Predloženi naslov izlaganja – Oko Krležine reči – može se dvojako shvatiti: kao unutrašnje oko te reči, i kao razmišljanje oko (around), okolo, uokolo, pa budi na volju čitaocu da se odluči za jedno ili drugo, ili za oboje – ta nenamerna kalamburska višeznačnost izvrsno pristaje našem piscu i njegovoj velikoj temi: Reč mati čina.
U sećanjima na Krležu, njegov pariski izdavač Manes Sperber izneo je nedavno (u NIN-u od 7. februara t.g.) zanimljivo mišljenje, zbog čega ovaj pisac, iako jedan od petorice najvećih u našem stoleću, nije stekao širi krug čitaiaca izvan granica svoje zemlje: »Kakva bi bila Krležina sudbina da je pisao na jednom od velikih svetskih jezika?… Poznajem mnogo pisaca iz celog sveta, ali mogu vam reći da je Krleža bio najinteresantniji l’ homme d’ esprit među onim najvećim.« »Delo Miroslava Krleže, u suštini, pripada literaturi baroka. Razume se da ovde pojam barok i barokno uzimamo uslovno, ne misleći na pravap koji se tako naziva u literaturi, već barokno u smislu krajnjeg apsurda.
Istom tom niti kojom je Krleža vezan za barokno, vezan je i za Austriju, razume se, ne za ono što je austrijska nacija, već za ono što predstavlja austrijski svet, univerzum koji je iščezao i još je samo ostao da živi u Krležinom delu i u delima nekih mladih austrijskih pisaca… A za baroknu literaturu je karakteristična akumulacija svega što je neobično i nesvakidašnje«. Ipak, težište ovih razmatranja neminovno se pomera s tačke takve statičnosti, vezanosti za jedan omeđeni svet, ka opštem, sveljudskom, ogledajući se upravo u genijalnoj sposobnosti, koju ističe Sperber, da se apsurd prikaže u najdubljem smislu. Tome momentu posvećujemo nekolike refleksije.
U međuratnoj jugoslovenskoj književnosti vrhunski književni izraz ostvaruje se u Krležinoj pripovednoj prozi. Danas već klasični ciklus »Hrvatski bog Mars« (1922), savremena kritika stavlja u red najboljih svetskih književnih dela o ratu, o bok s knjigama Anri Barbisa (»Oganj«), Ludviga Rena (»Rat«) i Eriha Marije Remarka (»Na Zapadu ništa novo«). Dakako, i to je poređenje samo uslovno, s obzirom na razvikanost spomenutih autora, koje Krleža iz naših malih prostora nadrasta i zasenjuje vlastitim viđenjem svetske kataklizme. Kada je reč o prozama s ovom temom, kod jednog izrazito avangardnog pisca kakav je Krleža, komunista po političkom uverenju, mi pre svega, naravno, podrazumevamo njegov antiratni stav. Međutim, pojam »antiratni«, premda je i ovde neporeciv, ograničava interpretacijske mogućnosti. Jer, lako je reći: Krleža je pacifist. Iznad svega, Krleža je opsednut ratom, on je njime nasledno opterećen, kao i svi rođeni u našem podneblju. On je i generacijski ratom obeležen, žigosan. Uza sve ograde i neosporni protest u ime humanizma, koji se nužno rađa iz te situacije, on je ratom istovremeno impresioniran, pa se i ovde, kao i drugde u sličnim uslovima, može pomišljati na izvesnu psihokontraindikaciju.
Rat je veliki izazov za Krležinu prenapregnutu intelektualnu tetivu. On je ratom upravo fasciniran (uporedi liriku, balade, novele), hrani se njegovom stravom, kreće se kao začaran u brehtovskom pejzažu i uvek iznova umire u hiljadu i jednoj smrti. Dok je nekim njegovim savremenicima futuristima simbol očišćenja (Marineti: Rat je najveća higijena sveta!), što u konsekvenci dovodi do rafinirane imperijalističke ideologije, apologije ratova; dok je nekima fenomen koji pesnika čovekoljupca dovodi do apsurda mržnje prema čovečanstvu (Baljmont), Krleži je taj fenomen povod da razmišlja o čovekovoj otuđenosti. Izvori toga razmišljanja, dakako, već su i u samoj piščevoj savremenosti, ali i ranije, u Modernoj. Futurističko je osobito u onom besnom negatorstvu (zbaciti tradiciju s broda savremenosti), a okvir je tome ekspresionizam, osećanje teskobe, pritisak na svest, posvemašnji egzistencijalni strah. Egzistencijalne meditacije kod Krleže, naoko nehajne, a uvek vrlo osmišljene, preobraćuju se nenadano u siloviti protest protiv divljaštva i kanibalizma civilizacije, gde ljudi bivaju razumniji ali nesrećniji, istrebljujući se kao gamad, uz neviđeni rafinman ispod kojega se krije goli nagon za ubijanjem i razaranjem što preti samouništenjem. U Krležinom mikro-svetu uvek su takozvani mali Ijudi, koji prolaze svoj martirij. Makro-svet je čudovišni teatar, groteskno marionetsko pozorište.
Karakteristično je za ovog pisca da jedan čisto knjiški problem, splin koji izvire iz egzistencijalne dileme, proicira na te obične ljude, uboge i rezignirane, beznadno razočarane u život. Zaokupljen besmislom ratovanja, on je stekliški besan i otrovno ležeran u svojoj antimilitarističkoj prodici:
»Vježbovnik i Biblija dvije su najstarije knjige na svijetu. I dvije najpoznatije knjige na svijetu. Milijuni i milijuni glupana, koje su sa propovjedaonica crkvenih naučili na mudrost biblijsku, ti su isti milijuni bili istodobno po bezbrojnim kasarnama sviju kontinenata dresirani kriminalnim metodama ovoga Vječnoga Vježbovnika u kanibalskoj meštriji našeg vremena… Sve krvavo razbojničko iskustvo ove naše kugle zgusnuto je u jednom vježbovniku, na koji se pozivaju svi satnici ovoga svijeta, kao na neko otkrovenje pramudrosti.« Militarizam u svojoj manijakalnoj besmislenosti risan je stereotipnom tehnikom koja uvek naginje karikaturi (Hašek!). Psihologija komandovanja, Ordnung, po svoj prilici, spada u Krležine akademijske antipatije. To je apsurd u kojem se stvaraju duhovne nakaze, prave se vrednosti gube, a besmislice dobijaju značaj. Krležini opisi nemaju ništa od bataličnih makrokompozicija njegovog vremena. Prizori su u iskidanim kadrovima, koji nakon spretne montaže deluju upravo filmski, a propratno kazivanje doima se kao titlovanje.
Makabrični pejzaž nastanjuju grube i šokantne scene, koje imaju istu funkciju kao i u poznom naturalizmu imperijalističke epohe, idući svesno za tim da stuže čitaoca, da mu predoče potest (Knjiga lirike). Pisac insistira na mučnini, a pri tome drastična potenciranja imaju za cilj da zbilju izobliče u stravičnu grotesku, kakva i jeste rat. Krleža u biti odgoneta večitu moralnu dilemu čoveka. On se ne trsi da razjasni motive postupaka, jer to u okolnostima koje prikazuje nije ni moguće. Međutim, on nikada nije suvi dokumentarist, jer je uvek najneposrednije emocionalno angažovan. Shvatamo, napokon, da ludilo ubijanja potire sve konvencije civilizacije, užas smrti postaje apsurd življenja, što je anticipacija jedne moderne teme, vezane za današnji svet i košmare čoveka u njemu, opsednutog vizijom postnuklearne nirvane.
Prvi naš roman »toka svesti«, Povratak Filipa Latinovića, Krleža je napisao ne kao epigon, već kao Džojsov savremenik (1932). Prema oceni onovremene kritike, njegov junak je dekadent i »nemoćnik« (Milan Bogdanović) ; novija nauka o književnosti, međutim, gleda na taj probiem mnogo kompleksnije, kao na pitanje o smislu i svrsi života, uz koje idu i prateće teme: identiteta i alijenacije; roman odražava antitetičan način gledanja na svet, te se može interpretirati i kao jungovski proces individuacije (Mladen Engelsfeld). Ovome bismo sa svoje strane dodali još neke relacije, koje se čine bitne. Ishodište Krležinog romana treba pre svega tražiti u njegovom specifičnom intelektu, a zatim i u okolnostima koje su pratile njegov nastanak. To je pre svega raspoloženje koje prati pisca u radu, oblikujući se u zavičajni polja simbol blatne Panonije, sluteći veliki »sukob na ljevici«, na distanci uznemirene Evrope uoči nove katastrofe što grozi čovečanstvu. Krležin junak je zapravo tipični moderni intelektualac koga muči skepsa i rastače splin. On jeste otuđeni čovek, kako se to danas voli reći, ali koga izjeda nedovoljnost života. Njegov movens je nemir, posledica frustracije (pisac u raznim prilikama ističe tu crtu: »Nošen svojim nemirom, fiksidejom svoga stravičnog nemira, kao mjesečar«. .. »Nemir je ulazio u Filipa i postajao sve intenzivniji«, itd.); ovaj nemir može biti i stvaralački – protagonista je umetnik – a može biti i duh moderne razdraženosti, Zerrisenheit’.
Opterećen poreklom, ali i izuzetnošću vlastite osobe, Filip Latinović je posebno obremenjen detinjstvom, iz kojega izviru različite psihološke devijacije (Frojd, Jung). U njegovoj podsvesti živi ideja »da u nama stanuju drugi kao u starim grobovima, i svi mi da smo samo kuće pune nepoznatih mrtvih stanara«. Opsednut je rešenjem dijabolične slikarske teme, orkestracije izopačenog i razvratnog u Ijudima, koja »treba da bude brojgelovski smeđa, ogromna, trogloditska poplava.. . sve to đavolsko, nemansko, zmajevsko, prapočetno, diluvijalno od ovog mutnog*blata pod našim nogama, to je samo glavna osnova tkivu te slike« – a iza svega se, dakako, nazire Hijeronimus Boš. Uzalud Krležin slikar pokušava da živi »normalno«, da se vrati svetu u koji mu nema povratka, jer, kako je nadahnuto rekao Pavletić o Ujeviću, živi u raju svoga pakla. Čini se da bi to moglo biti jedno tumačenje infernalizacije življenja, u kojem piščev zatočnik »neprestano kopa po svojim vlastitim tminama sa svjetiljkom u ruci« (Krleža). Pisac prikazuje zbivanja u makabričnom i haotičnom prividu, u ishitrenoj zbrci i metežu koji se kroz grotesku i izobličenosti ipak oblikuje u harmoniju. Pogled na svet, koji se nazire u slojevima romana, podseća na estetski nihilizam. Ovaj pojam Krleža je upravo u to doba označio kao propratnu pojavu fin de sićcle-a (u članku o Rilkeu, 1930), ističući kao najrelevantniji primer za čitavo razdoblje Hofmanstalovu »Baladu o životu vani«: »Tužaljka beskrajnog nanizivanja beznadnih nihilističkih slika, s tipičnim prizvukom lažne utješljivosti nad trajanjem slikovitosti i mudrog, dekadentnog, budističkog pomirenja s trajanjem besmisla«.
A kao pandan tom svetu, ipak, postavio je niz antiteza iz sveta avangardne umetnosti, kao što su Karl Kraus ili Majakovski. U rasponu stvaranja od ekspresionizma do metafizičkog realizma, Krleži je bio dobro poznat i Robert Musil, pisac blizak Kafki, koji se bavio » psihoanalizom (isp. reminiscencije u »Banketu u Blitvi«). U bizarnoj stvarnosti romana »Banket u Blitvi« (1938 – 1939), čiji je logični nastavak mogao uslediti tek posle drugog svetskog rata, u jednoj novoj eri (1964), Krleža je iznosio svoje vizionarske istine. U vezi s tim vizionarstvom je i »Pohvala gluposti« u romanu »Na rubu pameti«, koju je u književnosti međuraća obznanio kao moderni Erazmo Roterdamski. Literatura je za Krležu bila način da razmišlja i traži puteve i odgonetke iskonskom čovekovom bitisanju. Na planetarnom horizontu, u astralnoj kolumbovskoj plovidbi ka idealnom Kozmopolisu, pojavio se ovaj pisac kao znak epohe. I u svojoj lirici, i u prozi, i u dramatici, on u biti tumači večne Ijudske sumnje, načinjući u našoj književnosti ona etička i egzistencijalna pitanja tako karakteristična za savremeni svet.
Milorad Živančević
Časopis Polja, 1982.
