo potiče od toga, ne bi me iznenadilo. Više se ne bunimo protiv stvari, a nismo se pomirili sa sudbinom, zbog toga smo bolesni, i to ne prolazi, i za to ne postoji određen lek.
Ne znam ko je nazvao to stanje: biti pogođen smrću i besmrtnošću. Fijaker koji vučemo mora da je koristan ljudima koje ne poznajemo. I eto, ako verujemo u novu umetnost, u umetnike budućnosti, naše predosećanje nas ne vara. Kada je dobri stari Koro rekao nekoliko dana uoči svoje smrti: “Video sam noćas u snu pejzaže sa sasvim ružičastim nebesima”, e, pa, nisu li stigla nebesa ružičasta i žuta i povrh toga, zelena, na pejzažima impresionista? Hoću da kažem da postoje stvari u budućnosti koje naslućujemo,a koje se zaista dogode.
A mi koji nismo, kako sam sklon da verujem, ni najmanje blizu smrti, bar smo u stanju da osetimo da je to veće od nas i duže od našeg života. Mi ne osećamo da umiremo, ali shvatimo kako smo zapravo mali I kako, da bismo bili samo karika u lancu umetnika, plaćamo veliku cenu zdravljem, mladošću, slobodom, u kojima ne uživamo nimalo više od onog konja koji vuče fijaker pun ljudi – onih koji će uživati u proleću.
Želim i tebi kao i sebi, jer će nam trebati. “Nada” Pivija de Šavana je toliko stvarna. Postoji u budućnosti jedna umetnost i ona mora biti tako lepa i tako mlada, da ako joj zaista sada žrtvujemo vlastitu mladost, samo smo na dobitku. Možda je isuviše glupo pisati o svemu tome, ali ja sam to tako osetio, činilo mi se da kao ja, i ti patiš gledajući kako ti mladost uludo prolazi, ali ako ponovo nikne i pojavi se u onome što stvaramo, ništa nije izgubljeno, a noć našeg rada je druga mladost. Leči se, dakle, malo ozbiljnije, jer će nam zdravlje biti potrebno. Pozdravljam tebe i Koninga.
Vinsent
