Kao fenomen koji je komplementaran pamćenju i sećanju, zaborav se obično doživljava kao njihovo mračno naličje od kojeg se treba zaštititi. Dok se pamćenje neretko metaforički predstavlja kao dragocena „riznica nebrojenih slika” i utisaka koji su u njemu uskladišteni (Avgustin 1973: 214), zaborav se najčešće opisuje kao nedostupnost uskladištenih utisaka i znanja usled toga što su obrisani, okrnjeni ili što se iz ma kog drugog razloga ne mogu vratiti u svest. Otuda i Harald Vajnrih u tematološkoj studiji Leta: umetnost i kritika zaborava, u kojoj potanko opisuje i vešto brani umetnost zaborava, ipak izlaže i njegovu kritiku. On se, međutim, u velikoj meri razlikuje od prethodnih proučavalaca mnemoničkih fenomena zato što prevashodno nastoji da objasni kako i zašto pamćenje „nezadrživo počinje da silazi, ili da pada, niz stepenice kulturalnog prestiža, čime istovremeno prestiž zaborava raste”. (Vajnrih 2008: 106)
Jedan od pisaca kojeg Vajnrih izdvaja kao mislioca koji je među prvima lucidno sagledao prednosti zaboravljanja je i Mišel de Montenj. Uprkos tome što je „nepouzdanost pamćenja česta, ako ne i najčuvenija” tema njegovih Eseja, u kojima se stalno žalio zato što ga je njegova „čudovišna” zaboravnost sprečavala da se orijentiše u sopstvenoj biblioteci, otuđivala ga od podrobno pročitanih knjiga i navodila ga da strahuje čak i od toga da će pre ili kasnije zaboraviti i sopstveno ime (Bajar 2009: 57), Montenj je ipak u svojim ogledima uobličio jednu jasno artikulisanu odbranu zaboravljanja, te je zavredio istaknuto mesto u okviru poglavlja „O duhovitosti zaboravnog uma” Vajnrihove studije Leta: umetnost i kritika zaborava.
Pjer Bajar, autor eseja Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali?, nije, međutim, imao u vidu tu uravnoteženost Montenjevog odnosa prema zaboravljanju, pa se u svojoj analizi Montenjevih ogleda usredsredio na neka od njegovih brojnih vajkanja zbog zaboravnosti: Priča nam, na primer, kako ne može da ode do svoje biblioteke ne bi li u njoj pronašao neki podatak, a da pri tom ne zaboravi razlog zbog kojeg je u nju došao. Kada god govori, mora da govori sažeto, iz bojazni da ne izgubi nit svojih misli. A pošto ne može da upamti tuđa imena, svoje poslužitelje oslovljava njihovim zvanjem ili nacionalnom pripadnošću. (…) Montenj ne može da prepozna sopstvene tekstove kada ih pred njim citiraju (’Redovno me citiraju u mom prisustvu, a da ja toga nisam svestan’), zbog čega se zatiče u situaciji koja ga primorava da govori o tekstovima koje nije pročitao i pored toga što ih je napisao. (Bajar 2009: 57–62)
Navedena Montenjeva vajkanja podstakla su Bajara da četvrto poglavlje svog ogleda Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali? posveti upravo zaboravljenim knjigama kao posebnom tipu nepročitanih knjiga. Imajući u vidu da Montenj sebe doživljava kao „čoveka koji nešto čita”, ali „ništa ne pamti”, jer u riznici svoga pamćenja ne uspeva da sačuva nijedan od „sastavnih delova knjige – počev od autora, pa sve do samog teksta” (Ibid.: 57), Bajar je u vokabular teorija čitanja uveo jedan novi termin – „otčitavanje” (délecture). Njime je označio neumitni proces bržeg ili sporijeg zaboravljanja kako sadržaja pročitane knjige tako i stečenog utiska o njoj. Pritom je „otčitavanje” opisao kao iščezavanje pročitanog u magli zaborava zbog kojeg čak „i najsavesniji čitaoci” pre ili kasnije postaju „montenjevski nehotični nečitaoci, koji su barem donekle zaboravili čak i one knjige koje smatraju uspešno savladanim”. (Ibid.: 64)
Na potpuno drugačija razmišljanja od Bajarovih Montenjevi Eseji su podstakli Haralda Vajnriha. On ih je u tematološkoj studiji Leta: umetnost i kritika zaborava analizirao kao jednu od prvih implicitnih odbrana zaboravljanja koja „otvara prostor za ono što je u javnosti dugo bilo potiskivano – za uviđanje da zaborav nikako nije sasvim nevažna kulturalna snaga”. (Vajnrih 2008: 94) Vajnrih je izdvojio tri maksime iz čuvenog Montenjevog eseja „O vaspitanju dece”, u kojem Montenj savetuje jednu damu kako bi trebalo da vaspita svog sina. Prva Montenjeva „pedagoška maksima” koju Vajnrih navodi glasi: „Znati napamet znači ne znati” pošto znanje ne treba da se hrani „samo iz knjiga” nego i iz „životnog iskustva”. (Ibid.: 91–2)
Nasuprot ovom upamćenom znanju, koje se hrani samo iz knjiga, moralo bi (…) da se neguje poznavanje sveta koje potiče iz životnog iskustva i nezavisno je od knjiga (…). Montenj ovde poseže za starom razlikom, uobičajenom još u antičkoj retorici, između pamćenja reči (memoria verborum) i pamćenja stvari (memoria rerum) i pred tom alternativom nije mu teško da se odluči: ’Naš pitomac treba dobro da poznaje stvari, pa će reči već obilato uslediti’. (Ibid.)
Druga Montenjeva „pedagoška maksima” koju Vajnrih navodi nalaže da vaspitač poseduje „glavu dobro postavljenu a ne dobro napunjenu”, dok treća rezimira taj „novi vaspitni program” tvrdnjom da je „znanje koje stiže samo iz knjiga” „žalosno”. (Ibid.: 91–3) Pod utiskom ovih Montenjevih maksima, a govoreći o deci odgojenoj na stari način, Vajnrih se pita „kakvi će to ljudi biti, koji su naučili da se koriste samo svojim pamćenjem, a ne i svojim razumom?” i smesta nudi Montenjev šaljivi odgovor: „Oni se pretvaraju u ’magarce natovarene knjigama’”. (Ibid.: 93) Navedena metafora Vajnriha podstiče da odmah primeti da „nema iskaza kojim se jasnije odbacuje ideja o sakupljačkom, magacionerskom pamćenju kao pojmu svekolike mudrosti”, te da iznese tvrdnju da Montenjev esej „O vaspitanju dece” uspostavlja opoziciju „pamćenje-život” koja anticipira glasovitu Ničeovu apologiju zaboravljanja. 1(Ibid.)
Neosporna je Vajnrihova tvrdnja da esej „O vaspitanju dece” kritikuje isključivo knjiško znanje i pamćenje. U njemu se jasno iskazuje Montenjev stav da formativna moć takvog pamćenja ne mora da bude blagotvorna pošto ono ljude može da pretvori u „magarce natovarene knjigama”. No, čini se da se ipak ne može reći da Montenj upotrebom te metafore tovara najavljuje apologiju zaboravljanja ničeovskog tipa, kako tvrdi Vajnrih. Montenj se suprotstavlja usvajanju i gomilanju tuđih misli i afirmiše učenje na osnovu životnog iskustva, ali i dalje podrazumeva da se učenje temelji na pamćenju. Novo je samo to što pledira za delatno a ne za knjiško obrazovanje dece. Stoga njegova implicitna odbrana zaborava iz eseja „O vaspitanju dece” više nalikuje na rusoovski poziv na čitanje „knjige prirode” i obrazovanje duha „pomoću stvari (choses) umesto pomoću reči (mots)” nego na ničeovsku apologiju ograničavanja i odbacivanja upamćenog i arhiviranog. (Ibid.: 130–31)
Problematično je, osim toga, i to što Vajnrih odabira da u okviru poglavlja „O duhovitosti zaboravnog uma” govori samo o Montenjevom eseju „O vaspitanju dece” u kojem se, kako i sam priznaje, o zaboravu ne govori izričito, a da nijednom rečju ne pomene Montenjev ogled „O lažljivcima” u kojem se o domišljatosti, samostalnosti i samosvojnosti „zaboravnog uma” govori do te mere eksplicitno i ekstenzivno da bi taj esej, umesto naslova koji nosi, mogao da ponese i naslov „O zaboravljanju”. 2
U tom se ogledu, naime, razmatra kako zaborav i zaboravnost, koji mislećem i delatnom subjektu najčešće nešto oduzimaju, pokatkad ponešto i daju.
Esej „O lažljivcima” jedan je od ogleda koje je Montenj napisao oko 1572. godine i koje je kasnije preinačavao i dorađivao tako što im je dodavao autobiografske delove ne bi li ih nekako prilagodio svojoj naknadno uobličenoj zamisli da zbirku svojih eseja o različitim predmetima barem donekle pretvori u zbirku eseja o sebi. (Montaigne 1998: 41) Radi tog naknadnog intimističkog opredeljenja, Montenj je ovaj esej u kojem je govorio o lažljivcima, što sam ni u kom slučaju nije bio, morao značajno da izmeni, pa je njegovu novu, preinačenu varijantu započeo vrlo opsežnom autobiografskom digresijom o svojoj zaboravnosti, koja bi ga sprečila da bude dobar lažov čak i kada bi to hteo da postane. Umetanjem te autobiografske digresije Montenju je pošlo za rukom da čak i esej „O lažljivcima” pretvori u esej o sebi, uprkos tome što je bio čovek koji lažljivost prezire kao „prokleti porok” koji „prije zaslužuje lomaču negoli drugi poroci”. (Ibid.: 41–44)
U početnom delu eseja „O lažljivcima” Montenj ističe etičke i epistemološke prednosti zaboravnosti tako što pokazuje da zaborav sprečava lažljivost i licemerje, a podstiče kreativnost, originalnost i inventivnost ljudi, čime doprinosi čovekovom obrazovanju. Na taj način Montenj podriva uobičajeno sagledavanje zaborava kao erozivne i destruktivne sile koja briše, zaklanja ili likvidira neko znanje, doživljaj ili iskustvo. Iako esej „O lažljivcima” započinje svojevrsnim toposom skromnosti i priznanjem da je njegovo pamćenje „čudovišno nedostatno”, on već u drugom pasusu ukazuje na neophodnost uviđanja razlike između pamćenja i razumevanja, te tvrdi da ljude neinteligentnim ne čini njihovo slabo pamćenje. (Ibid.: 41) Njegovo iskustvo, štaviše, pokazuje da izvrsno pamćenje kao vernu pratilju neretko ima loše rasuđivanje:
Malo je koji čovjek nepodobniji od mene govoriti o pamćenju.
Jedva da mu nazirem traga i kazao bih da ni u koga na svijetu nije ono tako čudovišno nedostatno. Sva su mi ostala svojstva slabašna i prosječna, ali za ovo vjerujem da je veoma rijetko te time zaslužujem i ime i ugled. Izuzev prirodne nepogodnosti što je trpim zbog tog nedostatka – jer je Platon, zacijelo svjestan njegove potrebitosti, s pravom nazvao pamćenje velikom i moćnom boginjom – u mome se kraju za glupana kaže da je slaba pamćenja, a kad se ja požalim na svoj nedostatak, ispravljaju me ili mi ne vjeruju, te se čini da sâm sebe optužujem da sam lud. Ne prave oni razliku između pamćenja i razumijevanja. Ali, u krivu su, jer iskustvo pokazuje da stvari stoje gotovo obratno, s obzirom da izvrsno pamćenje nerijetko prati loše prosuđivanje. (Ibid.: 41–42)
Shodno tome, Montenj i vlastitu zaboravnost vidi kao neugodan nedostatak koji je, međutim, podstakao razvoj njegovih drugih sposobnosti – prevashodno njegove sposobnosti samostalnog i samosvojnog mišljenja namesto bezličnog povođenja za tuđim otkrićima. On, štaviše, priznaje da bi, kada bi ga pamćenje bolje služilo, dokono „sledio putanju” tuđeg mišljenja, zbog čega bi, „poput većine”, propustio da iskuša „vlastite snage”. (Ibid.)
Takva njegova naoko uzgredno izneta priznanja i razmišljanja zapravo su pokazatelj krupne promene u vrednovanju pamćenja i zaboravljanja. Dotad se smatralo da je pamćenje, kao riznica doživljenih utisaka, osećanja i znanja, ujedno i riznica mudrosti, a Montenj ovim esejem utire put stavu koji će krajem 17. veka nedvosmisleno uobličiti Tomazijus u čuvenoj maksimi koja veli da „jednu uncu pameti treba ceniti više nego funtu pamćenja”. (Vajnrih 2008: 121) Nakon Montenjevog ogleda „O lažljivcima”, koji pokazuje da zaborav doprinosi samostalnosti i originalnosti mišljenja, upamćeni sadržaji će se sve više sagledavati kao pretežak teret i nepotreban tovar, a čovek koji ih tegli i, prema potrebi, reprodukuje, kao svojevrstan magarac ili papagaj.
No, posebno je zanimljivo to što autora znamenitog eseja „O knjigama” u ovom njegovom manje slavnom eseju „O lažljivcima” raduje čak i to što mu usled zaboravnosti i već pročitane knjige „uvijek iznova izmamljuju smiješak” i što ih stalno „doživljava (…) s novom svježinom”. (Montaigne 1998: 43) Time što ističe da mu zaboravnost omogućava da i već spoznato sagleda na nov način Montenj zapravo ukazuje na još jedan vid blagotvornog dejstva zaborava. Za valjanu edukaciju, čak i onu knjiškog tipa, nije bez značaja to što i zaborav, baš kao i pamćenje, može doprineti uobličavanju nečijeg identiteta. Stoga se stiče utisak da Montenj u eseju „O lažljivcima” na razne načine pokazuje da transformativna moć zaborava – njegova moć da čoveka preobrazi tako što ističe alteritet imanentan njegovom identitetu – ne mora nužno da bude erozivna, već da može da bude i kreativna.
Otuda se čini da se ničeovsko sagledavanje zaboravljanja kao nečega što otvara put ka onome što je novo, nepoznato, nepostojeće ili neotkriveno pre može uočiti u ovom Montenjevom eseju nego u njegovom ogledu „O vaspitanju dece” koji je Vajnrih izdvojio.
Vredno je pomena i to što Montenj u eseju „O lažljivcima”, osim epistemološkog, izlaže i etički argument koji govori u prilog nehotičnom zaboravljanju. U zaboravnosti on, naime, vidi manje od dva zla jer ona ljude sprečava da se odaju poroku lažljivosti. Zaboravni ljudi ne bi smeli da izgovaraju neistine jer je njih lako uhvatiti u laži. Takve ljude samo treba navesti da svoje „šuplje” laži nekoliko puta ponove, ako mogu, budući da se u njihovom pamćenju „pridodani, lažni i sakupljeni dijelovi” ne zadržavaju dugo. Montenj je uveren da oni ne bi bili kadri da se razaberu u sopstvenim izmišljotinama, prerušavanjima i udešavanjima istinite osnove na kojoj se njihove laži temelje. (Ibid.: 44) Na taj način zaborav sprečava lažljivce – ne da lažu – ali barem da budu vešti i uspešni lažovi, smatra Montenj.3
Treba, međutim, istaći da Montenj čak i u eseju „O lažljivcima” izlaže samo odbranu nevoljnog zaboravljanja, te da odbrane voljnog zaboravljanja nema ni u ovom, kao ni u bilo kojem drugom njegovom ogledu. U njegovoj zbirci eseja prevagu odnose posve suprotni stavovi i stalna vajkanja zbog njegove „čudovišne” zaboravnosti. (Ibid.: 41) Sva je prilika da su Montenja upravo problemi sa nehotičnom zaboravnošću i naveli da, pokušavajući da samoga sebe nekako uteši, sagleda i blagotvorno dejstvo te vrste zaborava. Zato mu je i pošlo za rukom da u eseju „O lažljivcima” uobliči jednu trezvenu i umerenu odbranu nehotičnog zaboravljanja, uravnoteženu istovremenim doživljajem zaborava kao glavne pretnje očuvanju i kultivisanju čovekovog identiteta.
Iako je uočio da (trans)formativni učinak zaboravljanja može blagotvorno delovati na originalnost i kreativnost u mišljenju i igrati ulogu čuvara čestitosti, Montenj nikada nije gubio iz vida da ta blagotvorna dejstva ne mogu da nadomeste štetan učinak zaborava koji briše naučene sadržaje i doživljene utiske.
Upravo su tu uravnoteženost Montenjevog stava previdela oba prethodna tumača njegovog shvatanja zaboravnosti. Vajnrih ga je veličao kao začetnika tradicije koja će vrhuniti u Ničeovoj apologiji zaborava, a samo je uzgredno naveo Montenjevu bojazan od prekomerne zaboravnosti: „Ne možemo mu poverovati ni kad tvrdi da sam po prirodi ima ’neverovatno slabo pamćenje’ jer mu povodom svakog životnog iskustva redom padaju na pamet odgovarajući citati grčkih i latinskih autoriteta”. (Vajnrih 2008: 92) Bajar je, nasuprot Vajnrihu, analizirao samo Montenjeva stalna vajkanja zbog nevoljnog zaboravljanja, a potpuno je prevideo da on uviđa i blagotvorno dejstvo svoje zaboravnosti. Otuda ni Vajnrihu ni Bajaru nije pošlo za rukom da u Montenju uoče prvog mislioca koji je uvideo da zaboravljanje, baš kao i pamćenje, može biti i korisna i štetna (trans)formativna mentalna delatnost.
Snežana Kalinić
Književna istorija
1 Niče nije prvi, ali jeste najvatreniji branilac „aktivne zaboravnosti, vratarke (…), održavateljke duševnog reda, mira i etikete” bez koje ne „postoji sreća” (Niče 2001: 53). On je bio uveren da bi čovek, „ako bi se sveo na istoriju”, postao „nepomični kolos istorijskog znanja, lišen vitalne osnove svoje egzistencije”, što „bi škodilo svakom životu: životu individue, ali takođe i životu naroda ili civilizacije”. (Lerider 2009: 125) Lerider napominje da je Niče „zasigurno jedan od mislilaca koji su najdalje otišli u reevaluaciji zaboravljanja”: „Niko nije bolje od Ničea ustanovio distinkciju između ’lošeg zaboravljanja’, izdajničkog zaboravljanja, povređenog pamćenja i ’pozitivnog zaboravljanja’, životne sile, privilegije ’potpunih i jakih priroda u kojima u izobilju postoji plastična i regenerativna sila koja omogućava izlečenje, pa čak i zaboravljanje’”. (Ibid., 120–23)
2 „Cikcakolikost misaone slike” Montenjevog eseja „O lažljivcima” u najvećoj mogućoj meri potvrđuje Epštejnova zapažanja o esejističkom diskursu: „Naslov eseja često ne pokriva ni četvrtinu njegove raznovrsne sadržine. (…) Autor se ne kreće pravo prema predmetu nego tako reći ide okolo-naokolo, (…) i traži sve nove prilaze”. (Epštejn 1997: 12–13)
3 Ima u ogledu „O lažljivcima” i još šaljivijih argumenata koji govore u prilog zaboravnosti. Montenj, naime, tvrdi da je manje brbljiv nego što bi bio kada bi se uvek mogao setiti svakog prigodnog citata, kao i da usled svog slabog pamćenja uopšte nije zlopamtilo. Kaže i da je „slabo pamćenje zlo” koje mu je pomoglo da ispravi „još veće zlo” koje se u njemu „moglo roditi” – „ambiciju” kao „nepodnošljiv nedostatak koji osujećuje svakoga tko se bavi svjetovnim poslovima”. (Montaigne 1998: 42)
Literatura
Avgustin, sv. Aurelije. Ispovijesti. Preveo S. Hosu. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1973.
Bajar, Pjer. Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali? Prevela Snežana Kalinić. Beograd: Službeni glasnik, 2009.
Vajnrih, Harald. Leta: umetnost i kritika zaborava. Prevela Drinka Gojković. Beograd: Fabrika knjiga, 2008.
Epštejn, Mihail. Esej. Prevela Radmila Mečanin. Beograd: Narodna knjiga, 1997.
Lerider, Žak. „Pamćenje i zaboravljanje: Sigmund Frojd i ’izlečenje kroz pisanje’ – odlomak iz knjige Bečki dnevnici”. Prevela Sonja Gobec. Polja, časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja, god. 54, br. 459 (septembar–oktobar 2009), 119–132.
Montaigne, Michel de. Eseji I. Prevela Gordana V. Popović. Priredio Dimitrije Savić. Zagreb: Demetra, filozofska biblioteka Dimitrija Savića, 1998.
Niče, Fridrih. Genealogija morala. Preveo Božidar Zec. Nova Pazova: Bonart, 2001.
