Anatomija Fenomena

Ni bogovi niti gospodari! [Tema: Tajna istorija kulture]

68

šesti nastavak

Piše: Grejl Markes

OVAJ RAZGOVOR

Ovaj razgovor pojavio se u L.A. pank časopisu Slash, maja 1978, u broju koji je, kako je glasila beleška na strani sa sadržajem, bio “posvećen šačici enrages (francuska reč za manijake, fanatike, ludake) koji su, pre deset godina pokušali da izmene život”. Ova posveta bila je islustrovana nekad čuvenim posterom udruženja studenata umetnosti Atelier populaire iz maja 1968: “Mlada osoba prečesto uznemirena budućnošću”. On je prikazivao jednu mladu ženu glave obmotane hirurškom gazom i usta zatvorenih zihernadlom. Deset godina kasnije, i u SAD uz potpuno zaboravljeni maj 1968, ovo je predstavljalo pravu arheologiju. Bio je to čudan povratak u neobična vremena, kada su očigledno trivijalne nesuglasice na  univerzitetskom kampusu u pariskom predgrađu započele lančanu reakciju odbijanja – kada su najpre studenti, pa fabrički radnici, a onda činovnici, profesori, bolničarke, doktori, sportisti, vozači autobusa i umetnici odbili da rade, izašli na ulice, podigli barikade, i suprotstavili se policiji, ili se organizovali na svom radnom mestu, zauzeli ga, suprotstavili se svom sindikatu, i transformisali svoje radno mesto u debatne i kritičke laboratorije, kada su zidovi Pariza krvarili od neuobičajenih slogana – kada je deset miliona ljudi dovelo uzornu verziju modernog društva do tačke mirovanja.

“U zbrci i haosu majskog bunta”, napisao je Bernard I. Braun u Protestu u Parizu, svom jedinstvenom akademskom prikazu maja 68, “slogani i povici studenata smatrani su se izrazima masovne spontanosti i individualne pronicljivosti. Tek kasnije postalo je evidentno da su ovi slogani” – REVOLUCIJA PRESTAJE U TRENUTKU KADA POSTANE NEOPHODNO DA SE ZA NjU ŽRTVUJE – ZABRANjENO JE ZABRANjIVATI – NI BOGOVI NITI GOSPODARI – DOLE S APSTRAKTNIM, ŽIVELO EFEMERNO – POSLE UMETNOSTI, UMRO JE I BOG – DOLE SA SVETOM U KOME JE GARANCIJA DA NEĆEMO UMRETI OD GLADI KUPLjENA GARANCIJOM DA ĆEMO UMRETI OD DOSADE – KLUB MED, JEFTINO LETOVANjE U TUĐOJ BEDI – NEMOJ MENjATI POSLODAVCE, PROMENI ŽIVOTNO ZVANjE – NIKADA NE RADI – PRILIKA MORA BI-TI SISTEMATSKI ISTRAŽENA – TRČI, DRUŽE, STARI SVET TI JE ZA PETAMA – BUDI SIROV – ŠTO VIŠE TROŠIŠ MANjE ŽIVIŠ – ŽIVI BEZ MRTVOG VREMENA, DAJ MAHA NESPUTANOJ ŽELjI – LjUDI KOJI GOVORE O REVOLUCIJI I KLASNOJ BORBI NE POZIVAJUĆI SE EKSPLICITNO NA SVAKODNEVNI ŽIVOT, NE SHVATAJUĆI ŠTA LjUBAV ČINI SUBVERZIVNOM I ČEGA POZITIVNOG IMA U ODBIJANjU STEGA, IMAJU LEŠ U USTIMA – POD KALDRMOM, PLAŽA! – “bili fragmenti jedne konzistentne i zavodljive ideologije koji su se doslovno svi pojavili u situacionističkim raspravama i publikacijama… Uglavnom njihovim posredstvom u majskom revoltu akumulirala se ogromna sila protesta protiv modernog života i svih njegovih mehanizama, stapajući strast, misteriju, i iskonsko”. “Ovu eksploziju”, rekao je predsednik Šarl de Gol u svom junskom govoru kojim je povratio vlast, “isprovociralo je nekoliko grupa ustajući protiv modernog društva, protiv potrošačkog društva, protiv tehnološkog društva, bilo komunističkog na Istoku ili kapitalističkog na Zapadu – grupa koje, štaviše, ne znaju šta bi stavili na njegovo mesto, ali se naslađuju negacijom.”

“Početak epohe“ , proglašavao je uvodni tekst u dvanaestom i poslednjem broju časopisa Internationale situationiste iz 1969.

Sex Pistols

Sex Pistols su okarakterosali svoj poslednji nastup kao najgori u svojoj karijeri, ali za pet hiljada ljudi natrpanih u dvorani Winterland Ballroom, u San Francisku, 14. januara 1978, taj nastup bio je onoliko blizu Sudnjem Danu koliko to jedan scenski događaj može da bude – i to ne zbog toga što su mnogi od njih prethodno videli letke koje su jevanđelisti delili pred dvoranom:

“U svakom od nas postoji Džoni Rotn, i njega ne treba osloboditi – njega treba razapeti ka krst!”

To su za Džonija Rotna bile bajate vesti: jedan od njegovih reklamnih fotosa prikazivao ga je razapetog na krstu. U Londonu, potkultura koju su generisali Sex Pistols-i i njihovi prvi sledbenici već su bili proglašeni mrtvim od strane onih čiji je posao da daju takve izjave: nekadašnje tajno društvo raširilo se putem novinskih naslova i turizma. Ili je, možda, na početku, pank zaista bio neka vrsta tajnog društva, koje nije bilo posvećeno čuvanju tajne već njenom širenju, društvo zasnovano na slepom uverenju da postoji tajna koju treba otkriti? Da li je, možda, u trenutku kada je ta tajna bila na izgled otkrivena, kada je pank postao ideologija protesta i ličnog izraza – kada su ljudi znali šta očekuju, kada su shvatili šta će dobiti kada daju svoj novac, ili šta će raditi da bi ga zaradili – čitava priča već bila spremna za fusnote?

U Sjedinjenim Državama, širom zemlje već su bile formirane primitivne enklave (noćni klubovi, fanzini, prodavnice ploča, nekoliko srednjoškolaca ovde, trio umetnika tamo) – mada, možda, manje kao reakcija na uzbuđenje izazvano slušanjem 10-dolarskih primeraka zabranjenog singla “Anarhija”, nego novinske i TV reportaže o londonskim tinejdžerima koji kasape svoje lice uobičajenim kućnim predmetima.

Do pravih otkrića dolazilo je ni iz čega (“Prvobitnu scenu”, izjavio je jedan od osnivača losanđeleskog pank miljea, “stvorili su ljudi koji su rizikovali i radili na osnovu opskurnih fragmenata informacija”).

Za neke, ova otkrića, novi način hodanja i novi način govora, dramatizovaće protivurečnosti svakodnevnog života tokom narednih godina, i učiniće život mnogo interesantnijim nego što bi on to inače bio.

Nastaviće se

Ostavite komentar: