O Raju ili o Kupleraju [Tema: Sioran]

Od vaseIjenskih sabora do današnjih političkih sukobljavanja, pravoverja i jeresi osvajaju ljudsku pažnju neodoljivom besmislenošću. Uvek će, pod različitim izgovorima, biti onih koji su za i onih koji su protiv, svejedno da li je reč o Raju ili o Kupleraju. Hiljade je ljudi stradalo zbog tana¬nih pitanja u vezi sa Devicom ili sa Sinom; hiljade drugih mučilo se zbog manje proizvoljnih, ali isto toliko neverovatnih dogmi. Iz svih se istina rađaju sekte koje na kraju završavaju slično Por-Roajalu, sekte koje su proganjane i istrebljivane; zatim, u trenutku kad nam njihovo propadanje postane drago, kad se okruže svetiteljskim vencem pretrpljene nepravde, te se razvaline pretvaraju u mesta hodočašća

Naše istine nisu vrednije od istina naših predaka. Bu­dući da smo njihove mitove i njihova znamenja zamenili pojmovima, nama se čini da smo „odmakli” daleko ispred njih; ali njihovi mitovi i simboli, po izražajnom obuhvatu, nisu ispod naših pojmova. Drvo Života, Zmija, Eva i Raj znače što i: Život, Spoznaja, Iskušenje, Nesvesnost. Kon­kretne slike dobra i zla u mitologiji sadrže isto što i Zlo i Dobro u etici. Saznanje – po onome što je u njemu duboko – nikad se ne menja: jedino mu se dekor menja. Ljubav se nastavlja bez Venere, rat bez Marsa, pa, ako se bogovi ne mešaju više u događaje, ti događaji nisu zbog toga shvatljiviji niti nas manje zbunjuju: samo je raskoš starih legendi zamenjena lažnim sjajem formula, a da time konstante ži­vota nisu izmenjene, pošto nauka ne prodire u nj dublje od pesničkih priča.

Pogledajte oko čega se koje stoleće sporilo: te nam se polemike ne čine ni opravdane ni potrebne. A one su, me­đutim, davale život svakom od tih stoleća. Kalvinizam, kvijetizam, Por-Roajal, Enciklopedija, Revolucija, pozitivizam, itd., sve same besmislice… koje su morale postoja­ti; da beskorisnog li, i, opet, kobnog rasipanja

Modernoj uobraženosti nema granica: mi verujemo da smo pametniji i dublji no ljudi svih minulih stoleća, a zaboravljamo da je Buda milionima ljudskih bića posta­vio problem ništavila, te nam se čini da smo taj problem mi otkrili, jer smo ga izložili drugim rečima i u nj uneli malčice erudicije. Ima li mislioca Zapada koji bi mogao da izdrži poređenje sa jednim budističkim sveštenikom? Gu­bimo se u tekstovima i terminološkim zbrkama: u moder­noj filosofiji meditacija je nepoznata istina. Želimo li da sa­čuvamo intelektualnu pristojnost, morali bismo prognati oduševljenje civilizacijom iz našeg duha, a isto tako i praznovericu Istorije. Što se velikih problema tiče, ni tu nismo ni u kakvoj prednosti nad precima, pa ni nad našim bližim prethodnicima: oduvek je sve bilo poznato, ili je bi­lo poznato bar ono što je u vezi sa Suštinom; moderna filosofija ništa ne dodaje kineskoj, indijskoj ili grčkoj filosofiji. Uostalom, neki nov problem tu nije ni moguć, uprkos našoj prostodušnosti ili zaslepljenosti koje bi da nas ubede u suprotno. U igri ideja ko će ikada dostići jednog kine­skog ili grčkog sofistu, ko uneti toliko smelosti u apstrak­ciju? U svim su civilizacijama, oduvek, bile dostignute krajnje tačke mišljenja. Zavedeni demonom Novog, mi odveć brzo zaboravljamo da smo epigoni prvog pitekantropusa koji je počeo da razmišlja.

Veliku odgovornost za moderni optimizam snosi Hegel. Kako je mogućno da nije video da svest menja samo oblike i vidove, ali da uopšte ne napreduje? Postojanje is­ključuje apsolutno ispunjenje, cilj: zemaljska pustolovina odvija se bez svrhe koja bi bila van nje same, i završiće se onda kada se iscrpe njene mogućnosti putovanja. Nivo svesti menja se sa epohama, ali se ta svest ne uvećava nji­hovim nizanjem. Mi nismo svesniji od grčko-rimskog sveta, Renesanse ili XVIII veka; svaka je epoha u sebi sa­vršena i – smrtna. Postoje povoljni trenuci u kojima se svest rasplamsava, ali njeno zamračenje nikada nije takvo da čovek ne bi mogao da se suoči sa bitnim problemima, jer je istorija neprestana kriza, tj. bankrotstvo prostodušnosti. Negativna stanja – a baš ona daju maha svesti – različito se raspoređuju, ali ih, ipak, ima u svim istorijskim razdo­bljima: kada su ta razdoblja uravnotežena i „srećna”, ona tonu u Dosadu – prirodnu smrt sreće; kad su izbačena iz ose i burna, zapadaju u Očajanje, i u religiozne krize koje iz njega nastaju. Ideja zemaljskog Raja sačinjena je od či­nilaca koji su, odreda, nespojivi sa Istorijom, sa tim tlom na kome bujaju negativna stanja.

Univerzum počinje i završava se sa svakom jedinkom, svejedno da li je to Šekspir, Janko ili Marko; jer svaka jedinka doživljava svoju vrednost ili svoju beznačajnost u apsolutu

Svi putevi i svi načini saznavanja dobri su: i rasuđi­vanje, i intuicija, i gađenje, i oduševljenje, i grčenje. Vizija sveta koja se zasniva na pojmovima nije nimalo ispravnija od one koja se rađa u suzama: i argumenti i jeca­ji podjednako su ubedljivi i ništavni. Izgradio sam jednu formu univerzuma: ja verujem u nju, ali to je univerzum koji se, ipak, ruši pred naletom neke druge uverenosti ili sumnje. Najgori analfabeta, kao i Aristotel, u istoj su meri neporecivi i – slabi. Apsolut i trošnost obeležavaju delo koje je godinama sazrevalo, a pesma se rađa po milosti trenutka. Zar je Fenomenologija duha istinitija od Epipsihidiona? Žestoko nadahnuće, isto kao i marljivo prou­čavanje, daju rezultate koji su definitivni i – smešni. Da­nas volim ovog ili onog pisca; sutra će doći na red neko delo koje mi se ranije gadilo. Duhovna ostvarenja – i principi koji tu važe – slede liniju naših raspoloženja, go­dina, groznica i razočaranja. Sve ono što smo nekada voleli dovodimo u pitanje, uvek smo u pravu i uvek smo u krivu; sve je tačno i sve je potpuno nevažno. Smešim se: jedan se svet rađa; mrštim se: on iščezava, drugi se naslu­ćuje. Nema mnenja, sistema, uverenja koje ne bi bilo u isti mah tačno i besmisleno, zavisno od toga da li uza nj pristajemo ili se s njim razilazimo.

Filosofija nije tačnija od poezije, niti u duhu ima više tačnosti no u srcu; o tačnosti se može govoriti samo utoliko ukoliko se čovek izjednačuje sa načelom ili sa predmetom koji se raspravlja, odnosno trpi; gledano spolja, sve je pro­izvoljno: i razlozi, i osećanja. Ono što se zove istina jeste za­bluda neproživljena do kraja, zabluda koja još nije raspra­vljena, ali koja je na putu da neizbežno ostari; to je nova za­bluda, ali je njena novost već ugrožena. Znanje se obogaću­je i otupljuje zajedno sa našim osećajima. A kad već počne­mo da ispitujemo sve istine, to je znak da smo se iscrpli – da u nama samima nema više života no u njima. Van obmane Istorija se ne da zamisliti. Stoga se u nama rađa želja da se prepustimo melanholiji, da poumiremo od nje…

Modernoj uobraženosti nema granica: mi verujemo da smo pametniji i dublji no ljudi svih minulih stoleća, a zaboravljamo da je Buda milionima ljudskih bića posta­vio problem ništavila, te nam se čini da smo taj problem mi otkrili, jer smo ga izložili drugim rečima i u nj uneli malčice erudicije

Istinsko se saznavanje svodi na bdenje u pomrčini: od životinja i od naših bližnjih razlikujemo se jedino po zbiru nesanica. Koja je to značajna ili neobična ideja koja nam je došla od nekoga spavača? Dobro spavate? imate spokojne snove? to znači da uvećavate bezimenu rulju. Dan je neprijateljski raspoložen prema mislima, sunce ih zamračuje; tek u mrkloj noći one se razbuktavaju… Za­ključak noćnog saznavanja: svaki čovek koji dođe do pou­zdanog zaključka o bilo kojoj stvari time je dokazao da je malouman ili lažno milosrdan. Je li ikada bilo ijedne ra­dosne istine koja bi bila ispravna? Ima li ikoga ko je dnev­nim besedama spasao čast intelekta? Blago onom ko sebi može reći: „Moje je saznanje tužno”.

Istorija je ironija u kretanju, cerenju Duha kroz ljude i kroz događaje. Danas pobeđuje neko uverenje; sutra će ga skršiti, biće obeščašćeno i zamenjeno: oni koji su ga zastu­pali podeliće poraz sa njim. Zatim dolazi novi naraštaj: nekadašnje uverenje ponovo stupa na snagu; obnavljaju se njegovi porušeni spomenici…, u očekivanju da još jed­nom nestanu sa lica zemlje. Naklonosti i surovosti sudbe ne dolaze ni po kakvom utvrđenom principu: njihovo smenjivanje nalik je na ljutu lakrdiju Duha, koja, u svojoj igri, meša varalice i vatrene vernike, lukavstva i jake stra­sti. Pogledajte oko čega se koje stoleće sporilo: te nam se polemike ne čine ni opravdane ni potrebne. A one su, me­đutim, davale život svakom od tih stoleća. Kalvinizam, kvijetizam, Por-Roajal, Enciklopedija, Revolucija, pozitivizam, itd., sve same besmislice… koje su morale postoja­ti; da beskorisnog li, i, opet, kobnog rasipanja! Od vaseIjenskih sabora do današnjih političkih sukobljavanja, pravoverja i jeresi osvajaju ljudsku pažnju neodoljivom besmislenošću. Uvek će, pod različitim izgovorima, biti onih koji su za i onih koji su protiv, svejedno da li je reč o Raju ili o Kupleraju. Hiljade je ljudi stradalo zbog tana­nih pitanja u vezi sa Devicom ili sa Sinom; hiljade drugih mučilo se zbog manje proizvoljnih, ali isto toliko neverovatnih dogmi. Iz svih se istina rađaju sekte koje na kraju završavaju slično Por-Roajalu, sekte koje su proganjane i istrebljivane; zatim, u trenutku kad nam njihovo propadanje postane drago, kad se okruže svetiteljskim vencem pretrpljene nepravde, te se razvaline pretvaraju u mesta hodočašća…

Pridavati značaj diskusijama o demokratiji i njenim oblicima isto je toliko nerazumno koliko i obraćati pažnju na sporove što su se, u Srednjem Veku, vrteli oko nominalizma i realizma: svaka se epoha truje nekim apsolutom, koji je mali i odvratan, ali naizgled jedinstven; čovek ne može da izbegne savremeništvo sa nekom verom, siste­mom, ideologijom; on mora, ukratko, da bude čovek svo­ga vremena. Da bi se oslobodio, valjalo bi da stekne hladnokrvnost kakvog boga nipodaštavanja…

Oduvek je sve bilo poznato, ili je bi­lo poznato bar ono što je u vezi sa Suštinom; moderna filosofija ništa ne dodaje kineskoj, indijskoj ili grčkoj filosofiji. Uostalom, neki nov problem tu nije ni moguć, uprkos našoj prostodušnosti ili zaslepljenosti koje bi da nas ubede u suprotno

To što Istorija nema nikakvog smisla trebalo bi da nam bude povod za radovanje. Zar da se kinjimo zarad ka­kvog srećnog rešenja stvari, ili zbog neke završne svečano­sti koju bismo platili znojem i krvlju? Da to činimo zarad budućih idiota koji će klicati našim mukama, i igrati po našem pepelu? Vizija rajskog kraja, svojom besmisleno­šću, prevazilazi i najcrnja bulažnjenja nade. Sve što bi mo­glo da se u prilog Vremena kaže, jeste da u njemu ima tre­nutaka koji su korisniji od drugih trenutaka, da ima slu­čajnih zbivanja koja nemaju uticaja na inače nesnosnu jednoličnost zabuna. Univerzum počinje i završava se sa svakom jedinkom, svejedno da li je to Šekspir, Janko ili Marko; jer svaka jedinka doživljava svoju vrednost ili svoju beznačajnost u apsolutu…

Kakvim je to lukavstvom ono što prividno postoji iz­maklo kontroli onoga što ne postoji? Trenutak nepažnje, val nemoći u srcu Ništavila: i – to su iskoristile larve; sta­nje neopreznosti: pojavismo se mi. Isto onako kao što je život potisnuo ništavilo, i njega je, kasnije, potisnula isto­rija: tako je egzistencija uletela u krug otpadništva koja su potkopala ortodoksiju ništavila.

Emil Sioran

*Iz knjige “Kratak pregled raspadanja”, s francuskog preveo Milovan Danojlić

http://www.xxzmagazin.com/o-raju-ili-o-kupleraju