Istraživanje stanja u kojem se nalazi onaj ko priziva mračne sile jedan je od najsigurnijih i najkraćih puteva u saznanju i kritici tih istih sila. Jer svako čudo ima dve strane: prva je okrenuta prema onome ko ga čini, a druga prema onome ko ga prihvata. A nije redak slučaj da je druga poučnija od prve, pošto ona u sebe već uključuje njegovu tajnu. Neko sliku svog života izvlači putem grafologije ili hiromantije, sastavlja svoj horoskop, pa ćemo se ovaj put zapitati samo: šta se dešava s njim? Voleli bismo najpre da pomislimo da je reč o nekom poređenju i ispitivanju. Više ili manje skeptično proveravaćemo tvrdnju za tvrdnjom. Zapravo, ništa od toga. Pre suprotno. Pre svega, radoznalost u pogledu ishoda, tako gorućeg kao kad bi on čekao vesti o nekome ko mu je važan, ali mu je potpuno nepoznat. Gorivo za ovu vatru jeste sujeta. Ubrzo je ta vatra ognjeno more, jer je on sad naleteo na sopstveno ime. Ali, ako je eksponiranje imena već po sebi jedan od najjačih zamislivih uticaja koji deluje na onog ko ga nosi (Amerikanci to koriste veoma praktično tako što se u svetlećim reklamama obraćaju Smitu i Braunu), ono se u predskazivanju, po sebi razumlјivo, povezuje sa sadržajem onoga što se kazuje. Ali, s tim stoji ovako: takozvana unutrašnja slika sopstvenog bića, koju u sebi nosimo, iz minuta u minut jeste čista improvizacija. Ona se, ako tako možemo reći, potpuno prilagođava maskama koje on za sebe konstruiše. Svet je arsenal takvih maski. Jedino čovek turoban, koji vegetira, traga za njim u sebi da bi se prerušavao. Jer mi smo većinom siromašni u tim slikama. Otuda nas ništa više ne usrećuje nego kad nam neko prilazi s hrpom egzotičnih maski i nudi nam sad retke primerke, masku ubice, masku finansijskog magnata, masku moreplovca na duge plovidbe. Njihovo razgledanje nas začarava. Vidimo konstelacije, trenutke, u kojima smo istinski bili jedna od njih, ova ili ona, ili sve odjednom. Sve hrlimo ka ovoj igri maski kao opijanju i otuda su još i danas živi bacači karata, hiromanti i astrolozi. Oni umeju da nas prenesu u jednu od tih nemih pauza sudbine za koje se tek kasnije primećuje da sadrže klicu nekog sasvim drukčijeg toka sudbine nego što je bio onaj koji se odvijao. Sudbina može da se zaustavi poput srca, i to osećamo u slikama bića, našeg sopstvenog, prividno tako oskudnim, prividno tako lažnim, koje nam šarlatan podastire s dubokim, zanesenim užasavanjem. A mi utoliko više hitamo da mu damo za pravo što s više žudnje u sebi osećamo senke nikad proživlјenih života.
Valter Benjamin
