Nos [Tema: Gogolj]

Nos

I

U Petrogradu se 25. marta dogodilo se nešto vrlo neobično. Berberin Ivan Jakovljevič, sa stanom na Voznesenskom prospektu (prezime mu se izgubilo, nema ga čak ni na firmi na kojoj je naslikan gospodin nasapunjana lica i na kojoj piše: „I puštamo krv“), dakle, berberin Ivan Jakovljevič probudio se prilično rano i osetio je miris vrućeg hleba. Pridigavši se u krevetu, video je svoju suprugu, damu dostojnu poštovanja i veliku ljubiteljku kafe, kako izlači iz peći porumenele hlepčiće.

– Ja jutros, Praskovja Osipovna, neću piti kafu – reče Ivan Jakovljevič – umesto nje poješću malo vrućeg hleba s lukom.

To jest, Ivan Jakovljevič je bio željan i jednog i drugog, ali je dobro znao da ne može odjednom tražiti dve stvari, jer Paraskovija Osipovna nije podnosila takve prohteve. „Neka budala jede hleb, bolje za mene“, pomisli supruga, „ostaće mi njegovo sledovanje kafe.“ I ona mu baci na sto jedan hlepčić.

Ivan Jakovljevič iz pristojnosti navuče frak preko košulje, sede za sto, nasu soli, očisti dve glavice luka, uze nož i, uozbiljivši se, poče da seče hleb. Presekavši ga na pola, pogleda u sredinu i, na svoje veliko čuđenje, ugleda nešto belo. On pažljivo pročačka nožem i opipa prstom. „Tvrdo je!“ reče za sebe, „šta bi to moglo biti?“

Ivan Jakovljevič zavuče prste u hleb i izvuče nos!… On odmače ruke, protrlja oči i uštinu se: nos, stvarno nos! I to, izgleda, neki poznat nos. Na licu Ivana Jakovljeviča ukaza se užas. Međutim, taj užas je bio zanemarljiv prema negodovanju koje je obuzelo njegovu suprugu.

– Kome si to, životinjo, odsekao nos? – povika ona besno. – Huljo! Pijanice! Lično ću te prijaviti policiji. Vidi ti razbojnika! Već su mi se tri čoveka žalila da ih za vreme brijanja tako krvnički vučeš za nos da se plaše da ćeš im ga jednom otkinuti.

Ivan Jakovljevič je bio ni živ ni mrtav. Prepoznao je nos koleškog asesora Kovaljova, kojeg je brijao sredom i nedeljom.

– Prestani, Praskovja Osipovna! Umotaću ga u krpu i staviti u ugao, neka tamo malo odleži, a zatim ću ga izneti.

– Ni govora! Zar da dozvolim da mi u sobi stoji odsečen nos? Mrcino jedna! Samo tim brijačem vučeš po kaišu, uskoro ni svoj posao nećeš biti u stanju da obavljaš, zevzeče jedan, huljo neviđena! Zar da ja zbog tebe odgovaram policiji?… Ah, ti, brljivko, tikvane glupi! Napolje s njim! Napolje! Nosi ga kud znaš, samo da ga moje oči ne gledaju!

Ivan Jakovljevič je stajao kao da su mu se noge oduzele. Razmišljao je, razmišljao, i na kraju nije znao šta da misli.

– Đavo će ga znati kako se to dogodilo – reče, najzad, počešavši se iza uha. – Da li sam se sinoć vratio pijan ili trezan, to ne mogu sa sigurnošću da kažem. Ali, po svemu sudeći, događaj je prosto neverovatan: jer, hleb je pečena stvar, a nos je nešto sasvim drugo. Ništa ne shvatam!…

Ivan Jakovljevič zaćuta. Na pomisao da će policajci naći nos kod njega i okriviti ga, potpuno se izbezumio, počeše da mu se priviđaju svetlocrveni okovratnik, skladno opšiven srebrom, i mač… i uhvati ga drhtavica. Najzad, dograbi donje rublje i čizme, navuče sve to đubre i, praćen strogim ukorima Praskovije Osipovne, umota nos u krpu i izađe na ulicu.

Nameravao je da ga negde ćušne: pod stube na ulazu ili da ga jednostavno slučajno ispusti, pa da šmugne u sporednu uličicu. Na nesreću, uvek bi naišao na nekog poznanika, koji bi ga odmah upitao:

„Kuda si krenuo?“ ili „Koga ćeš tako rano brijati?“ – tako da nije mogao da ugrabi zgodnu priliku. Jednom je, ipak, uspeo da ga ispusti, ali stražar mu izdaleka pokaza halebardom i povika: „Podigni to! Ispustio si nešto!“ I Ivan Jakovljevič je morao da podigne nos i da ga vrati u džep. Obuze ga očajanje, tim pre što su već počele da se otvaraju radnje i dućani, pa je na ulicama bilo sve više sveta.

Odlučio je da se uputi prema Isakijevskom mostu: računao je da će nekako uspeti da ga baci u Nevu… Ali, priznajem, kriv sam što do sad ništa nisam rekao o Ivanu Jakovljeviču, čoveku koga krase mnoge vrline.

Kao svaki čestit ruski majstor, Ivan Jakovljevič je bio strašna pijanica. I mada je svakog dana brijao tuđe brade, njegova sopstvena brada uvek je bila neobrijana. Frak Ivana Jakovljeviča (on nikad nije nosio kaput) bio je šaren, to jest, bio je crn, ali je na njemu bilo puno smeđo-žutih i sivih mrlja, okovratnik mu se presijavao, a umesto tri dugmeta, visila su samo tri končića. Ivan Jakovljevič je bio veliki cinik i kada bi mu koleški asesor Kovaljov za vreme brijanja rekao: „Ivane Jakovljeviču, tebi ruke večito smrde!“ on bi mu uzvraćao pitanjem: „Na šta smrde?“ „Ne znam, bratac, samo znam da smrde“, govorio bi koleški asesor. A Ivan Jakovljevič bi ga za kaznu, ušmrkavši burmut, sapunjao i po licu, i po nosu, i iza ušiju, i po vratu – jednom rečju, gde god bi stigao.

Naš uvaženi građanin je već na Isakijevskom mostu, najpre se osvrnuo oko sebe, a zatim je nalegao na ogradu, kao da želi da zaviri pod most, da se uveri ima li riba, pa je onda polako ispustio krpu u kojoj je bio nos. Kad mu se sleđa odjednom svalilo deset pudova, Ivan Jakovljevič se čak i osmehnuo. Umesto da pođe da brije činovničke brade, uputio se u ustanovu iznad koje je stajao natpis „Jelo i čaj“, da popije čašu punča, kad odjednom na kraju mosta ugleda policijskog nadzornika blagorodne spoljašnjosti sa širokom zaliscima i trougaonim šeširom i mačem. Ivan Jakovljevič se sledi. Nadzornik ga pozva prstom i reče mu:

– Dođide ovamo, mili!

Znajući red, Ivan Jakovljevič izdaleka skide kapu i, prišavši hitro, reče:

– Svako dobro, vaše blagorodstvo!

– Ne, ne, bratac, pusti sad blagorodstvo, kaži ti meni šta si ono tamo radio, dok si stajao na mostu?

– Tako mi boga, gospodine, krenuo sam na posao, pa sam, uz put, pogledao kako reka teče.

– Lažeš, lažeš! Nećeš se tek tako izvući. Izvolide, odgovori mi.

– Spreman sam da brijem vašu milost bez pogovora dva, pa čak i tri puta nedeljno – odgovori Ivan Jakovljevič.

– Ne, prijatelju, to su sitnice! Mene tri berberina briju, i to smatraju velikom čašću. Nego, izvolide, kaži mi šta si tamo radio?

Ivan Jakovljevič preblede… Međutim, tu zbivanja odjednom prekriva magla, tako da niko ne zna šta se dalje dogodilo.

II

Koleški asesor Kovaljov probudio se prilično rano i napravio ustima: „brrr…“, što je činio kad god bi se probudio, mada ni sam nije znao da objasni zašto. Protegao se i naredio je da mu se doda ogledalo, koje je stajalo na stolu. Hteo je da pogleda bubuljicu koja mu je sinoć iskočila na nosu, ali je, na svoje veliko zaprepašćenje, umesto nosa ugledao savršeno ravno mesto! Uplašivši se, Kovaljov zatraži vode i peškirom protrlja oči: nosa, zaista, nema! Poče da se štipka, kako bi se uverio da ne spava. Ne, očigledno, ne spava. Koleški asesor Kovaljov iskoči iz kreveta i otrese se: nosa nema, pa nema… On naredi da mu smesta donesu odeću i pohita pravo šefu policije.

Za to vreme, reći ćemo nešto o Kovaljovu, kako bi čitalac mogao da shvati kojoj vrsti ljudi pripada taj koleški asesor. Koleški asesori koji to zvanje dobijaju na osnovu svedočanstava o školskoj spremi, nikako ne mogu da se porede sa onim koleškim asesorima koji su svoj čin dobili na Kavkazu. To su dve potpuno različite vrste ljudi. Učeni koleški asesori… Ali Rusija je tako čudna zemlja da će se, ako čovek kaže nešto loše o asesoru, svi koleški asesori, od Rige do Kamčatke, obavezno uvrediti, smatrajući da je to rečeno na njihov račun. To važi i za sva druga zvanja i činove. Kovaljov je bio kavkavski koleški asesor.

On je tek dve godine bio u tom zvanju, pa ga s toga ni za trenutak nije smetao s uma, a da bi sebi pridao veći ugled i važnost nikada se nije predstavljao kao koleški asesor, već uvek kao major. „Čuj, draga“, govorio bi obično kad bi naišao na ženu koja prodaje naprsnike, „svrati do mene, ja stanujem u Sadovoj ulici, upitaj samo gde stanuje major Kovaljov, svak će ti pokazati.“ A kad bi sreo lepuškastu devojku, pored toga, dao bi joj i poverljiva uputstva: „Upitaj, dušice, za stan majora Kovaljova.“ Stoga ćemo i mi ubuduće ovog koleškog asesora nazivati majorom.

Major Kovaljov imao je običaj da svakog dana prošeta Nevskim prospektom. Okovratnik na naprsniku bio mu je uvek besprekorno čist i uštirkan. Zalisci, kakvi se i sada mogu videti kod gubernijskih i seoskih zemljomera, arhitekata i garnizonskih lekara, kao i kod ljudi koji obavljaju razne policijske dužnosti i uopšte kod svih muškaraca koji imaju punačke obraze i izvanredno igraju boston – ti zalisci pružali su se preko obraza i dopirali do samog nosa. Major Kovaljov nosio je sa sobom mnoštvo crvenih pečata, na jednima je bio grb, dok je na drugima bilo urezano: sreda, četvrtak, ponedeljak, itd.

Major Kovaljov došao je u Petrograd poslom, odnosno da traži mesto koje bi odgovaralo njegovom zvanju: vicegubernatorsko, ako ga posluži sreća, ako ne – onda egzekutorsko u nekom važnom nadleštvu.

Major Kovaljov nije imao ništa protiv ženidbe, ali pod uslovom da mu nevesta donese kapital od dvesta hiljada rubalja. I tako sada čitalac može da shvati položaj u kome se našao ovaj major kada je umesto prilično zgodnog i normalnog nosa, ugledao odvratno, ravno i glatko mesto.

Kao za inat, na ulici nije bilo ni jednog kočijaša, pa je morao da krene pešice, umotavši se u ogrtač I pokrivši lice maramicom, kao da mu ide krv. „Možda mi se pričinilo, ne može nos tek tako da nestane,“ pomisli i svrati u poslastičarnicu samo zato da bi se pogledao u ogledalu. Na sreću, u poslastičarnici nije bilo gostiju, dečaci su čistili prostorije i razmeštali stolice, neki su sanjivih očiju na poslužavnicima iznosili vruće piroške, na stolovima i stolicama ležale su jučerašnje novine, polivene kafom. „Hvala bogu, nema nikog“, reče Kovaljov, „sad mogu da se pogledam.“ On bojažljivo priđe ogledalu i pogleda se u njemu. „Đavo bi ga znao, kakva je to svinjarija!“, reče pljunuvši. „Kad bi bar umesto nosa stajalo nešto drugo, da nije ovako pusto!“

Ugrizavši se za usnu od ljutine, major Kovaljov izađe iz poslastičarnice i odluči da, protivno svom običaju, nikog ne gleda i da se nikome ne javlja. Odjednom, kao ukopan, stao je kod jedne kuće i tu se na njegove oči odigrao neshvatljiv događaj: pred ulazom su se zaustavile kočije, vrata su se otvorila i, pognuvši se, gospodin u mundiru iskočio je iz kočija i ustrčao uz stepenice. Neopisiv užas i zaprepašćenje obuzeli su Kovaljova kad je shvatio da je to njegov vlastiti nos! Od tog neobičnog prizora kao da mu se sve zamaglilo pred očima: osećao je da se jedva drži na nogama i drhtao je kao da ga je uhvatila groznica, ali odlučio je da po svaku cenu sačeka da se neznanac vrati. Posle dva minuta nos izađe iz kuće. Bio je u mundiru, optočenim zlatom, s visokim krutim okovratnikom i u pantalonama od jelenske kože, dok mu je sa strane visio mač. Po šeširu s perjanicom moglo bi se zaključiti da je u rangu državnog savetnika.

Očigledno, krenuo je u neku posetu. Pogledao je oko sebe, doviknuo kočijašu: „Priteraj!“ – seo je u kočije i odvezao se.

Malo je nedostajalo pa da nesrećni Kovaljov poludi. Nije znao šta da misli o tom čudnom događaju.

Zaista, kako je moguće da nos, koji je koliko juče stajao na njegovom licu i nije bio u stanju ni da se vozi ni da hoda, sada šeta u mundiru! On potrča za kočijama koje, srećom, nisu daleko odmakle, već su se zaustavile pred kazinskom sabornom crkvom.

Kovaljov pohita prema crkvi, probi se kroz špalir ubogih staraca zabrađenih lica, kojima se ranije podsmevao, i uđe u crkvu. U hramu nije bilo mnogo vernika i svi su stajali kraj samih vrata.

Kovaljov je bio toliko potresen da uopšte nije bio u stanju da se moli, pa je odmah pogledom počeo da traži onog gospodina po svim uglovima. Najzad ga ugleda kako stoji sa strane. Uvukao je glavu u visoki kruti okovratnik i molio se s izrazom najveće pobožnosti na licu.

„Kako da mu priđem?“ upita se Kovaljov. „Po svemu – po mundiru i po šeširu – vidi se da je državni savetnik. Do đavola, kako da to izvedem?“

On priđe nosu i stade da kašljuca, ali neznanac je i dalje stajao u svojoj pobožnoj pozi i duboko se klanjao.

– Milostivi gospodine – ohrabrivši se, reče Kovaljov – milostivi gospodine…

– Šta želite? – upita nos, okrenuvši se prema njemu.

– Čudi me, milostivi gospodine… ja sam mislio… da vi znate gde vam je mesto… kad odjednom, vidim vas ovde, i to gde? – u crkvi. Priznajte…

– Izvinite, ne razumem o čemu izvoljevate govoriti. Objasnite mi to malo bolje.

„Kako da mu objasnim?“, pomisli Kovaljov, pa, pošto se malo pribrao, nastavi:

– Naravno, ja… ja sam major. Priznaćete, bilo bi nepristojno da idem bez nosa. Piljarica, koja na Vaznesenskom mostu prodaje oljuštene pomorandže, može da sedi bez nosa, ali ja računam na visok položaj… uz to, poznajem mnoge dame: Čehtarjovu, državnu savetnikovicu, i druge… Prosudite sami… ja ne znam, milostivi gospodine. (Pri tom major Kovaljov sleže ramenima.) Izvinite… ali kad stvari pogledamo u skladu s osećanjem duga i časti… i sami ćete shvatiti da…

– Ja baš ništa ne shvatam – odgovori nos. – Budite malo jasniji.

– Milostivi gospodine… – reče Kovaljov dostojanstveno – ne znam kako da shvatim vaše reči… Tu je sve, čini mi se, savršeno jasno… Ili vi želite… Pa, vi ste moj vlastiti nos!

Nos odmeri majora Kovaljova, pa se primetno namršti.

– Varate se, milostivi gospodine. Ja sam svoj čovek. Sem toga, među nama nije moglo biti nikakvih bližih kontakata. Sudeći po dugmadima na vašem vicmundiru, vi, očigledno, radite u drugom nadleštvu.

Rekavši to, nos se okrete i nastavi da se moli.

Kovaljov se potpuno izgubio, nije znao čak ni šta da misli. U to se začu prijatno šuštanje damske haljine i pojavi se postarija dama sva u čipkama, u pratnji vitke devojke u beloj haljini, koja je isticala njen skladan struk, i sa žućkastim šeširićem, lakim kao perce, na glavi. Iza njih stade i otvori tabakeru visoki kavaljer sa velikim zaliscima i čitavim tucetom okovratnika.

Kovaljov se primače damama, izvuče svoj batisteni okovratnik, popravi pečate, što su mi visili o zlatnom lančiću i, smešeći se prijatno, zagleda se u vazdušastu damu, koja se kao prolećni cvetak lako pokloni i prinese čelu beličastu ruku s prozračnim prstima. Kad ispod šeširića ugleda punačku bradicu zaslepljujuće beline i deo lica, osenčen rumenilom prve prolećne ruže, Kovaljov se sav ozari. Ali odjednom se trže, kao da se opekao. Priseti se da nema nosa, da je mesto na kome je on stajao pusto, i iz očiju mu nagrnuše suze. Okrete se u nameri da gospodinu u mundiru otvoreno kaže da se on samo pretvara da je državni savetnik, a da je, zapravo, najobičnija varalica i podlac i da ne može biti ništa drugo do njegov vlastiti nos… Međutim, nosa više nije bilo, iskoristio je priliku da odleti, verovatno, opet u neku posetu.

To je Kovaljova bacilo u očajanje. On izađe iz crkve i zastade na trenutak pod kolonadama, pažljivo gledajući na sve strane, ne bi li ugledao nos. Vrlo dobro se sećao da je imao šešir s perjanicom i mundir sa zlatnim vezom, ali nije zapamtio ni šinjel, ni boju njegovih kočija, ni konje, pa čak nije znao ni da li ga je pratio lakej i u kakvoj je livreji bio. Uz to, kočije su letele u oba smera takvom brzinom da bi ih teško primetio, a i kad bi ih prepoznao ne bi ih mogao zaustaviti. Dan je bio divan i sunčan. Na Nevskom prospektu bilo je puno sveta, pravi cvetni vodopad dama valjao se pločnikom, počev od Policijskog pa sve do Aničkinovog mosta. Eno i savetnika kojeg poznaje i kojeg je nazivao potpukovnikom, naročito u prisustvu nepoznatih ljudi. Eno i Jarigina, šefa odseka u senatu, njegovog velikog prijatelja, koji je gubio na bostonu kad god bi igrao na osam. Eno i majora koji je dobio asesorstvo na Kavkazu, maše mu rukom da dođe…

– Do đavola! – opsova Kovaljov. – Hej, kočijašu, vozi pravo šefu policije!

Kovaljov je seo u fijaker i celim putem vikao je kočijašu: „Teraj iz sve snage!“

– Je li tu šef policije? – povika, ušavši u predsoblje.

– Ne – odgovori vratar – maločas je otišao.

– Eto sad!

– Da – dodade vratar – otišao je, ali ne tako davno. Da ste samo malo ranije stigli možda biste ga zatekli kod kuće.

Ne skidajući s lica maramicu, Kovaljov sede u fijaker, pa očajnički povika:

– Vozi!

– Kuda? – upita kočijaš.

– Pravo!

– Kako pravo? Ovde treba skrenuti: desno ili levo?

Ovo pitanje osvesti Kovaljova i natera ga da se ponovo zamisli. U takvoj situaciji najbolje će biti da se obrati Upravi javnog reda, ne zato što je ona u direktnoj vezi sa policijom, nego zato što se u njoj naređenja izvršavaju mnogo brže nego u drugim službama. Tražiti, pak, satisfakciju u upravi nadleštva, u kome je nos rekao da radi, bilo bi glupo, jer se iz njegovog odgovora moglo shvatiti da mu ništa nije sveto, pa je mirne duše mogao i to da slaže, kao što je slagao kad je rekao da ga nikad nije video. Dakle, Kovaljov je već hteo da naredi kočijašu da vozi u Upravu javnog reda, kad mu pade na pamet da bi ta varalica i hulja, koja se već pri prvom susretu ponela tako nečasno, mogla da ugrabi priliku i da kidne iz grada, a onda bi potraga bila uzaludna ili bi, ne daj bože, mogla da potraje i čitav mesec. Najzad, kao da ga je samo nebo naučilo. Odlučio je da se obrati direktno novinama i da blagovremeno da oglas, s podrobnim opisom svih osobina nosa, da bi svako ko ga vidi mogao odmah da ga prijavi ili da mu bar kaže gde se nalazi. Dakle, odlučivši da postupi tako, Kovaljov naredi kočijašu da vozi u oglasno odeljenje i celim putem ga je udarao pesnicom u leđa, vičući: „Brže, nitkove! Brže, huljo!“ „Eh, gospodine!“ odgovarao je kočijaš, odmahujući glavom i šibajući vođicama konja koji je bio čupav kao pudlica. Fijaker se najzad zaustavi i Kovaljov zaduvan, ulete u prijemnu sobicu, u kojoj je sedi činovnik, u starom fraku i s naočarima, sedeo za stolom i, držeći u zubima pero, prebrojavao primljeni bakarni novac.

– Ko ovde prima oglase? – povika Kovaljov. – A, dobar dan!

– Moje poštovanje – reče sedi činovnik, podigavši za časak pogled i spustivši ga ponovo na poređane gomilice novčića.

– Ja bih hteo da oglasim…

– Možete. Samo, molim vas, pričekajte malo – reče činovnik, upisujući desnom rukom cifru, a prstima leve ruke pomičući dve kuglice na računaljci. 

Lakej sa širitima i spoljašnošću koja je govorila da služi u aristokratskoj kući, stajao je kraj stola, s ceduljicom u ruci i osetio je potrebu da pokaže svoju društvenost:

– Verujte, gospodine, kučence ne vredi osam grivenjaka, to jest, ja za njega ne bih dao ni osam groša, ali grofica ga voli, tako mi boga, voli ga – i eto, onome ko ga nađe – sto rubalja! Ako ćemo pošteno, ja na to gledam ovako: kao što se nas dvojica razlikujemo, tako se i u kusi razlikuju; ako već voliš pse, onda drži ptičara ili pudlicu, ne žali pet stotina, daj i hiljadu, ali nek ti pas bude lep.

Uvaženi činovnik slušao ga je ozbiljna lica i istovremeno je prebrojavao reči na predatoj ceduljici.

Sa strane je stajalo puno starica, trgovačkih pomoćnika i slugu s ceduljicama. Na jednoj je pisalo da se nudi u najam kočijaš pristojnog vladanja, na drugoj su se prodavale malo korišćene kočije, uvezene iz Pariza 1814. Godine, na trećoj se nudila u najam devetnaestogodišnja služavka, dobra pralja, pogodna I za druge poslove, tu su zatim bili očuvani fijaker bez jednog federa, mlad vatren konj sa sivim pegama, star sedamnaest godina, sveže, iz Londona pristiglo, seme repe i rotkvica, letnjikovac sa punim komforom: sa dva boksa za konje i zemljištem na kome može da se posadi divan brezov ili jelov gaj, tu je bio i oglas za kupce starih đonova, s pozivom na javnu licitaciju svakog dana od osam ujutru do tri popodne. Prostorija u kojoj se nalazilo to društvance bila je mala i vazduh je u njoj bio težak, ali koleški asesor Kovaljov to nije mogao da oseti zato što je držao maramicu i zato što mu nos nije bio na svom mestu.

– Milostivi gospodine, dozvolite da vas zamolim… Jako mi je hitno – reče najzad nestrpljivo.

– Odmah, odmah! Dve rublje i četrdeset tri kopejke! Odmah! Rublju i šezdeset četiri kopejke! – govorio je sedokosi gospodin, bacajući staricama i slugama ceduljice u lice. – Šta vi želite? – obrati se najzad Kovaljovu.

– Molim vas – reče Kovaljov – dogodila se prevara ili krađa, još nisam uspeo da utvrdim. Molio bih samo da objavite da će osoba koja mi prijavi tog nitkova dobiti pristojnu nagradu.

– Izvinite, kako se prezivate?

– Ne, šta će vam moje prezime? Ne mogu da vam ga kažem. Ja imam puno poznanika: Čehtarjovu, državnu savetnikovicu, Pelageju Grigorjevnu Podtočinu, suprugu štapskog oficira… I da one saznaju, bože sačuvaj! Napišite jednostavno: koleški asesor ili bolje lice u činu majora.

– Je li begunac vaš sluga?

– Kakav sluga? To i ne bi bio tako veliki nitkovluk! Pobegao mi je… nos…

– Hm! Čudno prezime! I je li vam mnogo ukrao taj gospodin Nosov?

– Nos, to jest… niste me razumeli! Nos, moj vlastiti nos, nestao je bez traga. Naumio đavo da se našali sa mnom!

– Pa kako je nestao? Nešto ne mogu da vas shvatim.

– Ne mogu da vam kažem kako, važno je da se on sada vozika po gradu i predstavlja kao državni savetnik. Zato molim vas, objavite: onaj ko ga uhvati, neka ga smesta dovede k meni. Kažite sami, šta da radim bez tako značajnog dela tela? Nije to mali prst na nozi, koju prosto gurneš u čizmu i niko ne zna da ga nemaš. Ja svakog četvrtka posećujem državnu savetnikovicu Čehtarjovu, Podtočina Pelageja Grigorjevna, supruga štapskog oficira, i njena neobično lepa kćerka takođe su mi dobre poznanice, pa kažite i sami, kako ću sada… Kako sada da im izađem na oči?

Činovnik se zamisli, što se videlo po njegovim čvrsto stisnutim usnama.

– Ne, ne mogu da stavim u novine takav oglas – reče najzad, posle dugog ćutanja.

– Kako? Zašto?

– Tako. Novine bi mogle da izgube reputaciju. Kad bi svi oglašavali kako im je pobegao nos, onda… Ionako se priča da štampa objavljuje puno besmislica i lažnih vesti.

– Po čemu je ova stvar besmislena? Meni se čini da tu nema ničeg besmislenog.

To se vama samo čini. A, eto, prošle nedelje imao sam isti takav slučaj. Došao činovnik isto tako, kao vi sada, doneo ceduljicu, račun je iznosio dve rublje sedamdeset i tri kopejke, a ceo oglas se sastojao u tome da je pobegla crna pudlica. Reklo bi se, pa šta je tu čudno? A ispala je paskvila; pudlica je bila blagajnik, ne sećam se više koje ustanove.

– Ali ja vam ne dajem oglas za pudlicu, već za svoj vlastiti nos, a to je skoro isto kao da ga dajem za sebe samog.

– Ne, taj oglas nikako ne mogu da objavim.

– Ali, meni je, zaista, nestao nos!

– Ako vam je nestao nos, to je slučaj za lekara. Kažu da ima ljudi koji mogu da nameste nos po želji. Međutim, ja bih rekao da ste vi čovek vesele naravi i da volite da se našalite u društvu.

– Kunem am se živim Bogom, to je sušta istina! Izvolite, kad je već dotle došlo, pokazaću vam.

– Zašto se uzbuđujete? – nastavni činovnik, ušmrkujući burmut. – Uostalom, ako vam nije neprijatno – dodade zainteresovano – mogao bih i da pogledam.

Koleški asesor skide maramicu s lica.

– Zaista čudno! – reče činovnik. – Mesto je savršeno ravno, kao tek ispečena palačinka. Da, neverovatno ravno!

– Ostajete li, onda, i dalje pri svojoj odluci? Vidite i sami da se to mora oglasiti. Biću vam neobično zahvalan i veoma mi je drago što mi je ovaj događaj pružio zadovoljstvo da se upoznam s vama…

Kao što se vidi iz njegovih reči, major je ovog puta rešio da se laskanjem dodvori činovniku.

– Naravno, objaviti nije problem – reče činovnik – samo ja ne vidim da ćete od toga imati koristi. Ako baš hoćete, dajte nekom ko ima vešto pero da to opiše kao čudo prirode, pa taj članak objavite u „Severnoj pčeli“ (tu on još jednom ušmrknu burmut) na dobro mladeži (tu obrisa nos), ili prosto radi zadovoljavanja sveopšte radoznalosti.

To je koleškog asesora potpuno obeshrabrilo. On spusti pogled na donji deo novina, gde su bila obaveštenja o pozorišnim predstavama, pa naišavši na ime jedne privlačne glumice, već htede da se nasmeši i poseže rukom u džep da vidi ima li pri sebi plavu novčanicu, jer štapski oficiri, po Kovaljovljevom mišljenju, treba da sede u parteru, u foteljama, ali pomisao na nos pokvari mu sve!

Činovnik je i sam bio dirnut Kovaljovljevom nesrećom. Želeći da mu bar malo olakša položaj, on odluči da mu u nekoliko reči izrazi svoje saučešće:

– Iskreno govoreći, jako mi je žao što vam se desila ta neprijatnost. Hoćete li malo burmuta? To otklanja glavobolju i loše raspoloženje, a dobro je i protiv hemoroida.

Činovnik prinese Kovaljovu tabakeru, vešto podigavši poklopac na kome se nalazio portret neke dame sa šeširićem.

Ovaj nepromišljeni postupak izveo je Kovaljova iz strpljenja.

– Ne razumem kako možete da pravite takve šale – reče ljutito – zar ne vidite da mi nedostaje upravo ono čime treba da ušmrknem? Nosite se i vi i vaš burnut! Ne mogu očima da ga vidim, i to ne samo vaš loš berezinski, već ni rape, kad biste mi ga ponudili.

Kovaljov napusti oglasno odeljenje duboko uvređen i uputi se načelniku policije, velikom ljubitelju šećera. Čitavo predsoblje, kao i trpezarija bili su ispunjeni šećernim glavama, koje su mu kao izraz prijateljskih osećanja poklonili trgovci. U to vreme kuvarica je načelniku policije skidala državne čizme, mač i preostala oprema već su mirno visili po uglovima, a strašni trougaoni šešir bio je u rukama njegovog trogodišnjeg sinčića. Načelnik se posle napornog vojničkog dana spremao da uživa u radostima mira.

Kovaljov je banuo u kuću baš kad se načelnik policije protegao, kad je huknuo i rekao: „Eh, što ću slatko da odspavam dva sata!“ Stoga se unapred moglo predvideti da će ga dolazak koleškog asesora naljutiti i ja ne verujem da bi ga on srdačno primio čak i da mu je doneo nekoliko funti čaja ili sukna.

Načelnik je bio veliki ljubitelj umetnosti i manufakture, ali je državnu novčanicu pretpostavljao svemu ostalom. „To je dobra stvarčica“, govorio bi obično, „nema ničeg boljeg od nje: ne traži da jede, ne zauzima mnogo mesta, u džep uvek stane, ispustiš li je iz ruke, neće se razbiti.“

Načelnik je Kovaljova primio veoma hladno i rekao mu je da posleobedno vreme nije predviđeno za vođenje istrage, da je sama priroda odredila da se čovek, kad se najede, malo odmori (na osnovu toga je koleški asesor mogao da se uveri da su načelniku poznate i izreke drevnih mudraca), da poštenom čoveku neće niko otkinuti nos bez razloga i da na svetu ima svakakvih majora, kojima čak ni donje rublje nije u pristojnom stanju i koji se motaju po raznim nepristojnim mestima.

To je Kovaljova pogodilo u najosetljivije mesto. Valja reći da je on bio neobično uvredljiv čovek. Mogao je da pređe preko svega što bi se reklo o njemu lično, ali nije mogao da oprosti onome ko bi mu uvredio čin ili zvanje. Štaviše, smatrao je da se u pozorišnim komadima može prikazivati sve što se odnosi na više oficire, ali da u štapske oficire niko ne sme da dira. Postupak načelnika policije do te mere ga je zbunio da je samo odmahnuo glavom, nemoćno raširivši ruke, i dostojanstveno rekao: „Priznajem, posle tako uvredljivih primedbi s vaše strane, ja nemam šta da kažem…“ I odmah je izašao.

Kad je stigao kući jedva se držao na nogama. Već se bio spustio mrak. Tužan i strahovito odvratan izgledao mu je stan posle tolikih uzaludnih traganja. U predsoblju, na prljavom kožnom divanu, zatekao je svog lakeja Ivana kako, ležeći na leđima pljucka na tavanicu i uspešno pogađa isto mesto. Ova ljudska ravnodušnost razbesnela ga je, pa je udario Ivana šeširom po glavi i dreknuo: „Svinjo, stalno praviš neke budalaštine!“

Ivan skoči sa divana i pohita da mu prihvati ogrtač.

Ušavši u svoju sobu, major se, tužan i umoran, svali u fotelju i, najzad posle nekoliko uzdaha, reče:

– Bože moj, bože moj! Zašto si me ovako kaznio? Da sam ostao bez ruke ili noge – bolje bi mi bilo, da sam ostao bez ušiju, bilo bi mi teško, pa ipak, podnošljivije, ali đavo će ga znati šta predstavlja čovek bez nosa: da je ptica – nije, da je građanin – nije, možeš jednostavno da ga zgrabiš za šiju i izbačiš kroz prozor. Pa da sam ga bar izgubio u ratu ili na dvoboju, ili da sam nešto skrivio, ali on se izgubi bez ikakvog razloga, tek tako, iz čista mira!… Ne, to je nemoguće – dodade razmislivši malo. – Nos ne može da se izgubi. To ja, sigurno sanjam ili mi se prosto pričinjava, možda sam greškom, umesto vode, popio votke kojom posle brijanja mažem lice. Ivan, magarčina jedna, zaboravio da skloni flašu, pa sam sigurno dobro povukao.

Da bi se uverio da nije pijan, major se uštipnu tako bolno da zajauka. Bol ga je konačno uverio da ne spava. On polako priđe ogledalu i zatvori oči u nadi da će se nos možda naći na svom mestu, ali istog časa odskoči od ogledala i reče:

– Uh, kako odvratno izgleda!

To je bilo, zaista, neshvatljivo. Da nestane dugme, srebrna kašika, sat ili nešto slično, to ne bi bilo nikakvo čudo, ali da nestane nos, i to čiji? I to još u vlastitom stanu!… Razmotrivši sve okolnosti, major Kovaljov zaključi da krivac, po svemu sudeći, nije niko drugi do supruga štapskog oficira Podtočina, koja je želela da svoju ćerku uda za njega. On joj se rado udvarao, ali izbegavao je da se definitivno izjasni. Kad mu je Podtočina otvoreno saopštila da je voljna da mu da svoju kćer, on je polako prestao da se udvara, izgovarajući se da je još mlad, da treba da radi još jedno pet godina, dok ne napuni četrdeset dve godine. Zato je, verovatno, Podtočina iz osvete rešila da ga unakazi, pa je to izvela uz pomoć neke vračare, jer za pretpostavku da mu je nos odsečen nije bilo nikakvog osnova: u sobu nije niko ulazio, berberin Ivan Jakovljevič brijao ga je još u sredu, a tokom tog, pa čak i narednog dana, nos je bio na svom mestu – toga se dobro seća i u to je siguran, sem toga, osetio bi bol, a rana, sigurno, ne bi tako brzo zarasla i mesto ne bi bilo ravno kao palačinka. U glavi je kovao planove da pozove Podtočinu zakonskim putem na sud ili da je lično poseti i da utvrdi njenu krivicu. U razmišljanju ga je omela svetlost koja se probila kroz pukotine na vratima, što je značilo da je Ivan u predsoblju zapalio sveću. Uskoro se pojavi i sam Ivan, noseći ispred sebe sveću i osvetljavajući čitavu sobu. Kovaljov hitro uze maramicu i pokri mesto na kome se do juče nalazio nos, da se glupi Ivan ne bi zablenuo u to čudo na svom gospodinu.

Ivan ne stiže do svoje sobice, kad se u predsoblju začu nepoznat glas koji upita:

– Stanuje li tu koleški asesor Kovaljov?

– Uđite. Ja sam major Kovaljov – reče asesor, skočivši hitro i otvorivši vrata.

Uđe policijski činovnik prijatne spoljašnjosti, ni previše svetlih, ni previše crnih zalizaka, punačkih obraza, onaj isti koji je na početku ove priče stajao na kraju Isakijevskog mosta.

– Jeste li vi izvolili izgubiti svoj nos?

– Da.

– Vaš nos je pronađen.

– Ma nemojte? – uzviknu major Kovaljov. Toliko se obradovao da je izgubio moć govora. Blenuo je u policijskog nadzornika, na čijim je punačkim usnama i obrazima lebdeo odsjaj sreće. – Kako?

– Igrom slučaja, uhvaćen je, tako reći, na putu. Već je bio seo u diližans i nameravao je da ode u Rigu. Posedovao je odranije izdate isprave na ime jednog činovnika. Čudno je, međutim što sam u početku i ja mislio da je gospodin. Srećom, imao sam naočare, pa sam odmah primetio da je to nos. Jer, ja sam kratkovid i kad stojite predamnom, vidim vam samo lice, ali ni nos , ni bradu, ništa ne razlikujem. Moja tašta, to jest, majka moje žene, takođe slabo vidi.

Kovaljov je bio van sebe od radosti.

– Pa, gde je? Gde je? Idem odmah po njega.

Ne uzbuđujte se. Znajući da ne možete bez njega, ja sam ga poneo sa sobom. I što je najčudnije, glavni krivac u ovoj stvari je ona lopuža berberin iz Voznesenske ulice, koji se sada nalazi u zatvoru. Odavno sam sumnjao da pije i krade i zaista, prekjuče je u jednom dućanu ukrao tuce dugmadi. Vaš nos je potpuno isti, kao što je i bio:

Policijski nadzornik zavuče ruku u džep i izvuče iz njega nos koji je bio umotan u papir.

– To je on! – uzviknu Kovaljov. – To je, stvarno, on! Pozivam vas večeras na šolju čaja.

– To bi za mene bila velika čast, ali zaista ne mogu: odavde moram pravo u popravilište… Cene namirnica užasno su skočile… Ja živim s taštom, to jest, s majkom moje žene, i s decom, stariji puno obećava – neobično pametan dečko – ali ja nisam u stanju da ga školujem…

Kovaljov se doseti pa dohvati sa stola jednu crvenu novčanicu i tutnu je u ruku nadzorniku, koji salutira i ode. Gotovo istog časa Kovaljov ga ču kako na ulici grdi nekog glupog seljaka, koji je svojim teretnim kolima zapucao bulevarom.

Po odlasku policijskog nadzornika, Kovaljov je izvesno vreme bio u nekom neodređenom stanju i tek posle nekoliko minuta došao je k sebi. Neočekivana radost ga je ošamutila. On oprezno uze pronađeni nos obema rukama i još jednom ga pažljivo pogleda.

– To je on, to je on! – ponavljao je major Kovaljov. – Evo i bubuljice koja mi je juče iskočila na levoj strani.

Major umalo ne zaplaka od radosti.

Međutim, u životu ništa ne traje večno, pa otud ni radost u minutu koji sledi za prvim nije više tako velika, u trećem je još slabija, da bi se na kraju neprimetno slila s uobičajenim stanjem duše, kao što se krug na vodi na kraju slije s mirnom površinom. Kovaljov se zamisli i zaključi da stvar još nije završena: nos je pronađen, ali sada ga treba namestiti, i vratiti na staro mesto.

– A šta ako se ne prihvati?

Na ovo pitanje, koje je samom sebi postavio, major preblede. S osećanjem neizrecivog straha polete prema stolu i primače ogledalo, kako ne bi, slučajno, krivo namestio nos. Ruke su mu se tresle.

Oprezno i pažljivo postavio ga je na staro mesto. O, užasa! Nos se ne drži!… Prineo ga je ustima, zagrejao svojim dahom i ponovo postavio na ravno mesto između dva obraza, ali nos nije hteo da stoji.

– Hajde! Hajde više! Drži se , budalo! – govorio mu je. Ali nos se ponašao kao da je od drveta i kad bi pao na sto odzvanjao je čudno, kao zapušač. Majorovo lice se grčevito iskrivi. – Je li moguće da neće da se prihvati? – pitao se u strahu. Ali svaki pokušaj da ga vrati na staro mesto završavao se neuspehom.

Kovaljov zovnu Ivana i posla ga po lekara, koji je u njihovoj kući unajmio najbolji stan na prvom spratu. Taj lekar bio je naočit muškarac, imao je divne, kao smola crne zaliske i jedru, zdravu doktoricu, ujutru je jeo sirove jabuke i vodio računa o higijeni usta, ispirajući ih svakog jutra skoro tri četvrt sata i glancajući zube s pet različitih četkica. Lekar brzo stiže. Upitavši kad se dogodila nesreća, podiže bradu majoru Kovaljovu i uradi mu palcem čvrgu tačno na onom mestu gde se ranije nalazio nos, pa se major tako naglo trže da udari potiljkom o zid. Lekar reče da to nije ništa i posavetova ga da se malo odmakne od zida. Zatim mu naredi da nagne glavu, najpre na desnu stranu, pa, opipavši mesto na kome se nalazio nos, reče „Hm!“ Onda mu naredi da nagne glavu na levu stranu i reče reče „Hm!“ pa mu na kraju opet palcem udari čvrgu, tako da major Kovaljov trže glavu kao konj kad mu gledaju u zube. Završivši pregled, lekar odmahnu glavom i reče:

– Ne, ne vredi. Bolje da to ostavite tako, jer može da ispadne još gore. Naravno, to može da se sredi, mogao bih odmah da vam ga namestim, ali uveravam vas da bi to za vas bilo gore.

– Eto sad! Šta da radim bez nosa? – reče Kovaljov. – Pa gore nego što je sad ne može mi biti. Đavo bi ga znao, kako se to dogodilo! Kako ću sad ovako unakažen? Ja imam poznanstva do kojih držim, eto, i večeras treba da posetim dve kuće. Ja imam puno poznanika: državnu savetnikovicu Čehrgarjovu, Podtočinu, suprugu štapskog oficira… mada posle svega što mi je učinila, s njom ne želim da imam bilo kakve veze, osim preko policije. – Preklinjem vas – reče Kovaljov – učinite nešto. Namestite ga nekako, makar i slabo, samo da stoji, u kritičnim situacijama mogao bih i da ga pridržavam rukom. Uz to, ja ne plešem, pa nema opasnosti da ga povredim nekim neopreznim pokretom. Što se tiče naknade za vašu vizitu, budite uvereni, koliko mi mogućnosti dozvoljavaju…

– Verujte mi – reče doktor ni jakim ni slabim, ali neobično prijatnim i ubedljivim glasom – ja ne lečim ljude iz koristoljublja. To se protivi mojim nazorima i mojoj profesiji. Istina, vizite naplaćujem, ali samo zato da svojim odbijanjem ne uvredim nekog. Naravno, ja bih mogao da vam namestim nos, ali jamčim vam svojom čašću, kad mi već ne verujete na reč, da bi to bilo mnogo gore. Najbolje je da to prepustite uticaju prirode. Češće se umivajte hladnom vodom i ja vam jamčim da ćete bez nosa biti isto tako zdravi kao i s njim. A nos, savetujem vam, stavite u teglu špiritusa, ili još bolje, sipajte u to dve kašike jake votke i podgrejanog sirćeta, pa ćete za njega moći da uzmete dobre pare. Možda bih ga i ja kupio, naravno, ako ne udarite previsoku cenu.

– Ne, ne! Neću da ga prodajem! – očajnički povika major Kovaljov. – Bolje neka propadne!

– Izvinite! – reče lekar opraštajući se. – Hteo sam da vam pomognem…. Šta da se radi! Bar ste se uverili u moju dobru volju.

Lekar dostojanstveno izađe. Kovaljov mu nije zapamtio ni lik, u dubokoj potištenosti zapazio je samo kao sneg bele i čiste manžetne, koje su izvirivale iz rukava njegovog crnog fraka.

Kovaljov odluči da narednog dana, pre nego što uloži žalbu, pismom upita Podtočinu da li je voljna da mu bez boja vrati ono što mu pripada. Pismo je bilo sledeće sadržine:

„Milostiva gospođo, Aleksandra Grigorjevna! Ne mogu da shvatim vaše čudno ponašanje. Budite uvereni da tako nećete ništa postići i da me nećete naterati da se oženim vašom kćerkom. Verujte da mi je ceo slučaj s mojim nosem potpuno poznat i da znam da glavni krivac za sve nije niko drugi do vi. Njegovo iznenadno napuštanje svog mesta, bekstvo i maskiranje, čas u liku činovnika, čas u vlastitom obličju, nije ništa drugo do rezultat čarolija koje ste izveli vi ili oni koji se bave takvim plemenitim poslovima. Ja, sa svoje strane, smatram svojom dužnošću da vas upozorim: ako pomenuti nos ne bude još danas na svom mestu, biću prinuđen da se stavim pod zaštitu i pokroviteljstvo zakona.
S dubokim poštovanjem prema vama, imam čast da budem
Vaš pokorni sluga Platon Kovaljov“

„Milostivi gospodine Platone Kuzmiču!

Vaše pismo me je neprijatno iznenadilo. Priznajem da tako nešto nisam očekivala, pogotovo kad su u pitanju nezasluženi prekori s vaše strane. Stavljam vam do znanja da činovnika, kojeg vi pominjete nikada nisam primila u svojoj kući, ni maskiranog ni u pravom obličju. Istina, posećivao me je Filip Ivanovič Potančikov. I mada je on, budući čovek vrlo trezvenog vladanja i velike učenosti, zaista tražio ruku moje kćeri, ja mu nikada nisam davala ni malo nade. Pominjete i nos. Ako pod tim mislite da sam htela da vam dam korpu, to jest da vas formalno odbijem, onda me čudi da baš vi o tome govorite, kad sam ja kao što vam je poznato imala drukčije mišljenje i ukoliko sad zaprosite moju ćerku zakonskim putem, spremna sam da vam odmah udovoljim, jer je ta veza oduvek bila predmet mojih žarkih želja, pa vam u toj nadi stojim uvek na raspolaganju, Aleksandra Podtočina“.

„Ne“ – reče Kovaljov, pročitavši pismo. „Ona zaista nije kriva. To je isključeno! Takvo pismo ne može napisati čovek koji je izvršio zločin.“ Koleški asesor je u tome imao iskustva, jer je više puta učestvovao u istrazi još dok je bio u kavkaskoj oblasti. „Pa kako, kakvom igrom sudbine se to dogodilo? Tu se ne može snaći niko osim đavola!“ Reče najzad, klonuvši. U međuvremenu, glas o ovom neobičnom događaju proneo se po čitavoj prestonici i, kao što to obično biva, obogaćen novim pojedinostima. Ljudi vole sve što je neobično: do skora su publiku privlačili eksperimenti s magnetom. Uz to, još je bio svež slučaj stolica koje su plesale u Konjušenoj ulici, pa se ne treba ni malo čuditi što se ubrzo pročulo da nos koleškog asesora Kovaljova tačno u tri sata šeta po  Nevskom prospektu. Tu se svakog dana okupljalo mnogo radoznalaca. Neko je rekao da se nos nalazi u Junkerovom dućanu, pa se pred Junkerom napravila takva gužva da je i policija morala da se umeša. Neki špekulant, pristojne spoljašnjosti, s dugačkim zaliscima, koji je ispred pozorišta prodavao raznorazne kolače, dosetio se, napravio je čvrste drvene klupice i pozivao je radoznalce da se popnu na njih, uzimajući od svakog po osamdeset kopejaka. Jedan ugledni pukovnik zbog toga je ranije izašao iz kuće i s mukom se probio kroz gomilu, ali, na veliko nezadovoljstvo, umesto nosa, u izlogu je ugledao običnu vunenu potkošulju, te litografisanu sliku devojke koja popravlja čarape i kicoša s malom bradicom, u prsluku na preklapanje, kako viri iza drveta – sliku koja više od deset godina stoji na istom mestu.

Udaljivši se, pukovnik ljutito reče: „Kako mogu da zaluđuju svet tako glupim i neistinitim glasinama?“

Zatim se proneo glas da nos majora Kovaljova ne šeta po Nevskom prospektu već po Tavričeskom parku, da je, navodno, već odavno tamo i da se još Hozrev Mirza, dok je tamo stanovao, divio toj čudnoj igri prirode. Neki studenti Hiruške akademije pohitaše tamo. Jedna visoka, ugledna dama posebnim pismom zamolila je čuvara parka da pokaže njenoj deci taj retki fenomen, po mogućstvu, s poučnim pedagoškim objašnjenjima za mladež.

Čitav ovaj događaj neobično je obradovao sve stalne posetioce mondenskih zabava, koji su voleli da zasmejavaju dame, i čije su zalihe u to vreme bile potpuno iscrpljene. Manji broj uglednih i dobronamernih ljudi protestovao je zbog toga. Jedan gospodin s negodovanjem je govorio da ne shvata kako u našem prosvećenom veku mogu da se šire besmislene izmišljotine i pitao se zašto vlada ne povede računa o tome. Taj gospodin je, očigledno, spadao među ljude koji bi hteli vladu da uvuku u sve, pa čak i u svoje svakodnevne svađe sa ženama. Odmah zatim… ali tu ponovo čitav događaj prekriva magla, tako da niko ne zna šta se kasnije dogodilo.

III

U svetu se dešavaju čudne, ponekad prosto neverovatne stvari: onaj isti nos, koji je šetao u činu državnog savetnika i koji je podigao toliku prašinu u gradu, odjednom se, kao da se nije ništa dogodilo, ponovo našao na svom mestu, to jest, tačno između obraza majora Kovaljova. To se dogodilo sedmog aprila. Kovaljov se probudi i slučajno pogleda u ogledalo, kad ima šta da vidi: nos! On opipa rukom – zaista, nos! „Gle!“ reče Kovaljov i od silne radosti umalo da onako bos zaigra gopak, ali ga omete Ivan, koji u to uđe u sobu. Kovaljov mu naredi da pripremi sve što treba za umivanje i dok se umivao, još jednom pogleda u ogledalo: nos! Brišući se peškirom, ponovo pogleda u ogledalo: stvarno, nos!

– Pogledaj-de, Ivane, kao da mi je iskočila bubuljica na nosu – reče, a u sebi pomisli: „Biće nevolje kad Ivan kaže: ne, gospodine, ne smo što nema bubuljice, nego nema ni nosa!“

Međutim, Ivan reče:

– Ne, tu nema nikakve bubuljice, nos vam je savršeno čist!

„Dobro je“, reče u sebi major i zapucketa prstima. Istog časa ugleda berberina Ivana Jakovljeviča koji je provirio kroz vrata bojažljivo, kao mačka koju su upravo pretukli zbog toga što je ukrala slaninu.

– Kaži odmah: jesu li ti ruke čiste? – povika Kovaljov izdaleka.

– Jesu.

– Lažeš!

– Tako mi boga, gospodine, čiste su mi.

– Dobro, ali pazi.

Kovaljov sede. Ivan Jakovljevič namesti čaršav i uze četku, pa mu čitavu bradu i deo lica namaza kremom kakva se služi samo na imendanu u trgovačkim kućama.

„Vidi bogati!“ reče u sebi Ivan Jakovljevič, gledajući nos, zatim naže glavu, pa ga pogleda s druge strane. „Gle ti njega! Zamisli samo!“ čudio se i dugo posatrao nos. Najzad, lagano, s opreznošću kakvu je teško zamisliti, podiže dva prsta da ga uhvati za vrh. To je bio njegov sistem.

– No, no, no, pazi! – uzviknu Kovaljov.

Ivan Jakovljevič se trže, spusti ruke i zbuni se kao nikad u životu. Najzad, poče oprezno da struže brijačem po vratu i mada mu je bilo nezgodno i teško da brije, a da pri tom prstima ne drži disajni deo tela, ipak je nekako, opirući se svojim kvrgavim palcem na obraz i donje desni, savladao sve teškoće i obrijao majora.

Kad je sve bilo gotovo, Kovaljov požuri da se obuče, uze kočijaša i odveze se pravo u poslastičarnicu. Ulazeći, povika izdaleka: „Dečko, šolju čokolade!“ a sam pođe pravo ogledalu: nos je na mestu! On se radosno okrete i, zažmirivši, podsmešljivo odmeri dva vojnika, od kojih je jedan imao nos manji od dugmeta na prsluku. Zatim se uputi u nadleštvo u kome je čekao na gubernatorsko ili, u najgorem slučaju, egzekutorsko mesto. Prolazeći kroz prijemnu sobu, pogleda u ogledalo: nos je na mestu! Zatim se odveze drugom koleškom asesoru ili majoru, velikom šaljivdžiji, kome je u odgovor na mnoge zajedljive primedbe često govorio: „De, de, ja te dobro poznajem, ti si jedan pakosnik!“ Uz put pomisli: „Ako major ne pukne od smeha kad me ugleda, onda mogu biti siguran da je sve što imam na svom mestu.“ Ali koleški asesor ne reče ništa. „Dobro je, dobro je, đavo da ga nosi!“ pomisli u sebi Kovaljov. Posle je sreo suprugu štapskog oficira Podtočinu i njenu ćerku, pozdravio se s njima i bio je dočekan radosnim usklicima: znači, dobro je, ništa mu ne fali. Razgovarao je sa njima veoma dugo i, namerno izvukavši tabakeru, dugo je pred njima punio obe nozdrve, misleći u sebi: „Evo vam, seljančure, guske nijedne! A ćerku, ipak, neću uzeti. Prosto – par amour – i doviđenja!“

Od tada je major Kovaljov, kao da se ništa nije dogodilo, odlazio i na Nevski prospekt, i u pozorište, i svuda. I nos je, kao da se nije ništa dogodilo, stajao na svom mestu, ne pokazujući ni najmanju želju da se izgubi. Posle toga, majora Kovaljova viđali su kako dobro raspoložen i nasmejan, uporno prati lepuškaste dame i kako se jednom čak zaustavio pred dućanom u Trgovačkom centru da bi kupio lentu za orden, mada nije imao ni jedno odlikovanje.

Eto, kakav se slučaj dogodio u severnoj prestonici naše velike države! Tek sada, kada na miru razmislimo o svemu, vidimo koliko je ta priča neverodostojna. Nećemo govoriti o natprirodnom odvajanju nosa i o njegovom pojavljivanju na raznim mestima u liku državnog savetnika, ali moramo se upitati kako Kovaljov nije znao da se izgubljeni nos ne može oglašavati preko novinske agencije? Time ne želim da kažem da mi se cena za oglas učinila previsoka: to je glupost i ja uopšte nisam koristoljubiv čovek. Ali to je nepristojno, neumesno i ružno. I još nešto: kako je nos dospeo u ispečeni hleb i kako je Ivan Jakovljevič… ne, ja to ne razumem! Međutim, najčudnije i najneshvatljivije u svemu tome je sledeće: kako autori mogu da obrađuju takve sižee? Priznajem, to je već potpuno neshvatljivo, to je zaista… ne, ne, ja to uopšte ne razumem. Prvo, otadžbina od toga nema ama baš nikakve koristi, drugo… ali ni od drugog nema nikakve koristi. Ja prosto ne znam…

Pa ipak, i pored svega, mada, naravno, može da se dopusti i jedno, i drugo, i treće, možda čak… ali ostavimo to, gde nema besmislica?… Pa ipak, kad čovek malo bolje razmisli, u svemu tome, zaista, ima nečeg. Ma šta rekli, takve stvari dešavaju se u svetu – retko, ali dešavaju se.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj