Pisma bratu Teu
Amsterdam, 3. aprila 1878.
Opet sam razmišljao o onome o čemu smo razgovarali i nehotice sam pomislio na reči “danas smo ono što smo bili juče”. To ne znači da treba tapkati u mestu i ne pokušati se razviti, naprotiv, postoji nužan razlog da to činimo, da to mislimo.
Ali, da bismo ostali verni tim recima, ne treba da uzmičemo, a kad smo već počeli posmatrati stvari slobodnim i poverljivim pogledom, ne možemo se vratiti natrag niti odstupiti.
Oni koji su govorili: “Danas smo ono što smo bili juče” bili su “časni ljudi” što jasno proizlazi iz ustava koji su oni napisali, koji će ostati za sva vremena i za koji se moglo reći da je bio napisan “znakom s neba” i “plamenim prstom”. Dobro je biti “častan čovek” i truditi se da to budemo sve više i više, a činimo dobro kada verujemo da za to treba biti “duhovan čovek i sa unutrašnjim životom”.
Kad bismo bili uvereni da pripadamo toj kategoriji, išli bismo mirno i samopouzdano svojim putem, ne sumnjajući u dobar krajnji ishod. Bio jedan čovek koji jednog dana ude u crkvu i upita: “Je li moguće da me je moja revnost prevarila, da sam izabrao loš put i da sam zlo počeo, avaj! kada bih se oslobodio te neizvesnosti i kada bih mogao imati čvrsto uverenje da ću na kraju pobediti i uspeti.” A kada mu jedan glas odgovori: “A, kada bi bio u to siguran, šta bi tada učinio? – čini dakle onako kao da si ti u to siguran i nećeš biti u nedoumici.” Čovek tada nastavi svoj put, ne više ne verujući nego verujući, i baci se na posao više dugo ne sumnjajući i ne oklevajući. Što se tiče onoga ko gleda da bude “duhovan čovek i sa unutrašnjim životom”. Zar on ne bi mogao razviti to stanje u sebi poznavanjem opšte istorije i određenih ličnosti iz svakog vremena zasebno, od biblijske istorije do istorije Revolucije i od Odiseje do Dikensovih i Mišleovih knjiga? I zar ne bi mogao izvući ni jednu pouku iz dela ljudi poput Rembranta ili iz Bretonovog Korova ili iz Molitve pre jela od de Grua ili iz Briona, ili iz de Gruovog Regruta (ako ne iz Savesti) ili iz Dipreovih Velikih hrastova ili, pak, iz Mišleovih mlinova i peščanih zaravni?
Dosta smo govorili o tome šta nam je dužnost i kako bismo mogli stići do nečeg dobrog, te smo došli do zaključka da naš cilj u prvom redu mora biti da nađemo određeno nameštenje i posao kome bismo se mogli potpuno posvetiti.
Mislim da smo se složili u tome i da pre svega treba zamisliti cilj i da pobeda koju bismo odneli nakon celog jednog života provedenog u radu i u naporima, više vredi od pobede koju bismo odneli ranije.
Onaj ko živi iskreno i nailazi na istinske muke i razočaranja, ko ne dopušta da ga ona dotuku, više vredi od nekoga kome se uvek osmehuje sreća i ko bi poznavao samo relativan napredak. Jer, ko su oni kod kojih se najjasnije ogleda najviša vrednost, to su oni na koje se mogu primeniti reči:”Težaci, vaš život je tužan, težaci, vi trpite u životu, težaci, vi ste presrećni”, to su oni koji nose ožiljke “života celog provedenog u borbi i u neprekidnom radu, a da nikada nisu klonuli.” Bilo bi dobo da se trudimo da im postanemo slični.
Mi dakle napredujemo na našem putu indefessi favende Deo (Neumorni sa Božjom pomoću). Što se mene tiče, moram postati dobar propovednik, koji treba da kaže nešto što će moći da bude korisno u svetu, i moguće je da je bolje da prođem kroz relativno dug period priprema, i da budem temeljito oproban u jednom čvrstom uverenju pre nego što budem pozvan da o tome govorim drugima… Od trenutka kada se budemo trudili da živimo iskreno, sve će biti dobro, čak i ako neizbežno budemo imali iskrenih patnji i istinskih razočaranja; verovatno ćemo počiniti i teške greške i izvršiti loša dela, ali tačno je da više vredi imati vatren duh, makar zbog toga počinili više grešaka, nego biti sitničav i odveć razborit. Dobro je voleti koliko god možemo jer u tome počiva istinska snaga, a onaj ko voli mnogo, čini velike stvari i za njih je kadar, a ono što se radi iz ljubavi dobro je urađeno; kada vam se jako dopala ova ili ona knjiga, na primer, navodim nasumce: Lastavica, Ševa, Slavuj, Duh jeseni, Vidim odavde jednu gospođu, Volio sam taj čudni gradić, od Mišlea, to je zato što su to knjige napisane srčano, u jednostavnosti i produktivnosti duha. Ako bismo morali da izgovorimo samo nekoliko reči, ali koje bi imale neki smisao, bilo bi bolje da ih izgovorimo mnogo koje bi bile samo prazni zvuči, a mogle bi biti izgovorene sa toliko više lakoće što bi bile manje korisne.
Ako nastavimo voleti iskreno ono što je zaista dostojno ljubavi, ne rasipajući svoju ljubav na beznačajne i ništavne i bljutave stvari, steći ćemo malo po malo više prosvetljenosti, znanja i postaćemo jači. Što brže nastojimo da se osposobimo u nekom domenu aktivnosti i u nekom zanatu i da usvojimo jedan relativno nezavisan način mišljenja, i postupanja, i što više se držimo utvrđenih pravila, karakter će nam postati čvršći, ali zbog toga ne treba postati sputan.
Mudro je tako se ponašati, jer život je kratak a vreme brzo prolazi; ako se usavršimo u jednoj stvari i dobro je shvatimo, steći ćemo uz to i razumevanje i znanje o mnogim drugim stvarima.
Ponekad je dobro odlaziti često među svet i družiti se sa ljudima, a ponekad nam je to prava obaveza i dužnost. Ali onaj ko bi više voleo da ima jako malo prijatelja, to je čovek koji se kreće sa najviše sigurnosti među ljudima u svetu. Ne treba se nikada pouzdati u činjenicu da smo bez teškoća ili briga ili bilo kakvih smetnji, ali ne treba sebi učiniti život suviše lakim. Čak i u kulturnim sredinama i u najboljim društvima i u najpovoljnijim okolnostima, treba sačuvati nešto od izvornog karaktera jednog Robinzona Krusoa ili nekog prirodnog čoveka, nikada ne dopustiti da se ugasi vatra naše duše, nego je treba raspirivati. A onaj ko i dalje ostaje siromašan što se njega tiče i kome je siromaštvo drago, poseduje veliko blago i uvek će jasno čuti glas svoje savesti; onaj ko sluša i sledi taj unutrašnji glas koji je najlepši božji dar, na kraju će u njemu naći prijatelja i nikada neće biti sam…
Neka to bude naša sudbina, dečače moj, neka te uspeh prati na tvom putu i neka Bog bude u svemu sa tobom i pomogne ti da uspeš, to ti želi uz srdačan stisak ruke na tvom odlasku.
Tvoj brat koji te voli,
VINSENT.
BRISEL (AVGUST 1878 – 15. NOVEMBAR 1878)
Lake, 15. novembra 1878.
Jako bih voleo da počnem da pravim grube krokije bezbrojnih stvari koje srećemo na ovom putu, ali pošto bi me to udaljilo od mog pravog posla, bolje da ne počinjem. Čim sam se vratio kući, počeo sam jednu propoved o “neplodnoj smokvi”, Luka XIII, 6 – 9 .
Ovaj mali crtež U ugljenokopu zaista nije bogznašta, ali napravio sam ga tako mahinalno zato što se ovde vidi toliko ljudi koji rade u rudnicima uglja, a to je veoma osoben narod. Taj kućerak se nalazi pored kanala, to je u stvari krčmica pored jednog velikog odeljenja, gde radnici dolaze da pojedu svoj hleb i popiju čašu vina.
Tražio sam u svoje vreme mesto propovednika u Engleskoj medu rudarima u ugljenokopima, moju molbu su tada odbili rekavši mi da moram imati najmanje dvadeset i pet godina. Ti dobro znaš da jedna od osnovnih ili glavnih istina ne samo jevandelja nego cele Biblije glasi: “Svetlost koja sija u tmini.” Kroz tminu ka svetlosti. Elem, ko su oni kojima to doista treba, ko su oni koji će ovde naćuljiti uši?
Iskustvo je potvrdilo da na one koji rade u tmini, u srcu zemlje, kao što su rudari u rudnicima uglja, reči jevandelja ostavljaju snažan utisak i oni im čvrsto veruju. Dakle, postoji na jugu Belgije, u Emou, isto toliko blizu Monsu koliko i francuskoj granici, pa i dalje, pokrajina po imenu Borinaž gde živi čudan narod radnika koji rade u mnogobrojnim ugljenokopima.
Evo šta ima o njima u jednom malom geografskom priručniku:”Borinažani (stanovnici Borinaža, kraja zapadno od Monsa) bave se jedino vađenjem uglja. Veličanstven prizor pružaju ti rudnici kamenog uglja otvoreni na 300 metara pod zemljom, a u koje svakodnevno silazi jedan radnički narod, dostojan našeg poštovanja i simpatija. Kopač kamenog uglja u Borinažu poseban je tip, za njega dan ne postoji, i nikada, sem nedeljom, ne uživa u sunčanim zracima. On tegobno radi uz treperenje lampe čija svetlost je bleda i olovna, u uskoj galeriji, presavijenog tela, ponekad primoran da puzi; on radi naime sred hiljadu opasnosti koje neprestano iskrsavaju, ali belgijski rudarski nadzornik izgleda srećan, svikao je na taj način života, i kada se nade u oknu, sa malom lampom na kapi, koja služi kao vodič u pomrčini, uzda se u Boga koji vidi njegovu muku i koji ga štiti, njega, ženu mu i decu.”
Takav je, dakle, Borinaž na jugu Lesina gde se nalaze kamenolomi.
Mnogo bih voleo da tamo postanem propovednik.
Tromesečni staž za koji su se postarali gospoda Jong i pastor Piterse, primiče se kraju. Pre nego što je počeo da propoveda i pre nego što je pošao na svoja velika putovanja propovedanja i vlastitog delovanja među paganima, Pavle je proveo tri godine u Arabiji. Kada bih ja mogao dve do tri godine tiho raditi u sličnoj pokrajini, gde bih neprestano učio i posmatrao, ne bih se odatle vratio bez sposobnosti da kažem nešto što bi zaista vredelo da ljudi čuju, ja to ipak kažem sa svom poniznošću, ali iskreno.
Vinsent
