Kada sam bio dete, strahovao sam da će mi ogledalo
pokazati tuđe lice ili neku bezličnu
slepu masku što skriva
nešto bez sumnje užasno. Bojao sam se
i da će nemo vreme ogledala
iskočiti iz svakodnevnog toka
čovekovih časova i prihvatiti
u svom neodređenom prividnom okrilju
nova bića i oblike i boje.
(Nikome nisam rekao, dete je stidljivo).
Ja se sada bojim da je ogledalo zatočilo
pravi lik moje duše,
ozleđene senkama i gresima,
onaj što ga vidi Bog, a možda vide i ljudi.
Horhe Luis Borhes
