Intervju – Srdan Golubović, reditelj i predsednik Saveta Festivala autorskog filma
Razgovarao: Marko Dinić
U Beogradu će od srede 26. novembra do srede 3. decembra biti održan jubilarni, dvadeseti po redu Festival autorskog filma. Na ovoj kultnoj filmskoj manifestaciji biće prikazano ono najbolje što je snimljeno u svetu umetničkog filma tokom protekle godine, uključujući pobednike na najznačajnijim svetskim festivalima. U glavnom programu festivala biće prikazano ukupno 21 ostvarenje, a biće organizovan i niz pratećih programa, među kojima i selekcije “radikalnih autorskih filmova” pod nazivom “Bande à part”, celine “Off Hollywood” i “Vreme muzičkih biografija”, zatim “Protejev rukopis”, omaž Branku Vučićeviću, i “Snoliki film” posvećen uspomeni na Marka Babca, kao i retrospektiva filmova Puriše Đorđevića, Akija Kaurismakija i nemačkog producenta Karla Baumgartnera.
O značaju Festivala autorskog filma za našu sredinu tokom prve dve decenije postojanja i njegovom ovogodišnjem izdanju razgovaramo sa Srdanom Golubovićem, rediteljem i predsednikom Saveta Festivala.
“VREME”: Nastupajući Festival autorskog filma je jubilarni,dvadeseti po redu. Koliki i u čemu je značaj održavanja ovog festivala kod nas?
SRDAN GOLUBOVIĆ: Festival je nastao 1994, u vreme sankcija i potpune izolacije, kada još nije bilo interneta i svaki naš kontakt sa kulturnim dešavanjima u svetu je bio prekinut. Fest se nije održavao. Bili smo odbačeni, izopšteni i zaboravljeni. I tada se održao prvi Festival autorskog filma. On je doneo svežinu u ustajali kulturni život posrnulog grada. Kao svež vazduh koji uđe u kuću u kojoj se mesecima nisu otvarali prozori. Ta okolnost je odredila značaj Festivala autorskog filma i činjenicu da je od svog prvog izdanja dobio vernu i posvećenu publiku. I tada, kao i sada, festival je gradio svoju reputaciju na činjenici da predstavlja filmove najboljih i najintrigantnijih filmskih autora različitih generacija, predstavljajući drugačiji i ličan pristup filmu, radikalan i inovativan tretman filmskog jezika i različitost autorskih svetova i poetika. Koncept Festivala je radikalno umetnički, iako mnogi od tih filmova izuzetno dobro komuniciraju s publikom. Mislim da Festival ima veliki značaj za našu kulturnu scenu. Mnogi naši najznačajniji slikari, pisci, glumci i drugi umetnici su njegova stalna i najvernija publika. Mi pokušavamo i mislim da uspevamo da svake godine dobijemo neku novu publiku. Dvadeset godina je već dobar test da li neki događaj odoleva vremenu i da li je blizak različitim i novim generacijama. Sale su stalno pune i to je dokaz da festival takvog koncepta i profila ima veliki značaj i da je neophodan velikom gradu kao što je Beograd.
Kad bacite pogled na program prethodnih 19 izdanja Festivala, možete li da izdvojite neke trendove u autorskom izrazu, tematski i formalno?
Trendovi su menjaju, kao i društvene, političke i kulturne okolnosti koje utiču na njih. Kod nas se reč trend obično tumači sa negativnim predznakom. Ali trend je odraz vremena. I to ne mora da bude negativna odrednica. Film se kao umetnost jako promenio u ovih dvadeset godina. Filmski jezik, pre svega. Filmski jezik je mnogo slobodniji, lišen konvencija i pravila. Razvoj tehnologije je puno uticao na to. To je dalo slobodu autorima da hrabrije i intimnije slikaju svoj svet, a tehnološki razvoj je uticao i na činjenicu da nekada male kulture i kinematografije pronađu svoje mesto. Taj višak slobode je izrodio i dilentantizam i lažni artizam, to su takođe posledice “suvišne” slobode u umetnosti. Ali, pre svega mislim da je današnji autorski film u svetu bliži svakodnevnom životu i potrebi da iz fenomena tog svakodnevnog života crpi estetsku i poetsku inspiraciju.
Kakav je danas odnos između autorskog i mejnstrim, industrijskog filma?
Kao i u svim drugim umetnostima underground ili alternativa, ili na filmu autorski,arthouse ili nezavisni film u velikoj meri utiču i inspirišu mainstream industriju.Underground je uvek bio prostor iz koga mainstream krade uticaje, nove estetske i poetske forme. Industrija nema tu slobodu da eksperimentiše, otkriva i stvara nove umetničke pravce. To je uloga undergrounda, alternative. Mainstream scena prati tu scenu i kupuje uticaje, nove tendencije i najdarovitije ljude. Neki autori postaju deo industrije, a neki ostaju dosledni svom autorskom svetu. Ono što je takođe važno za odnos industrije i autorskog filma je činjenica da je u ovih dvadeset godina napravljen je veliki i, čini mi se, potpuni jaz između bioskopskog i autorskog filma. Mislim da je fenomen multipleksa kriv za to, u njima više nema mesta za autorske filmove. I kompletna holivudska produkcija danas je okrenuta proizvodnji “crtanih filmova” i to je očigledno potreba tržišta. To je autorskom filmu prilično odredilo sudbinu, izbacilo ga iz široke distribucije, ali mu i dalo potpunu slobodu.
Ponekad se odrednica “autorski film” poistovećuje sa “festivalskim filmom”,kao hermetičnim ostvarenjem nezainteresovanim za publiku, kada je navodno autorima više stalo do festivalskih žirija i političke korektnosti nego do gledalaca.
S obzirom da za autorski film više nema mesta u širokoj distribuciji, festivali su postali jedan vid distribucije. Odnosno, mesta na kojima publika može da vidi filmove koji su drugačiji. Neki od tih filmova su hermetični, a neki vrlo zabavni i komunikativni. Pojam autorskog filma je vrlo širok i raznolik. Autorski film je pre svega lični poetski stav. Ima reditelja koji pokušavaju da udovolje ukusu festivalskih selektora, služeći se klišeima, uticajem trendova ili potrebom da budu politički korektni. Toga ima u svim umetnostima. I većina tih pokušaja je neuspela. Umetnost traži posebnost, autentičnost, iskrenost i stav. Takvi pokušaji reprodukcija to nemaju. Ali nemojte da brinete, takvih filmova nema na Festivalu autorskog filma. Zašto je važno gledati festivalske pobednike? Zato što su to najčešće veoma dobri filmovi i zato što su oni pokazatelj u kom pravcu ide filmska umetnost.
Kojih pet filmova iz glavnog programa Festivala autorskog filma ne treba propustiti?
Levijatan Andreja Zvjaginceva, Zbogom jeziku 3D Žan-Lika Godara, Mamica Gzavijea Dolana, Crni ugalj, tanak led Jinan Dijaoa, Umiri vodu Naomi Kavase, Čudesa Aliće Rorvaher.
Osim ovih šest, ne treba propustiti ni kanskog pobednika Zimski san Nurija Bilge Džejlana i venecijanskog pobednika Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju Roja Andersona, kao ni debitantski film rediteljke Mine Đukić Neposlušni.
Šta biste voleli da je u programu ovogodišnjeg FAF-a, a nije?
Remek-delo Boyhood Ričarda Linklejtera, švedski film Turista Rubena Ostlunda i ukrajinski Pleme.
