Notes

Kako kokain vlada svetom

zerozerozero

Roberto Saviano
Nula, nula, nula

Priredio: Vladimir Matković

Piše: Roberto Saviano

 

„Godinama se već pitam kakav je smisao u bavljenju mrtvima i pucnjavama. Da li sve to išta vredi? Šta je svrha? Hoće li te neko pozvati da daš kakav savet? Hoćeš li držati nekakav šestonedeljni kurs na nekom prestižnom univerzitetu? Hoćeš li krenuti u obračun sa zlom, s verom da si ti onaj koji je dobar? Hoće li ti predati žezlo heroja da ga ti čuvaš nekoliko meseci? Hoćeš li zaraditi nešto ako neko bude čitao tvoje reči?

Hoće li te mrzeti oni što su to isto govorili pre tebe, a niko ih nije čuo? Ili će te pak mrzeti oni koji te reči nisu izgovorili ili su ih izgovorili kako ne treba? Ponekad mi sve to liči na opsesiju. Ponekad ubeđujem samog sebe da mera istine leži u tim pričama.

Praćenje tokova narkotrgovine i pranja novca stvara ti osećaj da možeš da uhvatiš istinu o svetu koji te okružuje. Da shvatiš razlog određenog političkog izbora, uzrok za pad neke vlade. Više nije dovoljno čuti zvaničan stav o nečemu. Dok svet ide svojim tačno utvrđenim tokom, izgleda kao da je sve usredsređeno na nešto drugo, na nešto možda banalno, površno. Izjavu kakvog ministra, neki manji događaj, trač. O svemu odlučuje nešto drugo. Novinar, pripovedač, reditelj, svi bi oni hteli da ispričaju kakav je svet, kakav je zaista. Da kažu svojim čitaocima, svojim gledaocima da nije onakav kakvim su ga oni zamišljali, da stvari prosto eto ne stoje tako.

Čak i kada se osećaš loše, ubeđuješ samog sebe da ovaj svet jedino možeš da shvatiš ako ga posmatraš iznutra. Možeš da budeš pripovedač, hroničar, sudija, policajac, pop, socijalni radnik, učitelj, borac protiv mafije, pisac. Možeš dobro da radiš svoj posao, ali to ne znači nužno da si odlučio da tvoja životna vokacija bude ta da iznutra pratiš sva ova zbivanja. Da hoćeš da te ona izjedaju, obuzimaju, u sebe uvlače čitavu tvoju svakodnevicu. Biti iznutra znači držati u svojoj glavi mape gradova s gradilištima, dilerske punktove, mesta gde su sklopljeni sporazumi i izvršeni strašni zločini. Nije dovoljno živeti na ulici da bi se bilo iznutra, nije dovoljno ubaciti se u klan i ostati u njemu šest godina, kao što je to uradio Džo Pistone. Unutra si, jer je to smisao tvog bivanja na ovom svetu. Ja sam pre mnogo godina odlučio da budem unutra. Ne samo zato što sam odrastao na teritoriji gde je o svemu odlučivao klan, ne samo zato što sam video da umiru oni koji bi se usudili da im se suprotstave, ne samo zato što upiranje prstom u „izdajnike“ ubija u ljudima svaku želju da se usprotive kriminalnoj moći. Bivanje unutra, praćenje kretanja belog praha bila je jedina perspektiva koja mi je omogućila da doprem do suštine stvari. Posmatranje ljudske slabosti, fiziologije moći. Lomnosti odnosa, krhkosti veza, beskonačne moći novca i surovosti. Apsolutne nemoći svakog nauka o lepoti i pravdi kojima sam se hranio. Primetio sam da je kokain taj oslonac oko koga se sve okretalo. Rana je imala tek jedno ime. Kokain. Mapa sveta jeste se iscrtavala naftom, crnim zlatom, onim o kome smo navikli da govorimo, ali takođe i belim zlatom, kako ga zovu nigerijski bosovi. Mapa sveta iscrtava se gorivom, onim za motore i onim za telo. Gorivo koje pokreće motore je nafta, dok telo pokreće kokain.

„Srbi. Precizni, okrutni, detaljni u mučenju.“

„Gluposti. Čečeni. Bodeži su im toliko oštri da čovek nije ni trepnuo a većse valja u lokvi sopstvene krvi.“

„To su diletanti u odnosu na Liberijce. Iščupaju ti srce dok si još živ, a onda ga pojedu.“

Ovo je igra stara koliko i svet. Lista surovosti, rang lista najsurovijih naroda.

„A Albanci? Neće se zadovoljiti samo time da ubiju tebe. Tu su i budući naraštaji. Sve mora da se sravni sa zemljom. Zauvek.“

„Rumuni ti stave kesu na glavu, vežu ti ruke oko vrata i čekaju da vreme učini svoje.“

„Hrvati ti ekserima zakucaju stopala i jedino što ti preostaje jeste da se moliš za brzu smrt“!

Opisi krvi, terora i sadizma pljušte još neko vreme, sve dok se ne stigne do neizbežne teme a to su specijalne jedinice, francuski legionari, španski El Tersio, brazilski Bope.

Učesnik sam na jednom okruglom stolu. Ljudi oko mene smenjuju se u pripovedanju sopstvenih iskustava i nabrajaju kulturne specifičnosti naroda koje su dobro upoznali nakon boravka u tim zemljama tokom mirovnih misija. To je ritual, ova sadistička i pomalo rasistička igrica, a opet nužna, poput svih rituala. To je jedini način da kažu jedni drugima da je najgore prošlo, da su uspeli, da odsad pa nadalje počinje pravi život. Onaj bolji.

Ostajem u tišini. Ne smem previše da se uplićem, poput antropologa, kako bi se ritual nastavio bez ometanja. Lica učesnika su ozbiljna, a kada neko od njih uzme reč, ne gleda u lice sagovornika naspram sebe niti u svog prethodnika. Svako pripoveda svoju priču, kao da je sam, u nekoj praznoj sobi, pokušavajući da ubedi sebe samog da je upravo on taj koji je video apsolutno zlo.

Tokom svih ovih godina, čuo sam na desetine ovakvih priča po raznim sastancima, kongresima, na večerama, između dva zalogaja špageta, po sudnicama. Često su to bila nabrajanja neljudskih i zverskih nedela, ali kako su s vremenom sve ove priče zauzimale sve više mesta u mojoj glavi, izranjao je iz svih njih jedan zajednički imenitelj, jedinstvena kulturološka crta koja se uporno nametala. Za surovost je bilo rezervisano počasno mesto u genetskom nasleđu naroda. Uobičajena je greška izjednačavanje čitavih naroda s počiniocima ovakvih zverstava ili ratnih nedela, kao da je to jednako razmetanju nabildovanim mišićima nakon sati i sati provedenih u teretani. Čak i demonstriranje snage mišića u svrhu zastrašivanja protivnika krije u sebi strogu i precizno kodifikovanu pripremu. Nema improvizacije, sve mora da bude brižljivo isplanirano. Čovek mora da se obrazuje. Obrazovanje je ono što čoveka čini pravim čovekom. Ono što se nauči jeste ono što čini razliku.

Surovost se uči. Čovek se ne rađa s tim. I pored toga što se ljudi rađaju s određenim sklonostima, i pored toga što nasleđuju iz porodice stav prezira i nasilnost, surovost je nešto što se predaje, nešto što se uči. Surovost je nešto što se prenosi s učitelja na učenika. Nije dovoljan nagon, nagon valja kanalisati i obučiti. Uči se telo kako da odbaci dušu, čak i ako se u dušu ne veruje, čak i ako se veruje da je duša čista religijska glupost, fantazija, čak i ako čovek veruje da je sve u vlaknima, nervima, mlečnoj kiselini. Ipak nešto postoji. Kako bi inače nazvao tu kočnicu koja te baš u poslednjem trenutku sprečava da ideš do kraja? Savest. Duša. Ima toliko imena, ali kako god da je nazoveš, dovešćeš je u pitanje, silovaćeš je. Verovanje da je surovost imanentna ljudskom biću lakši je put, a od koristi je onima koji bi da operu sopstvenu savest a da se prethodno ne razračunaju s njom.

I tako, jedan ratnik bi završio svoju priču dok bi se onaj pored njega, i ne čekajući da njegove reči pogode metu, nadovezivao svojom pričom. Ovaj ritual traje i sada, svi se nemo slažu s činjenicom da je to nekim narodima u krvi, taj nagon, da se tu ništa ne može, da se zlo rađa s nama. Vidim sa svoje desne strane jednog borca koji je posebno nestrpljiv da započne svoju priču. Nervozan je dok sedi na plastičnoj stolici koja pucketa jedva čujno, što samo ja primećujem, budući da niko drugi ne podiže glavu u našem pravcu. Jasno mi je da se ne radi o nekom nestrpljivom novajliji, jer može sebi da priušti dugačku bradu, a činovi na njegovoj uniformi svedoče o tome da je preživeo brojne opasnosti. Tu je još jedna neobičnost: sve vreme odmahuje glavom. Čini mi se da na njegovom licu naslućujem jedva primetni znak prezira. To unosi dozu nemira u ovaj ritual te sada i sam nestrpljivo pogledavam u njegovom pravcu. Nisam dugo čekao, jer je usred živopisne priče o tome kako pojedine istočnoevropske tajne službe čupaju nokte, čovek s moje desne strane ućutkao sve prisutne.

„Nemate vi pojma. Ne znate ništa ni o čemu. Samo čitate gluposti iz žute štampe, slušate glavni dnevnik. Nemate pojma.“

Nakon toga je nervozno zabio šake u džepove svojih maskirnih pantalona i izvadio telefon preko čijeg ekrana je žurno prešao prstima sve dok se nije pojavila geografska karta. Uvećao ju je, pomerio, a onda je konačno pokazao prisutnima jedan deo sveta. „Evo, ovi su najgori.“ Prstom je pokazivao na jednu tačku negde u Centralnoj Americi. Na Gvatemalu. Svi su bili začuđeni.

„Gvatemala?“

Povratnik odgovara jednom jedinom rečju, nepoznatom mnogima: „Kaibil.“

Čuo sam ovu reču raznim svedočenjima tokom sedamdesetih godina, ali sada kao da je pala u zaborav.

„Osam nedelja“, započeo je bradati ratnik, „osam nedelja je dovoljno da sve ono ljudsko što postoji u čoveku nestane. Kaibili su našli način da izbrišu savest. Za dva meseca može se iz ljudskog tela iščupati sve ono što ga razlikuje od zveri. Sve ono zbog čega razlikuje dobro od zla, sve ono zbog čega je umeren. Za osam nedelja možeš Svetog Franju pretvoriti u ubicu kadrog da zubima raspori zverinje, da opstane tako što će piti mokraću i ubija ne mareći čak ni za godine svojih žrtava. Dovoljno je osam nedelja da čovek nauči da se bori na svakom terenu i pod bilo kakvim vremenskim uslovima i da nauči da se brzo kreće kada ga napadne neprijatelj.

Zavladala je tišina. Upravo smo čuli jeretika. Po prvi put je neko oborio teoriju o urođenoj surovosti. Kad bih samo upoznao nekog pripadnika Kaibila. Počinjem da čitam. I otkrivam da su Kaibili antisovjetske elitne trupe vojske Gvatemale. Nastale su 1974. kada je stvorena Vojna škola koja će potom postati Centar za obuku i specijalne operacije Kaibila. To su godine građanskog rata u Gvatemali, godine u kojima su se vladine snage i paravojne formacije, uz podršku Sjedinjenih Država, sukobljavale s neorganizovanim gerilcima a potom i pobunjeničkom grupom Nacionalna revolucionarna jedinica Gvatemale. To je rat bez pripadnosti. U mreže Kaibila padaju studenti, radnici, profesionalci, opozicioni političari. Svi bez izuzetka. Majanska sela bivaju sravnjena sa zemljom, tela pobijenih seljaka danima trule na nemilosrdnom suncu. Godine 1996, posle trideset šest godina i više od dvesta hiljada stradalih, trideset šest hiljada dezaparesidosa i šeststo dvadeset šest otkrivenih masakara, građanski rat u Gvatemali konačno je završen potpisivanjem mirovnog sporazuma. Prvi posleratni predsednik Alvaro Arcu odlučuje tada, na zahtev Sjedinjenih Država, da transformiše protivpobunjeničku vojsku, koja je smatrana najboljom antisubverzivnom snagom Latinske Amerike u efikasno sredstvo borbe protiv narkotrgovine. Tako je 1. oktobra zvanično formiran antiteroristički vod Bataljona specijalnih snaga Kaibil.

Po samoj svojoj definiciji, Kaibili su „mašine za ubijanje“, obučavane jezivim metodima, jer njihova hrabrost mora neprestano da se dokazuje, iz dana u dan, iz užasa u užas. Ispijanje krvi tek ubijene životinje i jedenje njenih ostataka daje snagu pripadniku Kaibila i daruje mu moć. Većneko vreme, Komisija za istorijsko razjašnjenje Gvatemale ispituje upravo ovakve postupke a načinjen je i izveštaj naslovljen Sećanje tišine. U ovom izveštaju se podseća da je 93 odsto dokumentovanih zločina u Gvatemali tokom trideset šest godina rata počinjeno od snaga reda i paravojnih grupa, a naročito od Patrola civilne samoodbrane i snaga Kaibila. U izveštajima se još navodi i to da je tokom oružanog sukoba unutar sopstvenih redova vojska Kaibila počinila genocid.

U najsurovije masakre ubraja se zločin počinjen u Las Dos Eres, seocetu u okrugu Peten, koje je između 6. i 8. decembra 1982. sravnjeno sa zemljom, zajedno sa svojim meštanima. Četrdesetorica pripadnika Kaibila upala su 6. decembra u selo kako bi pokupili devetnaest pušaka svojih gerilaca, prethodno izgubljenih tokom jedne zasede, ne štedeći pri tom nikoga; ubijali su muškarce, žene i decu, silovali devojčice, tukli kundacima trudne žene i gazili im stomake ubijajući nerođenu decu u njima, bacali su živu decu u bunare, tukli ih nasmrt toljagama, sahranjivali ih žive. Najmlađa deca pobijena su bacanjem o drveće ili zidove. Leševi su pobacani u bunare ili ostavljeni da leže po poljima. Spominje se broj od preko dvesta pedesetoro mrtvih, iako su pronađena tela dvesta jedne žrtve, među kojima je sedamdesetoro bilo mlađe od sedam godina. Pre no što su napustili selo, vojnici su sa sobom poveli dve devojčice od četrnaest i šesnaest godina te su ih obukli u vojne uniforme. Vodili su ih sa sobom tri dana i neprestano ih silovali. Kada su se umorili, zadavili su ih.

Amnesti internešenel ukazao je izveštaju iz 2003. na desetine slučajeva učešća Kaibila u mreži narko-trgovine, kao i u drugim nezakonitim radnjama poput krađe automobila, trgovine decom radi ilegalnih usvajanja i operacija „socijalnog čišćenja“. Iste te godine, Vašington je stavio Gvatemalu na listu „decertifikovanih“ zemalja, budući da je između 2000. i 2002. vlada Gvatemale oduzela tek petinu količine kokaina zaplenjenog tri godine ranije.

Većnekoliko godina meksička vlada ukazuje na porast broja kaibila i bivših vojnika iz Gvatemale primljenih u lokalne kriminalne organizacije. Ovima je od velike koristi da u svojim redovima imaju nekadašnje vojnike, jer tako direktno regrutuju mlade a većobučene i iskusne ratnike, pri čemu štede znatan novac i vreme za njihovu obuku. Bivši kaibil može da bude od koristi kartelu zbog svoje veštine u baratanju oružjem i snalažljivosti u surovim uslovima planina i džungle. Bivši kaibil ume da opstane u veoma teškim uslovima i pošto je naučio da se kreće u okrugu Peten, u severnoj Gvatemali, ume to isto i na jugu Meksika, gde vladaju slični klimatski uslovi. Situaciju još više pogoršava sve prisutnija demilitarizacija vojske Gvatemale, koja je u poslednjih nekoliko godina smanjila svoje članstvo sa trideset na petnaest hiljada članova. Mnogi vojnici su napustili vojsku uz određenu otpremninu, ali su tako ostali bez posla. Neki od njih našli su zaposlenje u privatnim agencijama za obezbeđenje i poslati su u inostranstvo da rade kao plaćenici, verovatno i u Irak. Mnogi drugi ušli su u kriminalne organizacije.

Kaibil mora „da zaradi poverenje svojih podređenih, usmeri njihove napore, razjasni im sopstvene ciljeve, udahne sigurnost, kreira jedinstvo među timovima, bude primer umerenosti u svakom trenutku, održi živom nadu, žrtvuje se za pobedu“.

Surovost se uči. Sada to sigurno znam.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/kako_kokain_vlada_svetom.26.html?news_id=292868

 

 

 

Ostavite komentar: