Opet me povedoše niz hodnike i tunele. I sve fino. Molim ovuda, molim onuda. Hier entlang bitte, hier hinein bitte. Bitte links, bitte reshts. Do vrata nekih dođosmo. Krila golema kao na crkvenoj lani. Podoficir ispred vrata lupa petama i seče:
Ihren Hut bitte!
Dam mu šešir, nije moj. Šta li će biti? Gledao sam u bioskopu kako svet ulazi u dvorane, pa na vratima ostavlja šešire, ali unutra se igralo. Ja da igram ne znam, u svom veku nisam igrao. Ni kolo. A opet, ni mesto nije. Nije crkvena porta o slavi nego Kreiskommandatur.
Unutra puno ko oko. Sveta, da ne mogu razabrati ko je šta. Sobetina pukla kao sokolana, krcata civilima i uniformama. Uglavnom Nemci, ali bilo je i naših. SDS, mislim. Srpska državna straža (gospodina đenerala Milana Nedića, počivšeg domaćeg izroda). U prolazu poznam predsednika opštine i još nekolicinu iz čaršije. Sve glave. Pljeskaju. Ja prolazim, a oni pljeskaju. Raspitujem se kod tumača kome? Tebi čoveče, kaže on. Zašto meni, ko sam ja? He-roj, ti si sada heroj. Tura mi čašu u ruku, pa me gura prema mom davljeniku, koji takođe drži takvu čašu. A i drugi su držali. Pilo se na angro.
Moram sada otvoreno da izjavim da se živo sećam samo početka ovog vašara, a šta je posle bilo, jedva pamtim. Pilo se dušmanski. Ja nevičan konjaku, prazan stomak, malo spavao tih dana, a i batine me dodrale, pa mi se na kraju sve u glavi smutilo. Nemam podatke kako sam se obreo u hangaru, na krevetu. Kazaću jedino što je garantovano, a za psovke i nerodoljubno ponašanje molim da mi se odbije na račun alkohola i opšte pomutnje povodom mog prvog davljenja.
Moj gospodin pukovnik je podigao čašu i održao govor. Dostavljam vam ga iz novina. One su mi, pored diplome, sve što sam od imovine iz zemlje izneo. Evo:
Dame i gospodo, ovu čašu dižem za pobedu Velikonemačkog Rajha, za njegovog vođu Adolfa Hitlera, za mog spasioca, gospodina Andreasa Gavrilovica i za prijateljstvo između naša dva naroda! Držim, dame i gospodo, da ću izazvati vaše odobravanje ako kažem da postupak ovog dobrog i srčanog čoveka ne treba tumačiti samo kao puki akt humanosti, a još manje kao delo izvršeno po službenoj dužnosti, jer on tada i nije bio u službi, već kao još jedan javan izraz uvažavanja što ga žitelji ovog lepog grada gaje prema pobedonosnom nemačkom narodu, njegovom Vođi i njegovoj slavnoj Armiji!
More, mislim ja za sebe, ja imam tebi da budem zahvalan, ni do groba ne mogu da ti se odužim za davljenje. Biće da sam pri tom nešto mrmljao, te me tumač upita šta je, da nemam šta protiv. Kakvi, velim, važno je da ne biju, i onda mu ispričam za svoju dogrobnu zahvalnost. A gad brže bolje to glasno prevede. Ljudi opet zapljeskaše. Neki izvadili sveske pa zapisuju. Gde je Andraš da me sad vidi?
Gospodin pukovnik nastavlja, a tumač jednako prevodi:
Vidite, gospodo, koliko sam u pravu bio kad sam tvrdio da mi ovaj narod ne razumemo i da o njemu nepravedno sudimo! Ne može se jedan narod procenjivati prema postupcima nekolicine fanatičnih boljševičkih bandita! Mi o njemu moramo misliti prema njegovim autentičnim uzorcima, u koje moj spasilac, g. Andreas Gavrilović, nesumnjivo spada, jer ja sam, moje dame i gospodo, duboko ubeđen da, dok me je spasavao, on u meni nije video običnu, u nevolju zapalu jedinku, već simbol nemačke nacije i njene svetske misije, pa ma takvo osećanje, s obzirom na nedostatak obrazovanja, i ne bi umeo rečima izraziti.
Žurno dodam: Ja sam to više po savesti.
A g. pukovnik će, typisch slawisch, diese Formulierung! I produži da priča, ali ja se više stvarno ne sećam o čemu. Piće mi već u glavu udarilo, počeo se malko gubiti. U novinama nema o tome ništa, ima samo početak govora, ali možete pitati ondašnjeg predsednika opštine, ako je živ.
Sećam se jedino da on posle govorancije krete po sali. To me zabrinu pa pođoh za njim. On, ja, pa tumač sa flašom. Iz vida Slučaj ne ispuštam. Brinem.
Mnogo mi se taj nešto raspričao. Posle davljenja prileći treba dok se telo u stanje ne vrati.
Ne valja mu posao — kažem tumaču. — Pluća mu još rovita. Voda ih isprala i sve mu unutra došlo tanko kao flispapir. A on vidi, usta ne preklapa, samo melje!
Tumač — ništa, nego mi u šaku gura novu čašu.
A pametan je čovek, trebalo bi da zna i da se pričuva. Kakva vajda što sam ga spasao ako mi sad umre?
Pij! — veli tumač.
Što mu ne kažeš da umukne?
Samo pij, stari. I ne brini. Jak je taj kao bivo.
Nema pred vodom jakog. Svi smo mi pred vodom ovolicni!
Onda smo se uslikavali, toga se dobro sećam. Najpre ja sam. Pa Slučaj sam. Pa zajedno, bratski. Zatim u raznim pozama. Gde se grlimo. Kako se rukujemo. Onda ja nazdravljam njemu. Pa on nazdravlja meni. Izbliza i poizdalje. Spreda i pobočke. Nikad se u životu nisam toliko slikao. Jedva sam izdržao. A dok smo se uslikavali, svi viču: kaži nešto, Andrija, kaži nešto!
Šta da kažem?
Bilo šta! — vele.
Pitajte, ljudi, pa ću reći.
Onda me jedan sa aparatom oko vrata upita od kada sam spasilac, ili tako nešto, ne pamtim, i ja pomislim da je vreme preći na stvar koja me peče:
Bio sam — kažem — ali više nisam. Oterali me zbog nesposobnosti, pogibeljne nesposobnosti. Komisija. Jedan s cvikerima i drugi s brkovima. Imam i napismeno. Nisam imao slučaja, a kriza. Budžeti skresani. Izbeglica ko skakavaca. A leševi doplivavaju. Plaže zamandalili. Zaraza, kažu. Kakva zaraza? Otkad je klanje zarazno? Nije to, gospodo, kolera. A oni meni, marš napolje. Posle toliko godina sa diplomom pod staklom. Imao sam i uniformu sa dugmadima od mesinga. Kao đeneral. Svako poštovanje. Nema kod mene. Samo neka se pojavim. Ordnung mora da postojava. I prema svakom jednako. Ni po babu, ni po stričevima. So. Ali šta vredi. Do gospodina pukovnika nisam imao slučaja. Nesreća. Dosta je bilo i okupacija . . .
Pij, Andrija! — ćuška me tumač.
A godine prolaze. Niko ništa. Kod Zembe i tri mesečno. Direktori novčanih zavoda. Grosisti. Sama gospoda. Pisao sam i žalbe. Nije pomoglo. Sami vidite stanje. Snovi me načisto satrli. Po celu noć se po vodi sa vampirima nosim. A na suvu, danju, merkam. Došlo mi da nekog gurnem, pa da ga posle izvadim, nekog domaćeg izroda . . .
Pij, Andrija!
Šabana sam hteo. Znate Šabana? Urme i baklave. Računam, Turčin. Ali kad ga izvadim, on je opet Turčin. U vodu potopljen nije ni hrišćanin ni grosista. Ništa. Nema od toga vajde. Ruke se čoveku odviknu, a mozak više na taj talas ne radi. Sve se u spasiocu raštimuje. A Komisija mene zbog Koleta. Znate Koleta? Došao jedan sa cvikerima. Opasnik. Fašist …
Pij, čoveče, uvrediće se g. pukovnik! – navaljuje tumač, sav se zacenio.
Ne odbijam. Za g. pukovnika sve. Iako se zna ko je. Spasilac je, međutim, kao lekar. I tvora bi morao da leči …
O Komisiji si hteo — vraća me tumač.
Znam. Meni ne moraš reći. Dovde mi je. Samo sam imao maler. Žica mi se od čakije oko nogu … Ja sam je i izumeo. Kome će, nego izumitelju? Dvostruka, inače. Radi na formu . . . Nije mi se dalo, gospodo. Izmarširali me. Posle petnaest godina u vladinoj službi i sa diplomom pod staklom.
Možete zapisati, gospodo — prekida me tumač — da će gospodin Andrija Gavrilović, po izričitom naređenju pukovnika von Ruchtera, biti vraćen u službu.
Tek sad vidim da oni oko mene sve zapisuju, slikaju i zapisuju, pa raspalim da sve dokraja objasnim. Naročito jednome koji je iz Beograda došao i kojeg mi predstaviše kao Fedora Njegovana. Odmah ga pitam je li kakav rođak preduzimaču g. Konstantinu, za kojeg sam radio pre nego što sam se odao spasavanju davljenika.
Jeste, veli.
Kako je stari?
Dobro — veli on. — Mrtav je.
Kakvo crno dobro? Šta mu bilo?
Pao je u kreč.
Da sam ja bio tamo, počnem, ali tumač ne da.
Pričaj bolje kako si radio.
Šta sam radio? Nisam ni radio. Kako da radim bez slučaja? A jebena se žica oko nogu zapetljala. Pa besparica. Okupacija. Jebeni leševi. Naši se svuda povlače. Maler za malerom. Bio me taj maler još i kod počivšeg gazda Konstantina. Cigla na nogu, to je bilo redovno. Kakav je to čovek bio! Nema takvog danas. Barabar sa nama. Pije po duluminu na dan i psuje boga . . .
Pij, Andrija!
A slučaja nigde. Nema lekar bez bolesnik, kaže moj Andraš. Znate Andraša sa reke? Nema ni grobar dok neko ne premre. A on mora da se čuva. Upalu će da navuče, pa šta smo onda uradili? Ja sam bio grobar kada je harala španjolska … Na pluća udarala kao burgija. Samo buši. Zz-z-z-z-z–z . . . Daj, sipaj, nije svaki dan davljenje. Gospodin pukovnik mi razbio maler. Sad će valjda da krene. Ima toliko Švaba na plaži . . .
Tumača spopade kašalj.
Ali ja nisam takav. Nisam žlica. Mogao sam i ja imati davljenika Srbina da sam hteo. Jednog nisam pustio da skoči. Nisam, dakle, samo na sebe gledao. Posle mi se zavezala voda od udarca. A tramvajdžija se nije obazirao, nije sišao da mu ne da. Puca mu kaiš. Gazi sve što je na šinama. Ko nemački tenk. Ljudi su pogani. Zar je ovo Srbija? Ovo je kupleraj, gospodo …
Šta je bilo sa tim snovima? — pita tumač.
Navikao sam na njih. So. Pogotovu što ih sutra obavezno na plaži sretnem. Te iste, žive i zdrave. Ljudi se i u kreču dave. Krečana dva sa dva, a oni uspeju da se utope. A u mojoj reci niko. Ima li tu boga, gospodo? Molim? Pitajte samo, sve ću po duši da kažem . . .
Novinari pitaju, ja odgovaram pametno. U glavi mi se muti, slab sam na piću, ali se držim, svaku reč na kantar merim.
Iako sam bio otpušten, ja sam se osećao odgovornim za tu plažu, gospodo, a ne kao naši ministri koji su prvi klisnuli kad se narod davio. Ljudsku službu ne čini uniforma, gospodo. Jeste, i noću sam nadziravao. Ima takvih budala koje se i noću kupaju. Dabome da ne mislim na gospodina pukovnika. On se, kažu, nije kupao nego i on nadziravao. Neću da ulazim. Jesam li čuo kakav pucanj? Ne, nisam čuo nikakav pucanj. (Ovo za pucanje nisu u novine zapisali, ne znam zašto.) Čuo sam samo Herr Obersta kako doziva. Ganz so. Da, smesta sam intervenisao. Ne, nisam se plašio. To je moj posao, nicht war? Voda je moj elemenat. Kao što je pukovnikov elemenat rat. Bojao sam se jedino za njega. Hoće li izdržati dok ne priteknem. Jawohl, bilo je talasa. Nein, nisu bili preterani. Tako do izmenu pola metra i niže. Ne, nije bilo oluje. Ali, tamo je vir i velika dubina. Sehr gefahlich. Da, Herr Oberst se dobro držao. Dobra plivačka škola, vidi se. Nein, nije. Nije bio onesvešćen. Bio je sasvim pametan. Iako nije znao mnogo za sebe. Mnogo mi se našao pri izvlačenju. Bila je teška borba, meine Herren. Stihija i Srbin. Vodena i ljudska masa. Je l’ bio ranjen? Ne, nije ranjen. (I ovo nisu stavili u novine, nisam pročitao.) Jawohl, gospodo, nein, gospodo, jawohl, nein . . .
Sad moram nešto da ispravim i da se mnogo izvinim. Starost me pritisla, pamćenje otkazuje. Ovako lepo odgovarao sam ja, u stvari, u početku a posle je došlo moje baljezganje o slučajevima, španjolskoj čakiji i fašistima. Sad vidim, da tumača nije bilo, gadno bih se uplatko. Možda bih na kraju krajeva i u logoru završio. On me izvadio ćuškanjem i kašljanjem. Ali on je, u drugu ruku, i kriv što sam u takvo bulazno stanje došao. Stalno me nutko pićem. Ja na piću slab, i tako. Ali baš to što sam govorio otkriva moju dušu i posvedočuje da sam patriot, a ne govno i kolaboracionistički izrod. Možete pitati sve prisutne tome balu, ako su još živi, jer su i oni svi bili govna i izrodi.
Najzad se sasvim izgubim. Toliko sam se naljosko da za sebe nisam znao. Wie ein Schwein! Probudio sam se u hangaru tek sutradan i od Julijane čuo da su me ko vreću iz automobila na šljunak istovarili.
A ko se, gospodo drugovi, ne bi napio? Moram priznati da sam toga dana bio srećan. Da ne preterujemo, bio je možda to jedan od najsrećnijih dana u mom životu, premda to i nije teško gde takvih dana nije navala.
Sad ne kažem, i ja bih više voleo da sam spasao našeg čoveka, ponajviše partizana (ali da ne bude bombaš i dinamitaš, ti su mi dušu pojeli, zbog njih mi po triput na godinu plažu zabravljali), pa makar i ne bio tako čuven kao pukovnik von Ruchter. Jer taj je, po drugu Ozrenu, bio tako čuven da je ušao i u nirnberšku knjigu, iako samo sitnim slovima. Dobro. To je jasno. Ali nije moje da biram. Nije to trgovina, sve ti na tezgi, pa biraj. Ni lekar bolnike ne bira. Ni grobar pokojnike. Ni ja ne mogu davljenike po volji birati. Ovog hoću — ovaj u obzir ne dolazi. Kako bi to izgledalo? Čovek, sve i da hoće, nema kad da računa. Skače, pa tek posle vidi zašta je skočio. Mogao bih tako, da ne znam, i samog đavola za rep izvući. Kneza repatog. Pa je 1′ bi bio kriv? Stoga je to što sam izvukao baš Švabu, jedna situacija, i ništa više. Usrana, svakojako, nema zbora, ako se uzme kako su nam oni četiri godine mater … a ponajviše što sam baš zarad nje i postao kolaborant i izrod.
A ovo je isto, samo na pametan način, kazao i Sokrat. Uzmite pa vidite. Uzmite pa pročitajte bar vi, kad ovde niko nije hteo. Vele, nije u korespondenciji sa slučajem. Tako dr Hamm. A dr Kulman, bolje da si ga čitao pre nego što si ubio, sada možeš da ga zaboraviš. Drug Ozren nije ništa rekao, samo je pitao je li to neki emigrant i gde stanuje ako jeste.
Evo šta je Grk Sokrat tim povodom izjavio:
“Ovako stoji stvar, građani atinski, uistini: gde se god ko sam postavi i gde proceni da je najbolje, ili gde ga zapovednik odredi, tu, izgleda mi, treba i da ostaje i da se izlaže opasnosti, ne pazeći ni na smrt i ni na šta drugo nego na sramotu … Ja bih na primer strašno uradio, građani atinski, da sam se sada, kad mi je bog naredio, kako sam pomislio i razumeo, prepao smrti ili čega drugog, pa ostavio svoje mesto.”
To jest, da nisam u vodu skočio i čoveka spasao kada mi je zapoveđeno da spašavam, ne da biram kada ću i kad neću svoju službu vršiti.
I još Sokrat kaže: „Ali tada sam ja, ne rečju, nego delom ponovo pokazao da meni, ako to nije suviše grubo reći, nimalo nije stalo do smrti, i da mi je stalo samo da ne radim ništa nepravedno ni bezbožno.”
Tako i ja. A vi ćete suditi.
Jer, što se tiče toga da u šumu nisam otišao, to nije bila optužba, ali je bilo prekonosiranja. Kao, Nemce si mogao da služiš, a narod nisi. Ja sam, međutim, baš narod služio, samo ne u ukupnosti nego pojedinačno. Kako je ko u nevolju na reci zapadao. A što nije bilo potrebe, nisam ja kriv.
Kriva je voda.
Što se tiče da sam govorio u korist Nemaca — nisam. Koliko je Sokrat — toliko i ja. A on za to veli: „Za svedoke zovem mnoge od vas i molim vas da obavestite jedni druge i da kažete koliko vas je čulo moje razgovore. Ima vas mnogo takvih. Izveštavajte, dakle, jedni druge je li ko od vas ikada čuo, ili malo ili mnogo, da sam o takvim stvarima razgovarao.” Za mene možete pitati i Andraša i Zembu i tolike druge iz varoši. Mrzeo sam Nemce ko skotove. Dok su u uniformi. Kad dođu kod mene da se kupaju, nisam ih mogao mrzeti, pa da me sad streljate. Kako da mrzim kupača koji mi je dat na čuvanje? Tako su me valjda i čuli da govorim lepo za pukovnika von Ruchtera, pa zaključili brzo: taj se slizo, taj voli Nemce.
Za pukovnika jesam lepo govorio, ali on za mene nije bio Nemac nego moj prvi i jedini slučaj. Grditi ga bilo bi što i psovati božji dar.
Toliko o Sokratu i meni.
Borislav Pekić
