Proleće, a ipak sneg
Sanjam
neke čudne žene malih grudi:
da bi ih držao u ruci
nije ti potreban ni dlan
već samo dva prsta
kao vrh pincete
i nešto imaginacije, zar ne,
i sitni, vlažni sneg
koji ti upada u cipele
ne bi li prag koji prestupiš
bio što topliji, što mekši
što podatniji tvrdim đonovima
Sanjam
neke žene malih grudi
što svetle u mraku uglavnom crveno
i ponekad fluorescentno
njihove bradavice su
dugmići radio aparata koji ti nudi
pozdrave i želje, minut za bluz
jutarnji i noćni program,
literarni nokturno i sav taj džez,
kontakt emisije u kojima
voditelj zna da ćuti,
nežan vazduh između megaherca
Sanjam i u snu
dok vrtiš dugmiće u desno, u levo
duž te podnošljive skale, moja usta se
otvaraju i
između ove i one stanice drugog reda
htela bi da odzvone
Jarrettov Kelnski koncert
ali oglašavaju se tupim
sasvim tupim šumom
i sneg postaje sneg
i prag ostaje prag
Ana Ristović
