Najpre, deca prestala da dolaze. Čovek bi pomislio da će tek sad navaliti.
Numera mi skočila. A oni — nijedno. Tek druge nedelje sretnem Koleta, onoga što se pred Komisijom lažno davio. Hteo da štukne. Ja mu preprečim put. Pitam, gde si bre Kole? Što te nema na plaži?
On krije pogled, otac mu, veli, ne da.
A što?
Boji se da se ne udavim.
Mene nešto štrecnu, zar kraj mene živog da se udavi? — Šta taj tvoj otac misli?
Ne znam. Ne da.
Biće da ti mene, Kole, lažeš.
Ne lažem, čika Andrija, majke mi.
Lažeš, Kole, lažeš!
On ne odgovori, okrete se i pobeže.
Istog dana sretnem drugog dečaka, zaboravio sam mu ime. I njega pitam što ga nema.
Tako — veli on. I gleda u noge.
Da se i tvoj otac ne boji?
Ne boji se moj otac ničeg. On nije kukavica kao neki.
Pa što te ne pušta na plažu.
Tako.
Vidiš da se boji!
Ne boji se — tresnu dečak pa se izmače — nego kaže da si ti okupatorski sluga i izdajnik srpskog naroda i da za poštene domaćine i rodoljube nije da se sa takvim govnima druže!
Zašto izdajnik? — jeknem. Ne mogu da se snađem. — Kakav sam ja crni izdajnik? Koga sam ja to izdao?
Izvadio si onog švapskog pukovnika iz vode. Eto takav! — pijunu i ode.
To je, dakle, to. Nije se reka, nije se plaža promenila. Ljudi su drukčiji. Svet se od mene otuđio, okreće leđa, prave se da me ne vide, jedva i otpozdravljaju, govore sa mnom samo službeno i kao od bede. Mnoge mi stvari najedared postadoše jasne. Među njima i ona reč. Kolaborant.
Vratim se u hangar bolestan. Sve sam jecao duž zidova. I da, umalo da zaboravim. Na putu sretnem Ostoju, bivšeg žandara, a sadašnjeg financa. U uniformi, dabome. Dodirnem kapu rukom, i ja sam bio u uniformi, a on okrete glavu i pijunu, pa ubrza hod da se što brže od mene odmakne. Nećeš, kažem, majci, nećeš me još i ti zapljuvavati. Stignem ga i uvatim za rame.
Šta je? — pita.
Šta misliš, Ostoja, kad bih ti ja kući došao, pa pljuvo po stolu gde jedeš?
Ne znam ja o čemu ti pričaš.
O tvom pljuvanju po plaži, pričam.
Pljujem po zemlji, ne pljujem po stolu.
Na ovoj zemlji ljudi jedu kao što ti jedeš na tvom stolu.
Pa šta?
Znaš li da bi mogao da ti uzmem ime?
I da ga predaš, valjda, onom tvom pukovniku?
Ne mogu sebi da dođem. — Kakvom pukovniku?
Onom što si ga iz vode izvadio i sa njim se slizao!
Jesi lud? Pa ja čoveka odonda nisam ni video!
Tako ti kažeš.
Kolaborant sam, dakle?
Ti najbolje znaš.
Raspomamim se i uhvatim ga za rever. — A šta si ti?
Financ, šta bi bio?
Financ koji radi za Nemce. I sad ti nisi kolaborant, a ja koji radim za ljude, ne pitajući šta su, ja jesam. Ja sam kolaborant, izdajnik i đubre.
Ja ne radim za Nemce, nego za opštinu, i zato što od nečega moram da živim. A ti radiš za nemačku vojsku što ti milo. Vadiš ih iz reke da bi mogli da nas ubivaju.
Zamuti mi se u glavi. On to iskoristi, gurnu me u stranu i prođe. U uniformi kao i ja. Ali nekako čist i ponosan. U hangaru, zateknem Julijanu. Kao da i ona ima groznicu. Pitam šta je.
Znaš ti, što pitaš.
Ne znam — kažem. — Ništa više ne znam.
Onda pitaj sina.
Prepadnem se. Uzmem dete da ga pripitam. Na oku mu masnica. Kao tuklo se. Nije, znači, strašno. Što od toga praviti pitanje. Biju se, eno, na sve strane i odrasli. Kako neće deca kad ništa bolje ne mogu od nas da nauče. Bila se i u mirno doba, a nekmoli u ovom džumbusu. Ko će mirovati kada svuda oko tebe gruva i puca. Jedva ga nateram da prizna šta je, koliko Julijanu da zadovoljim, kad on udari u plač.
Kaže, igraju se rata. Skupe se tako i počnu da se dele na vojske. Jedan viče, ja ću da budem partizan, a drugi, i ja ću da budem partizan, a treći, a ja Rus, ja ću da budem Rus. Četvrti bi da je Amerikanac ili Englez, kao Angloamerikanac. Francuzi se i Italijani nisu ni u šta brojali. A šta ću ja da budem, pita Andrija? Zna se, Nemac i domaći izdajnik. Neću da budem Nemac i domaći izdajnik, brani se dete. Neću uvek ja da budem Nemac i izdajnik! Moraš, vele oni, kako da ratujemo ako nemamo sa kim. Ali Andrija ne pristaje, hoću da sam Amerikanac ili Rus, ili ništa! Ne može, vele, svi bi da su Amerikanci ili Rusi. Moramo da imamo izdajnike, bez njih nema igre. Zašto treba izdajnika, pita Andrija, kad su tu Nemci? Nemac još i mogu da budem, ali neću izdajnik. Onda nećeš ni da se igraš! A Andrija bi da se igra, dete. Zašto, pita, bar jednom da ne bude izdajnika, nego da se svi pošteno tuku? Koga onda da bijemo kad pobedimo, pitaju deca? Ali što uvek mene, kuka moj Andrija, što samo mene? Zato, vele, što ti je otac izrod i izdajnik! Čiji otac izrod i izdajnik? Tvoj! Čiji? Tvoj! Gotova tuča. I masnica. Njih mnogo, moj Andrija sam. A i kad pristane, pa se igraju, ništa bolje ne prođe. Dok se ratuje još i kojekako, mada i tada više jure mog Andriju kao izdajnika, nego one što su Nemci, ali na kraju dignu veliku dreku, živelo oslobonenje, dole fašisti, smrt domaćim izdajnicima, pa “Nemce” samo zavežu, kao zarobljenici zaštićeni konvencijom, a u mom Andriji, koji ničim nije zaštićen, boga ubiju.
Što mi nisi rekla? — prebacim ženi.
Kako da ti kažem kad ti ne daš da se u onog tvog pukovnika dira?
Kakve veze sa tim ima moj pukovnik, i otkad je on moj? Nisam ga ja rodio.
Spasao si ga. To je isto.
Spasao sam čoveka, a ne pukovnika!
Kakav je čovek — Švaba?
Za mene nema Srba i Švaba. Ima onih koji se dave i onih koji se ne dave.
E pa, ako tako nastaviš — veli žena — i ti ćeš biti jedan od onih koji će se daviti. Videćeš kad dođu naši.
Koji naši? — pitam.
Partizani.
A čiji sam ja, majku mu? A ja, čiji sam?
Njihov — kaže žena — kolaborant.
Posle i njoj bilo žao što je takva ispala. Ne mislim, kaže, ja da si ti kolaborant, nego ti samo pričam šta drugi misle. I da to može sve da nas upropasti ako se nešto ne preokrene. Ali sada ništa. Ćuti i gleda me kao da sam već na optuženičkoj klupi. Istrčim iz kuće. Jesam li šenuo? Ne znam šta radim. U glavi drobi drobilica. Ona sa gradilišta gazda Konstantina Njegovana: kola-borant, kola-borant, kola-borant! Vidim sebe o direku sa tablom oko vrata. Jezik isturio kao da se rugam. Vidim gde Andriju gađaju kamenjem. Ženu do glave ošišanu. Nularicom, sva se sija. I najednom dođem u takvo živčano stanje da odlučim, svršiću. U reku ću skočiti. Najpre ću uvezati noge i o vrat obesiti kamen, da se mojoj stručnosti suprotstavi. A onda ću pravo u vodu. Bar će mi dete na miru ostaviti. A ženu, ako im je stalo, neka šišaju. Kosa brzo raste. Ne raste glava.
Ako je ko kriv, ja sam. Ali zašto, zašto sam kriv? Zar što sam spasao čoveka? Taj čovek je Nemac, neprijatelj, okupator. Pa onda? U vodi je prestao da bude neprijatelj i okupator, i opet postao čovek. Voda ga očistila. Krstila. Postao davljenik, sad su njega okupirali, voda ga svog okupirala. Ni Nemac više nije. Nije ništa. Davljenik. Trska u vodi. Dobro, Andrija, možda je on i postao, tamo dole, u vodi, opet čovek, ali ti si od čoveka postao nečovek. Izrod, izdajnik naroda. O direk ćeš biti obešen. Jer je taj pukovnik, čim se suvog dohvatio, opet postao Nemac, neprijatelj i okupator. Nije ga voda ni očistila ni krstila. Samo ga je gorim učinila. O direk, dakle! O direk! Samo mene? Koga drugog, ti si izdajnik! Da prekinem malo i da vam prepišem šta o tome Grk Sokrat veli. Nije baš sasvim o meni, nego izokola. Evo:
“SOKRAT: Ovamo, dakle, Melete, pa odgovori nije li ti mnogo stalo da omladina bude što bolja?
MELET: Meni bar jeste.
SOKRAT: Pa hajde kaži sada ovde pred sudijama, ko je čini boljom. Ti to svakako znaš kad vodiš brigu o njoj. Pronašao si u meni, kao što kažeš, onoga koji je kvari, pa me dovodiš pred sudije i tužiš; ali hajde pomeni i onoga ko je čini boljom, pa pokaži sudijama ko je taj! Vidiš, Melete, ti ćutiš i ne umeš ništa reći? Pa zar ti se ne čini da je to sramota i dovoljan dokaz za moju tvrdnju da ti to ni malo nije bilo na srcu? Nego reci, ko je čini boljom?
MELET: Zakoni.
SOKRAT: Ne pitam te za to, prijatelju moj, nego koji je to čovek, koji, pre svega, baš to i mora da zna — zakone?
MELET: To su ovi ovde, Sokrate, sudije.
SOKRAT: Ovi su sposobni da omladinu vaspitaju i da je boljom učine?
MELET: Svakako.
SOKRAT: Zar svi ili samo jedan od njih mogu, a drugi ne?
MELET: Svi.
SOKRAT: Tako mi Here, dobro govoriš i pominješ veliko obilje dobrih vaspitača! A šta onda? Da li je i ovi slušaoci čine boljom ili ne?
MELET: I oni.
SOKRAT: A šta kažeš za savetnike?
MELET: I savetnici.
SOKRAT: Onda, Melete, možda je kvare oni u skupštini, skupštinari, ili se i oni staraju za njeno vaspitanje?
MELET: I oni.
SOKRAT: Prema tome, izgleda, svi se Atinjani staraju da omladina bude dobra i valjana osim mene. Samo je ja jedini kvarim.
MELET: Sasvim odlučno to kažem.
SOKRAT: (Priča nešto, nije važno, pa će) To bi bila neka golema sreća za omladinu ako je samo jedan kvari, a svi drugi joj koriste.”
Tako i ja vas pitam, kao što sam sebe u onom mučenju na obali pitao; hoće li o direke vešati i lekare, koji su te iste Nemce lečili, našeg doktora koji je pazio pukovnika von Ruchtera? Neće, njega je obavezivala lekarska dužnost. A hoće li se umlatiti svi pekari, koji su za njih hleb mesili, trgovci koji su im robu prodavali, kelneri koji su ih po kafanama pojili, vozovođe što su ih vozili? Hoće li se svima o vrat obesiti tabla: kolaborant? Jamačno neće. Mnogo bi se tabli moralo izdeljati. Lakše je ovako — samo meni. Svi su ostali pošteni i rodoljubi, samo je Andrija zlikovac i izdajnik. To, Andrija, nije isto. Drugi su samo svoj posao radili. Živeti se moralo i pod okupacijom. Decu hraniti. Ta će deca posle biti narodna masa. Svetski proletarijat druga Ozrena. Ako koje zrno i dopadne okupatora, neće cela žetva. A ja? Šta sam ja radio? Ja nisam ništa radio nego vršio svoj posao. Posao mi bio davljenike da spasavam i ja sam ih spasavao. U kakvom sam stanju bio, priznajem, bez službe i izgleda, izvukao bih i crnog đavola da je za pomoć kukao. Zubima ga izvadio, gospodo drugovi. I još, po novinama sam čitao kako su Nemci Engleze i Englezi Nemce iz vode vadili, računalo se kao lepo i pošteno nekog prvo u more baciti pa ga onda vaditi za zarobljeništvo. A ovo moje se zvalo domaće izdajništvo.
Nisam skočio. Još nisam došao do saznanja o svojoj krivici i u čemu je zaista, mislio sam da nemam ničega da se stidim, ni ičeg da se bojim. A zatim, bilo je, spram moje službe i ugleda, pomalo nezgodno baš da se udavim. Da je u pitanju kondukter ili kafedžija na primer, ajde de, ali da se udavi spasilac davljenika nije pasovalo. Manem se reke, potražim Andraša, te mu sve ispripovedam.
Bolje izvuko kamen nego nemački pukofnik — veli on, pa mi pruža novine. — Gledaj.
Pogledam — ništa. Nemačke trupe zauzele Brzu Palanku, izmena telegrama, Vođa Rajha Dučeu, Duče Vođi Rajha, Vođa Rajha Tenu, Teno Vođi Rajha, Teno Dučeu, Duče Tenu, ko da su telegrafisti a ne predsednici i kancelari, Banja Luka ponovo zauzeta, zapovest za lov na ljude u Bugarskoj, evo smo postali i ljudožderi, ogorčena bitka materijala u Italiji, moskovski šamar poljskoj emigrantskoj vladi, iskrcavanje u pakao, znao sam ja da ćemo i dotle stići samo nisam znao kada, Vođa Rajha primio generala Vlasova, zimska pomoć — sve koješta!
Nema o meni ništa — kažem i vratim novine.
Nema o tebi, ali ima o drugi zbog tebe.
Tamo gde je pritiskivao prstom vidim naslov:
“UHAPŠENI SAUČESNICI BANDITSKOG PREPADA NA STANDARTENFUHRERA SS ERICHA VON RUCHTERA, KREISKOMANDANTA U G.” A ispod toga: “TOKOM ISTRAGE KOJA JE OVIH DANA ZAVRŠENA, NEMAČKE VOJNE VLASTI UHAPSILE SU DESET LICA ZA KOJE JE DOKAZANO DA SU PRUŽILA AKTIVNU POMOĆ BANDITSKOJ KOMUNISTIČKOJ GRUPI KOJA JE NEDAVNO IZVRŠILA NEUSPEO POKUŠAJ ATENTATA NA KOMANDANTA G-SKOG VOJNOG OKRUGA.”
A ti taj Erih spaslo.
Nije mu na čelu pisalo da je okupator.
A da je pisalo, da si znao?
Kako sam mogao da znam?
Lepo te pita, da znao, šta radio?
(Izvadio bih ga, izvadio bih i sotonu da se davio. Ja sam spasilac davljenika.)
Onda, jamačno, ne bih. Ja mogu sve da objasnim — kažem.
Nema meni šta da objašnjavaš, ja znao kako je bilo, ali kako objasni drugim ljudima? Ne može ići svakome i pripovedati kako bilo. A onda, svako i ne veruje.
To je istina.
Pre nego što pođem, pitam Andraša kad će u hangar svrnuti. Mnogo je zaposlen, neće moći, veli.
Zar i ti, Andraše?
On se meškolji, teško mu, zacrveneo se:
Znaš, Andrija, ja ima familija. Moja deca u srpska škola idu. Ti to razumi?
Je li da razumi?
Razumim, razumim, kako da ne. Jedino ne razumim šta sam ja bogu zgrešio da me tako do korenja ništi.
Borislav Pekić
nastaviće se
