O zavisti i drugim demonima

Zloća, zavist, adsko nasljedije/ Ovo čojka niže skota stavlja/ Um ga opet s besmrtnima ravni! Njegoš

To je pri­rod­no sta­nje stva­ri, dra­gi ro­đa­če. Za­vist i mr­žnja ze­mlju gri­ju i su­na­šcu da­ju sjaj. Krv u ve­na­ma ko­la i raz­no­si ži­vot u mr­tva tki­va za­hva­lju­ju­ći to­me. Gri­je to ovu ska­me­nje­nu ko­ru po ko­joj ga­zi­mo. To im je i br­za vo­da i vo­de­ni­ca. I že­lja i na­da. I ve­na i ar­te­ri­ja. Po to­me su po­zna­ti. I zbog to­ga su ovo što je­su.
Lju­di smo, stra­šni su­de. I dok god smo, to smo. Pa opro­sti­te, ako mo­že­te. U ime slat­kog otro­va za­vi­sti i sle­đe­nog pla­me­na mr­žnje.
Pro­ve­de, re­ci­mo, ne­ki gla­vo­nja tu­đu že­ni­cu za ta­nu­šnu ru­či­cu i uži­va sla­de­ći se za­ble­nu­tim za­vi­dlji­vim po­gle­di­ma ša­ka­la ko­ji ko­ji ga pra­te. Sla­đa mu nji­ho­va za­vist ne­go nje­zi­na slat­ka put.
Za­sjed­ne ne­ki gu­zo­nja u fo­telj­či­nu i gla­di sto­ma­či­nu sve uži­va­ju­ći u ras­kr­va­vlje­nim oči­ma ma­lih za­vi­sni­ka kao ono­mad u vru­ćem bu­re­ku.
Na­ga­zi ba­ko­nja do da­ske svo­ju bi­je­snu ma­ši­nu, a pje­ša­di­ja i bi­ci­kli­sti i pro­le­te­ri­jat u kon­zer­vi­ca­ma sa za­vi­šću gu­ta dim­či­nu za njim. I ba­ko­nja uži­va vi­še u di­mu ne­go u bi­je­snoj ma­ši­ni…
A ka­ko li je tek slat­ko di­rek­tor­či­ći­ma, di­rek­tor­či­na­ma, mi­ni­stri­ma i esta­bli­šmen­tu, dra­gi moj ro­đa­če. Sva­ko­ga ju­tra i po­ve­čer­ja uži­va­ju u tru­ba­ma za­vi­sti ko­je im uši za­glu­šu­ju i sr­ce uve­se­lja­va­ju. Pra­va-prav­ca­ta ka­no­na­da zlob­no­sti i za­vi­sti sla­di im ze­malj­ske da­ne…
Ako ti ni­ko ne za­vi­di, bo­lje da te maj­ka ni­je ra­đa­la. Ako te je maj­ka ima­la ra­šta i ro­di­ti, za­vist će ti bi­ti i na pra­gu i na kra­ju. To je nji­ho­va je­di­na lo­gi­ka i to je je­di­na isti­na o nji­ma. Što god da su ra­di­li ra­di­li su da bi ne­ko­me bi­lo te­že…
A ne zna se ko je go­ri: oni naj­go­ri ili ovi naj­bo­lji.
I ti bi da mo­žeš! Po­tra­ži vi­ši smi­sao u ovoj ma­lo­smi­sle­noj re­če­ni­ci, dra­gi ro­đa­če. Po­tra­ži od­go­net­ku u ovim ri­je­či­ma što če­ki­ća­ju brd­sko­pri­mor­ske tin­ta­re na­še. Raz­mi­sli ma­lo, pa od­go­vo­ri pra­vo: Bi li ili ne bi? Ako ka­žeš da bi, pi­ta­će te: mo­žeš li, a ako ka­žeš: ne bi, re­ći će ti da ne mo­žeš. Uglav­nom, ne­će ti ni­ka­da vje­ro­va­ti. Ko će ti još u na­šem ra­ju po­vje­ro­va­ti da si ne­kad ne­što mo­gao, a da ni­je­si htio. Ko je to­li­ko lud da ti vje­ru­je da ti je ne­ko ne­kad ne­što nu­dio, a da ni­je­si uzeo. Ka­ko da ti vje­ru­ju oni ko­ji i kad ne mo­gu, mo­gu, a kad ih ne nu­de, gra­be. Ta­kvih gra­be­žni­ka je uvi­jek bi­lo naj­vi­še i uvi­jek su pro­gla­ša­va­ni za naj­bo­lje. Da ni­je ta­ko ne bi i ovo bi­la gra­be­žna vre­me­na i ne bi u nji­ma vla­da­la gra­be­žna sor­ta. Mu­ka je još ve­ća jer su na­ši ži­vo­ti po­sta­li pli­jen ko­ko­ši ko­je su se čud­nom na­u­kom vje­či­tog vla­da­nja i či­no­dej­stvo­va­nja pre­met­nu­le u pti­ce gra­blji­vi­ce.
Ne­go, u na­šim po­no­si­tim go­ra­ma i maj­skim zo­ra­ma uglav­nom se ni­kad ni­ko­me ne vje­ru­je. Ov­dje se ne vje­ru­je ni Bo­gu, pa za­što bi se vje­ro­va­lo lju­di­ma. Ov­dje se vje­ru­je stra­hu, a ne pra­vo­vjer­ni­ma. Ako te se bo­je, on­da će ti i vje­ro­va­ti. Zna­li su to i oni što su mno­go vi­še zna­li od ovih, a i ovi to zna­nje do­bro zna­ju.
Da­kle, kad te taj če­kić opa­li po če­len­ki, to gvo­žđe iz­li­ve­no od be­smi­sla vi­šeg smi­sla, do­bro se za­mi­sli. Bi li ili ne bi? A ako ne bi, mo­žeš li? Ili si baš mi­mo na­rod. Uri­jet­ko je u nas bi­va­lo – mo­žeš, a ne­ćeš. Uvi­jek su oni vje­ro­va­li u jed­nu vje­ru, a ta vje­ra se za­sni­va­la na jed­noj re­če­ni­ci, a ta re­če­ni­ca im je bi­la i za­ko­nik i ustav i sta­ro­za­vjet­no i no­vo­za­vjet­no pra­vi­lo. Sva su im se vje­ro­va­nja i vas im se ži­vot svi­ju­gao u jed­nu – je­di­nu re­če­ni­cu, u otrov­ni­cu još iz onih pra­da­na, ko­ja je evo do­vi­ju­ga­la i do ovih otro­va­nih vre­me­na. Te ri­je­či, sklup­ča­ne na dnu nji­ho­vog bi­ća, sa­ti­ru nam i da­ne i um. Te su im ri­je­či kao raz­lju­će­ni str­šlje­no­vi od­re­di­le i pu­to­ka­ze i put: I ti bi da mo­žeš!
Go­vo­re, a kao da pi­ta­ju. Ka­žu, a kao da za­pit­ku­ju. Is­po­vi­je­da­ju se, a ho­će tvo­je pri­zna­nje. Pa­li su, pa ho­će da im bu­deš drug u nji­ho­vom žit­kom bla­ti­štu.
Po­la­ja­va­ju iz da­lji­ne: I ti bi da ti mo­že bi­ti!
Ili ona­ko, pre­dač­ki: I ti bi da ti ba­sta!
Ili osa­ka­će­no, še­ret­ski: Ti, kao, ne bi?!
La­kr­di­ja­ški i osvet­nič­ki: Sve se bo­jim, ti ne bi!
I na kra­ju, te­ško, kao malj pre­su­de: Svi bi, a ti ne bi?!
Ka­ko god, dra­gi moj, ne­će ti vje­ro­va­ti. No, da ti bu­de lak­še: ko je uop­šte i ka­da ov­dje vje­ro­vao. Ov­dje se sve i ra­di da se ne ura­di, a da se iz­ra­di. Pa ka­ko glad­ni kur­jak da po­vje­ru­je da i ti ni­je­si gla­dan i da bi zbog ma­lo­um­ne gla­di ura­dio sve i osta­vio ni­šta. Lo­pi­na­ma pri­čaš o po­šte­nju, uza­lud­ni­če moj.
U ovim vr­le­ti­ma i klan­ci­ma sa­mo za jed­no se zna: svi ho­će, ma­lo ih mo­že. Ta­ko je ot­kad je ove i ova­kve ze­mlje i ovih i ova­kvih lju­di. A lju­di pra­ve za­ko­ne pre­ma se­bi, a ne pre­ma te­bi. Va­žni­ji su oni ta­kvi i to­li­ki, ne­go ti ova­kav i je­dan. I taj za­kon dok je ta­kvih lju­di ne­će se mi­je­nja­ti. I taj za­kon je naj­du­blje ute­me­ljen jer ni­je ni na­pi­san. I to ne­pi­sa­no stva­ra se da tra­je, a za­pi­su­je se ono što se mi­je­nja i ne­sta­je. Za­to iz­ri­ču i iz­nad ko­li­jev­ke i iz­nad hum­ke: I ti bi da mo­žeš! Ži­ve pod tom lo­zin­kom, a ku­nu se da su uvi­jek mo­gli, a ni­je­su htje­li. Pre­ma nji­ma je skro­jen ovaj svi­jet, hra­bri moj. I ni­ka­da ti čo­por ne­će vje­ro­va­ti da ni­je­si vuk, ne­go da si čo­vjek…
I kad im ka­žeš: Mo­gu, a ne­ću, do­sta si re­kao.
I o nji­ma i o se­bi.
Hva­la Ti, do­bri moj.