Kad sretnem neku lepu devojku i zamolim je: „Budi tako dobra, pođi sa mnom“, a ona nemo prođe, onda ona time hoće da kaže:
„Ti nisi neki vojvoda sa zvučnim imenom, nisi širokopleći Amerikanac indijanskog stasa, s očima što počivaju vodoravno, sa kožom uštavljenom od vazduha prerije i reka koje protiču kroz njih, ti nisi putovao do velikih jezera i po njima, do jezera koja se nalaze ne znam gde. Pa, molim lepo, zašto bi trebalo da ja, lepa devojka, pođem s tobom?“
„Ti zaboravljaš da se ne ljuljuškaš u automobilu koji te u dugim trzajima nosi kroz ulice; ne vidim gospodu iz tvoje pratnje da u pravilnom polukrugu idu za tobom, utegnuti u odela, i mrmljaju blagoslove za tebe; grudi su ti dobro ututkane u stezniku, ali tvoji bokovi i bedra nadoknađuju tu uzdržljivost; ti nosiš haljinu od tafta sa plisiranim naborima, po modi u kojoj smo prošle jeseni svi bez izuzetka uživali, a ipak se ponekad – sa tom životnom opasnošću na telu – osmehuješ.“
„Da, mi smo oboje u pravu, pa da ne bismo postali neopozivo svesni toga, bolje je, zar ne, da i jedno i drugo pođemo kući sami.“
Franc Kafka
