Zen budizam i psihoanaliza – II dio
Piše: D.T. Suzuki
Kod Čuang Zea (Chuang-tze), iz trećeg veka p.n.e., ima jedna priča o kontonu (hun-tun), Haosu. Mnoge svoje tekovine njegovi prijatelji dugovali su Haosu, pa zaželeše da mu se oduže. Posavetovali su se i resili šta će. Primetili su da Haos nema organe čula kojima bi razaznavao spoljašnji svet. Jednog dana dadoše mu oči drugog nos, i za nedelju dana uspeše da ga, po sopstvenom liku, preobraze u osećajno stvorenje. Dok su sebi čestitali na uspehu, Haos je umro.
Istok je Haos, a Zapad je grupa onih zahvalnih, dobronamernih ali nepronicljivih prijatelja.
Po mnogo čemu Istok, nesumnjivo, izgleda nem i tup, jer istočnjaci nisu toliko vešti u zapažanju razlika ni toliko otvoreni, i ne pokazuju toliko vidljivih, opipljivih znakova inteligencije. Oni su haotični i na izgled ravnodušni. No oni znaju da im bez ovog haotičnog karaktera inteligencija, sama njihova urođena inteligencija ne bi mnogo pomogla u zajedničkom životu na čovečan način. Izdvojeni pojedinci ne mogu harmonično i mirno raditi zajedno ukoliko nisu povezani sa samom beskonačnošću koja se u stvarnosti nalazi ispod svakog od njenih konačnih sačinilaca. Inteligencija pripada glavi i njeno dejstvo je uočljivije i mnogo postiže, dok Haos ostaje nem i miran iza sve te površne uzburkanosti. Njegov pravi smisao nikad se ne ispoljava da ga učesnici prepoznaju.
Naučno nastrojeni Zapad primećuje svoju inteligenciju u pronalaženju svih mogućih naprava da bi tako podigao životni standard i sebe poštedeo onog što smatra nepotrebnim trudom ili dirinčenjem. On tako iz sve snage pokušava da »razvije prirodna bogatstva koja su mu dostupna. Istok, međutim, ne mari što je primoran da se bavi svakovrsnim služinčadskim i manuelnim poslovima, on je očigledno zadovoljan »nerazvijenim « stanjem civilizacije. On nije sklon orijentisanju na mašinu, ne želi da se pretvori u roba mašine.
Možda je ova ljubav prema radu svojstvo Istoka. Priča o seljaku koju pripoveda Čuang Ze, veoma je značajna i bogata smislom, iako opisuje događaj koji se, navodno, dogodio u Kini pre više od dve hiljade godina. Čuang Ze je bio jedan od najvećih filosofa drevne Kine. Trebalo bi ga proučavati više no što se to danas čini. Kinezi nisu toliko spekulativni kao Indusi, pa su skloni zanemarivanju sopstvenih mislilaca. Dok je Čuang Ze veoma poznat kao najveći stilist među kineskim ljudima od pera, njegove misli se ne cene onoliko koliko zaslužuju. On je bio izvrstan skupljač ili zapisivač priča koje su u njegovo vreme bile najrasprostranjenije.
Međutim, on je, verovatno, i izmislio mnoge priče da bi njima ilustrovao svoje shvatanje života. Evo jedne priče koja divno ilustruje Čuang Zeovu filosofiju rada, to je priča o seljaku koji je odbio da upotrebi đeram za izvlačenje vode iz svog bunara.
Neki seljak iskapao bunar i iz njega vadio vodu za navodnjavanje svog imanja. Za izvlačenje vode iz bunara upotrebljavao je obično vedro, kao što čine najneukiji ljudi. Videvši to, jedan prolaznik upita seljaka zašto se ne posluži đermom: uštedeće mu trud i svršiće više posla no na primitivan način. Seljak reče:
»Znam da ta sprava štedi trud i baš zato neću da je upotrebim. Bojim se da upotreba takve naprave navodi čoveka da se osloni na mašinu. A to vodi dembelanstvu i lenjosti.«
Ljudi sa Zapada se često čude što Kinezi nisu više razvili prirodne nauke i mehaničke sprave. To je čudno, vele, jer su Kinezi čuveni po svojim otkrićima i pronalascima kao što su magnet, barut, točak, hartija i druge stvari. Glavni razlog je to što Kinezi, i ostali azijski narodi, vole život kao takav i ne žele da ga pretvore u sredstvo za postizanje nečeg drugog, što bi tok života skrenulo u sasvim drugo korito. Oni vole rad zbog njega samog, mada, objektivno govoreći, rad podrazumeva da se nešto postiže. Ali dok rade, oni uživaju u radu i ne hitaju da ga završe. Mehaničke sprave su daleko efikasnije i više postižu. No mašina je bezlična, nestvarna i lišena smisla.
Mehanizacija podrazumeva umovanje, a pošto je intelekt prvenstveno utilitaran, u mašini nema spiritualne estetičnosti ili etičke spiritualnosti. Tu počiva razlog koji je Čuang Zeovog seljaka naveo da zazire od mašine. Mašina čoveka požuruje da završi rad i postigne cilj zbog kojeg je načinjena. Sam rad ili trud nema vrednost, sem kao sredstvo. To će reći: tu život gubi svoju kreativnost i pretvara se u oruđe, čovek je postao mehanizam za proizvodnju robe. Filosofi govore o značaju ličnosti, a vidimo da je u naše visoko industrijalizovano i mehanizovano vreme mašina sve, dok je čovek maltene sasvim porobljen. Toga se, mislim, bojao i Čuang Ze. Naravno, ne možemo vratiti točak industrijalizacije unazad, u doba primitivne ručne proizvodnje. Ali ne bi bilo zgoreg da imamo na umu značaj ruku, a, takođe, i zla koja proizilaze iz mehanizacije savremenog života, koja odveć naglašava intelekt na štetu života kao celine.
Toliko o Istoku. Sad nekoliko reči o Zapadu. Deni de Ružmon (Denis de Rougemont), u svome delu Čovekovo traganje na Zapadu pominje »ličnost i mašinu« kao dve karakteristične istaknute odlike zapadne kulture.
Ovo je značajno, jer su ličnost i mašina protivrečni pojmovi, a Zapad se silno upinje da postigne njihovo izmirenje. Ne znam da li to zapadnjaci čine svesno ili nesvesno. Samo ću ukazati na način na koji te dve raznorodne ideje u ovom času deluju na zapadni um.
Treba napomenuti da je mašina suprotnost Čuang Zeove filosofije rada ili truda i da se zapadnjačke ideje individualne slobode i lične odgovornosti kose sa istočnjačkim idejama o apsolutnoj slobodi. Neću zalaziti u pojedinosti, samo ću pokušati da ukratko izložim protivrečnosti sa kojima je Zapad sada sučeljen i koje ga razdiru:
- Ličnost i mašina podrazumevaju protivrečnost i zbog te protivrečnosti Zapad trpi jaku psihološku napetost koja se na različite načine ispoljava u savremenom životu.
- Ličnost podrazumeva individualnost, ličnu odgovornost, dok je mašina proizvod umovanja, apstrakcije, uopštavanja, totalizacije, života u kolektivu.
-
Objektivno, ili intelektualno uzeto, ili govoreći sa stanovišta orijentacije na mašinu, lična odgovornost je lišena svakog smisla. Odgovornost je logički povezana sa slobodom, a u logici nema slobode, jer sve kontrolišu stroga pravila silogizma.
-
Sem toga, čovekom, kao biološkim proizvodom, upravljaju biološki zakoni. Nasleđe je činjenica koju nijedna ličnost ne može izmeniti. Ja nisam rođen po svojoj slobodnoj volji. Roditelji me nisu rodili po svojoj slobodnoj volji. U stvari, planirano rađanje je besmislica.
-
Sloboda je, takođe, besmislena ideja. Ja živim društveno, u grupi, koja me ograničava u svim mojim kretanjima, kako duhovnim tako i fizičkim. Ja imam silu poriva kojima uvek ne gospodarim. Neki motivi me ponesu uprkos meni samom. Dokle god živimo u ovom ograničenom svetu, nikad ne možemo reći da smo slobodni ili da radimo ono što želimo. Čak i ta želja je nešto što nije naše.
-
Čovek može da govori o slobodi, no mašina ga ograničava na sve načine, jer reči ostaju samo reči. Od samog početka zapadni čovek je obuzdan, sputan, inhibirán. Njegova spontanost uopšte nije njegova, to je spontanost mašine. Mašina ne poseduje kreativnost; ona funkcioniše samo onoliko koliko joj to omogućuje ono što je u nju stavljeno. Ona nikad ne dela kao »ličnost«.
-
Ličnost je slobodna samo kad nije ličnost, čovek je slobodan samo kad porekne sebe i utopi se u celini. Tačnije, on je slobodan kad jeste to što je a istovremeno i nije. Dok u potpunosti ne shvati ovu prividnu protivrečnost, niko nije pozvan da govori o slobodi, ili odgovornosti ili spontanosti. Na primer, spontanost o kojoj govore zapadnjaci, naročito izvesni psihoanalitičari, puka je detinja ili životinjska spontanost, a nipošto spontanost potpuno zrele osobe.
-
Mašina, bihejviorizam, uslovni refleksi, veštačko osemenjavanje, automatizacija uopšte, vivisekcija, hidrogenska bomba — sve je to najtešnje povezano i oblikuje zavarene, čvrste karike jednog logičnog lanca.
-
Zapad se trudi da pronađe kvadraturu kruga. Istok pokušava da izjednači krug s kvadratom. Po zenu, krug je krug, a kvadrat je kvadrat, a u isto vreme kvadrat je krug i krug — kvadrat.
-
Sloboda je subjektivan pojam i ne može se objektivno tumačiti. Ako to pokušamo, neizostavno ćemo se bezizlazno zaplesti u protivrečnosti. Zato tvrdim da je besmislica govoriti o slobodi u ovom objektivnom svetu ograničenja koji nas okružuje.
-
Na Zapadu je da — da, a ne je ne; da nikad ne može postati ne, i obratno. Istok čini da se da prelije u ne i ne u da; između da i ne nema tvrdih i čvrstih pregrada. To je tako zbog same prirode života. Jedino je u logici pódela neizbrisiva. Logika je ljudska tvorevina — pomoć u utilitarnim delatnostima.
-
Kad Zapad uvidi ovu činjenicu i ako ne može da objasni izvesne fizičke pojave, on izmišlja pojmove koji su u fizici poznati kao komplementarnost ili načelo neizvesnosti. Ma koliko mu polazilo za rukom izmišljanje sve novih i novih pojmova, on neće moći da nadmudri životne činjenice.
-
Ovde se ne bavimo religijom, ali možda neće biti nezanimljivo da kažemo sledeće: hrišćanstvo, koje je religija Zapada, govori o Logosu, Reči, telu i inkarnaciji, o burnoj privremenosti. Religije Istoka teže ekskarnaciji, ćutanju, apsorpciji, večnom miru. Zen poistovećuje inkarnaciju s ekskarnacijom; tišina trešti kao grom reč je ne-reč, telo je ne-telo; ovde i sad izjednačeni su sa prazninom (sunyata) i beskonačnošću.
nastaviće se
