Evropeizacija u Srbiji tokom XIX veka zahvatila je sve oblasti i javnog i privatnog života. Posle viševekovne turske uprave, Srbi su s namerom da dosegnu tekovine modernog sveta, veoma ambiciozno krenuli put Evrope. Ugledanje na evropsku kulturu dovelo je do formiranja novih kulturnih modela koji su bili u skladu s novonastalim političkim i ekonomskim promenama. A sve se menjalo brzo zahvaljujući želji da Srbija ponovo zauzme mesto u “civilizovanom” evropskom svetu. Već polovinom XIX veka, veoma mnogo novca izdvajano je za školovanje “đaka na strani”1, mladića koji su se posle nekoliko godina provedenih na univerzitetima u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji ili Francuskoj vraćali u Srbiju s evropskim obrazovanjem, ali i s novim pogledima na život, novim navikama i prohtevima, često dovodeći i nevestu strankinju. I žensku decu su očevi tokom druge polovine XIX počeli da šalju u evropske škole: u zavode (više škole internatskog tipa) i na univerzitete.
Nosioci promena svakako su bili učeni Srbi iz “preka” koji su se doseljavali, ali i svi oni stranci od guvernanti, preko lekara i inženjera, do diplomata koji su se duže ili kraće vreme zadržavali u Srbiji.
Veliki uticaj na drukčiji stil života u Srbiji imali su i trgovci poslom vezani za Evropu, kao i naši poslanici na strani (diplomatski predstavnici u evropskim zemljama).
Ton su, naravno, davale i srpske vladarske porodice narodnog porekla, koje su se uporedo s narodom osavremenjivale.
Promene su prvo bile vidljive u višem društvenom sloju, uglednim i bogatim beogradskim porodicama, među višim činovnicima i trgovcima koji su bili u mogućnosti i prilici da dođu u dodir s evropskom sredinom. Međutim, ubrzano su se širile i na srednji sloj, koji se oduvek ugledao na one koji su stajali na višoj lestvici društvene hijerarhije. Menjao se sistem vrednosti i način razmišljanja. To je bilo doba kad se do moći u društvu dolazilo znanjem i učenošću, pa su kao i veliki trgovci iz gradova, i dobri domaćini sa sela davali svoje sinove na škole svesni da njihova deca neće nastaviti porodični posao, ali ponosni što će doprineti “opštoj srpskoj stvari” – napretku celog naroda. Deca sa sela koja su dolazila u Beograd na školovanje živela su u beogradskim porodicama, tako da je svaka kuća koja je to iole sebi mogla da dozvoli, “držala đake na stanu i hrani”. Pored školskih obaveza (predavanja, učenje i polaganje ispita) ti đaci su pomagali u kući u mnogo čemu, ali su jeli i sedeli za stolom sa porodicom koja se o njima brinula, i na taj način učili i o ponašanju u društvu. “I mnogi, posle najugledniji ljudi počinjali su tako.”2
Evropeizam se nije ogledao samo u materijalnoj, nego i u duhovnoj (slava, Božić i Uskrs počinju drukčije da se slave u gradu nego na selu) i socijalnoj kulturi (porodična organizacija, srodnički odnosi, položaj žene).
Međutim, najzanimljivije su promene u privatnom životu skrivenom od “očiju sveta”, jer nam govore o istinskom kulturnom preobražaju. Naročito je zanimljiv svakodnevni, običan dan u životu jedne porodice, koji je bio u rukama domaćice. To više nije porodična zadruga u kojoj je podređena muškarcu i neobrazovana žena u zoru mesila hleb, to je novi tip žene “nakalemljen sa strane, iz evropske kulturne sredine (…) u kojem se stara da ne bude samo žena, već i pametna mati, razumna domaćica i korista član društva”.3 Zarada muža i razvoj zanata i trgovine u gradu omogućili su joj da kupuje gotove proizvode i oslobodili je mnogih poslova koje je žena na selu primorana da obavlja. Pored toga, gotovo svaka porodica je imala bar jednu “devojku” (služavku).
Dužnosti žena su se izmenile, pa i jedan veoma važan “kućevni posao” kao što je staranje o ishrani. U nabavku je išao “momak”, a svakodnevne obroke kuvala je “devojka”. Domaćica je nadgledala posao i brinula je o posluženju za goste, što je govorilo o njenoj umešnosti i eleganciji. Nije se jelo u kujni gde se hrana priprema, nego u trpezariji.
Kako će da postave sto, kako da se ponašaju na “civilizovan način” žene Beograda su učile na poselima koja su kasnije, tokom druge polovine XIX veka, prerasla u žureve. Na književno-umetničkim poselima polovinom XIX veka, kako Poleksija Dimitrijević Stošić kaže, posluženje je počinjalo ratlukom i crnom kafom, a zatim su se iznosili mešeni domaći beli hleb, sir i suvo meso, slane i slatke pite, lokumići, tatlije, prženi bademi i gurabije, a služilo se i voće iz turšije koje se tad u Srbiji mnogo jelo.4 Međutim, kod kćeri Jevrema Obrenovića Anke bile su slane stvari i kolači koji se do tada nisu videli u Beogradu – prve torte u Srbiji pojavile su se u Ankinom domu.
Na svojim primanjima Anka Obrenović je gošćama davala “instrukcije o vaspitanju dece”, govorila im je o unutrašnjem uređenju stana i o serviranju stola za vreme obedovanja,5 jer je htela “srpsku ženu što više da prosveti, da bi posle i ona svoje mlado pokoljenje u modernome duhu vaspitavala”.6 Vremenom, posela prerastaju u žureve – dan primanja, do koga je svaka ugledna gospođa držala, ne pozivajući gošće, jer su svi znali koji je to dan u mesecu ili nedelji. Na prvim žurevima služili su se kafa i sitni kolači, ali ubrzo je kafu zamenio čaj, pa su se nabavljali samovar i engleski čajnici.7 Servis za čaj bio je uglavnom srebrni. I kad se nije koristio, stajao je u trpezariji u staklenom stočiću-vitrinici čije su se tri strane otvarale kad dođu gosti, da bi domaćica lako mogla da ih posluži. Iz srebrne “sukrijere” (“cukerdozne”) šećer u kockama vadio se malom srebrnom štipaljkom, ko je želeo mogao je da doda mleko iz malog srebrnog bokala, ili sok od limuna iz kristalnog bokalčeta, ili da srebrnom viljuščicom uzme krišku limuna sa kristalne tacne, a rum je bio u kristalnoj flašici sa srebrnim zapušačem. U čajniku bi se zaparila “esencija” (koncentrat čaja), a iz samovara (mogao je da ga zameni i veliki čajnik) dodavala se vrela voda, tako da je svako pio čaj one jačine koju želi, s limunom, mlekom ili rumom. Uz čaj su kao slano posluženje bili sendviči, kiflice, slane pogačice, a kao slatko – sitni kolači i torte. Sendviči veličine zalogaja pravili su se od tankih kriški sendvič-vekne, namazanih prvo sardel-buterom, a onda bi se ređala šunka iseckana na rezance, ili salama, ili kolutovi jaja. Sendvič-vekna je mogla i da se izdubi pa napuni filom od seckane šunke, ementalera, telećeg pečenja, krastavčića, kapara, ajvara, kuvanih jaja izmešanih s buterom i senfom, pa bi se tek tad sekla na kriške. Posluženje za žur domaćica je sama pripremala, jer je to bila prilika da javno pokaže u kojoj meri je i u sferi privatnog ovladala evropskim obrascima ponašanja.
Sedelo se u trpezariji, za trpezarijskim stolom. Trpezarija je bila centralna prostorija, povezana sa susednim sobama staklenim vratima, tako da je i drugi deo stana, u koji gosti nisu ulazili, bio izložen procenjivanju elegancije i stepena “civilizovanosti” 8, što se smatralo veoma važnim. Pored trpezarijskog stola i stolica, od nameštaja u trpezariji bili su “servir-tiš” stočić na točkićima za posluživanje, kredenac i vitrine s izloženim srebrnim i kristalnim posuđem kao jasnim pokazateljem i bogatstva i istančanog evropskog ukusa domaćice.
O tome šta se, kako i kad jelo svekodnevno, o pravilima pronašanja za stolom gotovo da i nema podataka sem u dnevnicima, sećanjima i zbirkama recepata koji se mogu naći u beogradskim porodicama.
Promene, naravno nisu bile samo na nivou recepata, nisu se jedino izmenili jela i način kuvanja, nego su obroci bili raspoređeni u drugo doba dana. Naime, na selu je vreme obedovanja zavisilo od sezonskih radova, od privređivanja kojem je sve bilo podređeno. U gradovima i radno vreme postaje evropsko, pa i doba dana kada se jede.
U najboljem hotelu u Beogradu “Novo zdanje”, kasnije nazvanom “Srpska kruna”, koji su posećivali beogradski činovnici, prema sećanjima Jevrema Grujića, 1854. godine za doručak koji je počinjao u 8 časova, služili su se bela kafa s hlebom, za ručak u podne na meniju su svakodnevno bila po izboru četiri, a nedeljom i četvrtkom šest jela, dok se večeralo à la carte.9
Ne znamo koja su jela bila u jelovniku, ali 60-ih godina XIX veka u kući Jovana Žujovića hrana je bila, kako on kaže, prosta ali obilna: supa, rinflajš, cušpajs svakog dana, pečenje četvrtkom i nedeljom, a kolači nedeljom. “Sira i voća bilo je uvek. Večera se ostatak ’cušpajsa’ i sir, a zimi se dodavala pastrma ili pržene kobasice. (…) Hleb se kupovao kod furundžije (…) a od vojnika iz kasarne spram kuće taze tajin (…). Od tajina se vrlo često – dva tri puta nedeljno – pravila popara, koju smo veoma voleli, jer je bila začinjena kajmakom. (…) Beli hleb kupovao se od zemunskih piljarica o Slavi, Uskrsu i Božiću i kada se ko zvao na ručak. Gozbe velike nisu bivale, ali je svake nedelje po neko bivao kod nas na ručku; a školski drugovi svakog dana na užini (čvarci, kavurma, sir).”10
Isto vreme obedovanja (doručak između sedam i osam sati, ručak između podneva i jedan sat, večera oko sedam) zadržalo se u činovničkim i trgovačkim kućama narednih sto godina, a izbor jela se menjao kako se zemlja širila i kako su kontakti s drugim narodima učestali. Još u “Velikom srpskom kuvaru” Katarine Popović Midžine koji je izašao 1877. godine, mnoštvo je recepata za jela različitog porekla i od raznovrsnih sastojaka. Nije više bilo jednostavno sastaviti meni, tako da je domaćica morala da vodi računa koje se jelo s kojim slaže: „ne bi dobro bilo da budu jela, ako ih ima više, sva čorbasta ili sva čvrsta, odnosno gusta, sva slatka, sva snažna, masna ili sva mršava, nego uvek mešovita“.11 U knjizi “Le livre de la Femme d’intérieur”12, priručniku za savremenu ženu vrsnu domaćicu, preporučuje se da je bolje poslužiti manje vrsta jela, ali da budu i izvanredno pripremljena i od prvoklasnih namirnica.
Kako je izgledao svakodnevni obrok ostalo je zabeleženo u jelovnicima koje je Stojan Novaković namenio kuvarici za ručkove i večere tokom novembra i decembra 1913. Za ručak, mogla je da bude pasirana čorba od pasulja s prženim hlebom, teleći paprika s noklicama i za desert buter-tajg13; ili punjene paprike, sočivo sa slaninom, teleće pečenje, salata i voće14; ili čorba od kiseljaka i slanine, faširane šnicle, restovani krompir, knedle sa sirom i voće15; ili punjene zemičke, sarma od kiselog kupusa, ćurka s podvarkom, pita s mesom i voće16; ili supa od zeleni (kupus, krompir, šargarepa), govedina sa sosom od rena, sočivo sa slaninicom i teleće šnicle, i voće. Za večeru se takođe jelo kuvano: pohovano pile, krompir obaren u slanoj vodi i voće17; ili ćufteta u sosu i torta18; ili teleći kotleti, spanać i voće19; ili kokoška s belim sosom, krofne i voće20.
Posluženje na zvaničnim ručkovima i večerama razlikovalo se od svakodnevne ishrane. Zadatak domaćice bio je da sastavi meni, ali i da odredi koji će servis, pribor za jelo i čaše da se koriste, kako će da se postavi sto za svečanu priliku. „Pri postavljanju stola imaju podjednako udela koliko domaćičina veština i stvaralačka joj umešnost, toliko i moda.“21 Noževa, viljušaka i kašika bilo je postavljeno onoliko koliko je jela bilo predviđeno. Slanik je svaki gost imao svoj, ili bi dvoje delili jedan. Kad je planiran veliki broj gostiju, na salvetu se stavljala kartica s ispisnim imenom, tako da bi se lakše ustanovio raspored sedenja.
Sredina stola bila je ukrašena cvećem u vazama, a posluga je služila goste pri tom ne spuštajući činije s posluženjem na sto. Za svakog gosta ispisivali su se jelovnici na kupovnim karticama za tu namenu, ili su ih i domaćice same ukrašavale.
Kraljica Natalija Obrenović je 90-ih godina XIX veka na poslepodnevnim primanjima servirala veliki bife, za koji samo znamo da je bio „ne onako bogat, kao što je bio na balovima kralja Milana“.22
Sa nekih večera i ručkova na Dvoru Obrenovića kojima je prisustvovala Olga Simonović, sačuvani su jelovnici.23
Na zvaničnim večerama, po pravilu, jela su se služila određenim redom: supa, rečna riba, govedina ili jagnjetina s povrćem, morska riba, divljač, živinsko meso, kolači. Za večeru priređenu 13. decembra 1894. služeni su: bistra supa od živine; rajnski losos u sosu od rakova; biftek na baštovanski način; garnirani jastog; prepelice na pirinču; pašteta od guščije džigerice na pariski način; ananas; fazan na ražnju; grašak s krutonima (pečenim komadićima hleba); čokoladna bomba; više vrsta sladoleda i voće.
Na večeri u Dvoru 28. juna 1896. jelo se: krem supa Sévigné; korpice punjene kavijarom; rajnski losos na holandski način; rozbif na engleski način; garnirani jastog; prepelice na pirinču, sos od voća à la Romaine; štajerske koke na ražnju, srce artičoke s aromatic nim travama; praline-kolač od čokolade; više vrsta sladoleda; sirevi, voće.
Kad se ovo posluženje uporedi s onim serviranim u Bakingemskoj palati 1913. godine kod engleskog kralja Džordža V: bistra supa na indijski način; morski rak Monpelje, jagnjeći file Châtelaine, živinsko meso u aspiku na način u Nici; prepelice s povrćem à la Diane, hladno meso sa želeom i salata; špargle sa muselin sosom; jagode na toskanski način, šumsko voće u kremu Sabayon, razne vrste kolača, gaufrettes, vidimo da kulinarska umešnost na srpskom dvoru nije zaostajala za trpezama drugih vladarskih kuća.
Svakodnevni dvorski ručkovi i večere bili su jednostavniji: supa, riba kao predjelo, pečenje kao prvo glavno jelo, živina kao drugo glavno jelo, a sir i voće za desert.
Na ručkove i večere u Dvor pozivani su visoki državni činovnici, visoki oficiri, profesori univerziteta, ugledni Beograđani, strane diplomate sa službom u Srbiji. Recepti dvorskih kuvara širili su se prvo po beogradskim kućama, a kasnije i po imućnijim porodicama srpskih varošica u koje su sa službom odlazili oficiri i državni službenici sa svojim ženama aktivnim u društvenom životu lokalnog stanovništva.
Kako se mesio praline-kolač od čokolade koji se služio na Dvoru ne znamo, ali je sačuvan recept za praline- tortu čiji su osnovni sastojci lešnici i bademi, a ne orasi i jaja što je karakteristično za Srbiju, tako da bademi i lešnici u kolačima najčešće ukazuju na još neizmenjen recept prenet iz druge kulturne zone.
U svakodnevnoj komunikaciji, recept predstavlja jedinstven i ponekad usamljen pisani spomenik kućnog inventara,24 ali kad ga posmatramo u okviru celokupnog kulturnog sistema, možemo kroz tu kratku pisanu formu da sagledamo kulturna i društvena prelamanja u razvoju srpskog građanskog društva.
Na nagle i velike promene ukazuje i to što su u istoj svesci jedan za drugim ispisani recepti za bečke kiflice, tatlije, komisbrot, francuske bombone i uštipke bez kvasca25. Recepti kao nosioci informacije posrednici su u kulturnoj razmeni, a pri tom gotovo kao enciklopedijska odrednica beleže trenutke jednog doba. Početkom XX veka u “Koch Buch”-u Savke Dimitrijević26 recepti su većinom na srpskom, mada ima nekoliko na nemačkom: Schokolade Torte à la Sacher, Shokolade Eis, Honig Brot, Scokolade Kranzeln; i nekoliko na francuskom: Sablés (sipkavo testo), Profitrolles au chocolat, Sufflé au fromage, Sauce béchamel, Crème au chocolat…27
Knjige recepata prenose se s kolena na koleno, kćeri i unuke nasleđuju umrljane poluispisane sveske, i dopisuju ih. Recepti se razmenjuju, beleže na otrgnutim listovima hartije, na ceduljama na čijoj poleđini je nečija adresa, broj telefona, ili potvrda o datom vešu na pranje. Sačuvana “Knjiga za mešenje kolača Olge Marinković”28, koja sadrži recepte njene babe, podeljena je na poglavlja Torte (torta od oraja, torta od kestenja, pomorandžina torta, čokolad masa sa Bleda, reform torta, rozen torta, doboš torta…) i poglavlje Kolači (korpice, kiflice od badema, vanil krancle, londonske štangle, suve štangle za vino od urmi, urme prelivene čokoladom, bombone od voća, bombone od lešnika, puslice…). I pored tog jasnog razvrstavanja, nailazi se i na recepte za slano finije posluženje (kiflice sa šunkom, puding od spanaća, puding od kačkavalja, pašteta od guščije džigerice, slane štangle, pogačice od sira, amerikanski sendvič…) koje je domaćica za goste sama pripremala.
Od formiranja dobrotvornih društava početkom XX veka, gospođe su sve manje vremena provodile u kući. Broj primanja počeo je da se svodi na svega nekoliko godišnje: na čaj se zvalo manje društvo dva do tri puta, a bar jedanput u toku godine pozivali bi se gosti na “veliko primanje”. Sedelo se u salonu, u foteljama, i razgovaralo. U trpezariji je bio postavljen sto s posluženjem koje ne zahteva tanjire i escajg, a “devojka” u crnoj haljini i beloj keceljici služila je šolje čaja. Društvo je već u toj meri bilo modernizovano da se neki put poručivala hrana i pored posluge: kuvarice i “devojke”. Poslasticu croque-en–bouche (kuglice od kesten pirea glazirane karameliziranim šećerom, ređaju se u vidu šuplje kule koja se ispuni šlagom) mogli su da naprave samo poslastičari. Poručivali su se i komplikovani slani specijaliteti za hladan bife kao što su guščija džigerica u aspiku ili volovan (toplo pecivo od lisnatog testa punjeno nadevom od mozga, pečuraka, pilećeg mesa), a mogli su i da se iznajme tanjiri i čaše u radnjama koje su se specijalizovale za tu vrstu usluga. O jednom takvom prijemu ostale su sačuvane informacije u kalendaru-notesu29 u koji je Leposava Bela Pavlović beležila ko je od gostiju dolazio u njihovu kuću na ručkove i večere između 1935. i 1938. Na večeri marta 1937. bilo je 26 gostiju: Živadinovićevi, Mara i Ljubica Nikolajević, Dušan i Vida Popović, Mihajlovićevi, general Nedić i Jelica, Vuka Ivanišević, Lozanićevi, Čolak-Antićevi, Mladen Popović, Jaša Bajloni i kum Giga; spremljeno je: bouillon vruć, pita od spanaća, pita od mesa, šunka sa renom, salata karfiol i celer sa majonezom, sendviči foie gras, kiflice sa šunkom, torta od badema, puslice, salata od pomorandž i, jabuke i banane sa rumom, sveže voće; od pića crno, belo vino, mineralna voda, oranžada i likeri.
Ta velika primanja pred Drugi svetski rat su se zvala soirée ili party.
Hrana predstavlja samo jedan segment kulture, ali je izvanredan pokazatelj pravog stanja u društvu, a ne idealnog modela. Prikaz načina ishrane u Beogradu od sredine XIX veka do Drugog svetskog rata potvrđuje da je građanski sloj živeo prema evropskim merilima.
Uporedo s političkom borbom za nezavisnost od Turaka početkom XIX veka, teklo je i kulturno stremljenje Srbije ka Evropi. Pored brojnih promena u svim oblastima života i ishrana se izmenila u gradskoj sredini u kojoj su se susretale i prožimale različite kulture, tako da su prihvaćena nova jela, odnos prema hrani je drukčiji, kao i doba dana kad se obedovalo i način na koji se jelo.
Gradsko stanovništvo je imalo veliki uticaj na evropeizaciju celokupne Srbije. Nosioci promena bili su ljudi visokog obrazovanja i položaja, a njihove žene mahom su bile vaspitavane i školovane po srednjoevropskim ženskim institutima.30 Promene se nisu odrazile samo na Beograd, jer, kao što pridošlice sa sela u grad nisu „dugo čuvale svoje seljaštvo, no su brzo ulazile u varoški život i regule, menjale odelo, navike i zanimanje i postajale varošani”,31 tako je i stanovništvo u palankama prihvatalo novo, odnosno evropsko.
Tijana Čolak-Antić
Preuzeto iz časopisa Kultura
* Iz dnevnika, zbirki recepata i sećanja (druga polovina XIX i prva polovina XX veka)
1 Milićević, Jovan, Prva grupa srbijanskih studenata školovanih u inostranstvu (1839-1842), Istorijski časopis IX-X, Beograd 1959.
2 Deroko, Aleksandar, Beograd na susretu dva veka, u: Beograd u sećanjima 1900-1918, Beograd 1977,
3 Ðorđević, Tihomir, Položaj žene, u: Naš narodni život, knjiga II, Beograd 1984, 31.
4 Dimitrijević Stošić, Poleksija, Posela u starom Beogradu, Beograd 1965, 73.
5 Popović, J. Dušan, Beograd kroz vekove, Beograd 1964, 463.
6 Dimitrijević Stošić, Poleksija, nav. delo, 69.
7 Ugričić, Jefta, Žur moje žene, Beograd 1927, 22.
8 Jevrem Grujić, po povratku sa školovanja iz Evrope, strogo je vodio računa da se pokaže u “odelu dostojnom civilizovanog čoveka; crni šešir, rukavice, frak ili redengot postavljen svilom, lakovane cipele” kad god je odlazio da se predstavi onima koji su odlučivali o službeničkim mestima, da nekog poseti, ili da se samo prošeta. Pavković, F. Nikola, Etnografski zapisi Jevrema Grujića, Srpski etnografski zbornik XCVI, Beograd 1992, 123.
9 Isto.
10 Žujović, Jovan, Dnevnik, I, priredio dr Dragoje Todorović, Arhiv Srbije, Beograd 1986, 32.
11 Popović Midžina, Katarina, Veliki srpski kuvar, Novi Sad 1877, 9.
12 Ris-Paquot, Le livre de la Femme d’intérieur, Paris
[verovatno kraj XIX veka]
, 140. Knjiga je iz kuće Milice Popović (1894-1989), kćeri Stevana Popovića, ministra pošte i telegrafa.
13 Arhiv Srbije, fond Stojana Novakovića, Meni za subotu, 23 novembar 1913.
14 Isto, Meni za četvrtak, 5. decembar 1913.
15 Isto, Meni za subotu, 7. decembar 1913.
16 Isto, Meni za nedelju, 15. decembar 1913.
17 Isto, Meni za utorak 17. decembar 1913.
18 Isto, Meni za nedelju 8. decembar 1913.
19 Isto, Meni za sredu 4. decembar 1913.
20 Isto, Meni za nedelju, 15. decembar 1913.
21 Katarina Popović Midžina, nav. delo, 12.
22 Dimitrijević Stošić, Poleksija, nav. delo, 95.
23 Iz porodice Olge Ristić (1876-1968), kćeri Aleksandra Simonović a, a udate za Milana, sina Jovana Ristića.
24 Veština kuvanja po Apiciju, u: Apicije o kuvanju, priredila i prevela Svetlana Slapšak, Zagreb 1989, 10.
25 Iz sveske recepata Mileve Živadinović (1872-1942), udate za Dimitrija Živadinovića trgovca, a sestričine Ðorđa Pavlovića (1842-1921) predsednika Kasacionog suda, ministra pravde, završio prava na Sorboni. Iz porodice Dimitrijević.
26 Iz sveske recepata Savke Dimitrijević (1895-1961), ćerke Mileve Živadinović, udate za Aleksandra Dimitrijevića divizijskog đenerala i maršala Dvora. Iz porodice Dimitrijević.
27 One gospođe koje kao devojke nisu bile slate u švajcarske ili austrijske zavode, strane jezike su učile u Beogradu – u gimnaziji su bila obavezna predavanja iz nemačkog i francuskog.
28 Sveska recepata Olge Marinković (1922-1941), ćerke generala Milutina Marinkovića. Iz porodice Marije Čolak-Antić.
29 Iz zbirke Miloša Jurišića.
